Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Fenomen desnice u Srbiji

   

ODGOVOR SRPSKOJ DESNICI

Momčilo Selić

BITI, NE SAMO LIČITI

Napisati osvrt o srpskoj kulturnoj desnici – kao što čine mnogi politički analitičari i kulturni delatnici – a ne početi od narodne epike, Njegoša, Marka Miljanova, Stjepana Mitrova Ljubiše, preskočiti Dučića, Crnjanskog pomenuti uzgred, prećutati Stanislava Krakova, Vladimira Vujića, Grigorija Božovića, Svetislava Stefanovića, stavljati, makar ovlaš, u njen kontekst Ivu Andrića, Dobricu Ćosića, Ljubomira Tadića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Borislava Pekića, Svetislava Basaru, Miroslava Josića Višnjića, Boru Čorbu, bračni par Pajkić, Dušana Kovačevića i razne rokere zaista je uspeh. Uz članak o “desnici” staviti sliku Meštrovićevog Pobednika, još veći. Jer, ako je antisrbin i mason Meštrović uspeo da nam sruši Žrnov na Avali, podari spomenik posle koga nikad nismo pobedili, i srubi Njegoševu kapelu na Lovćenu, što nam i savremeni medijski i kulturnjački žreci ne bi svoja razmišljanja podastirali kao relevantna.

SOJ Naime, kako sam govorio Dragošu Kalajiću, soj nije ideologija već način života. Stoga, u ovom osvrtu neće biti reči ni o kakvim putnim pravcima već soju , srpskom izrazu za svojstva koja ideolozi, kulturtregeri, kulturnjaci, arhivari, kategorizatori, policajci i administratori krste “reakcionarnim”, “retrogradnim”, “konzervativnim”, “nazadnim”, ili, najblaže, “desnim” – ne bi li makar sebi omeđili nešto što im izmiče s njihovog karaktera, obrazovanja, iskustva, pa i nesoja.

Jer, ni sama levica nije stanje svesti već duha, određeni profil ličnosti izrastao iz malograđanštine, te je govoriti o “građanskoj desnici” oksimoron. Težnja ka otmenosti duha i dela direktno je sučelna pomami za materijalnim dobrima, ugodnošću, i miru po svaku cenu. Prezirući politički, kulturni, verski i moralni “konsensus”, svojim Primjerima čojstva i junaštva , Plemenom Kuči , Srpskim hajducima ili Životom i običajima Arbanasa , Marko Miljanov Popović nam je darom vrhunskog pisca predočio živu, istorijsku mogućnost soja. I Simo Matavulj i Stjepan Mitrov Ljubiša činili su isto, dok je Evropu već plavila sumnja u veru i vrlinu. Obrađivati stoga, kao većina srednjoškolskih pa i univerzitetskih nastavnika, Dučićevu poeziju i putopise a ne zadržati se na Blagu Cara Radovana , Jutrima s Leutara , a naročito ne na Verujem u Boga i Srpstvo , nužno vodi proglašavanju, recimo, Dušana Kovačevića desničarem jer je Profesionalcem opisao što se nikad nije dešavalo njemu, umiljatom jagnjetu. Ne pomenuti Matiju Bećkovića makar kao nostalgičara pravoslavlja, čojstva i junaštva, a pisati o Basari kao osobi od poruke, pa i primera, zaista je mnogo. Šema postaje jasna: diskurs se može odvijati jedino u domenu levice, prigodno izdeljene na ultralevu, srednju, i “desnu” .

JAO MENI Jer, pisci koji ne znaju šta bi sa “Jao meni do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega!” ili “Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogriješiti dušu”, te se nastavljaju na francuske romantičare, realiste, nadrealiste, moderniste, postmoderniste i dekadente, ili nemačke i srednjoevropske mističare, racionaliste i filosofe, engleske majstore lake proze, pa i ruske pesimiste ili bogotražitelje, zaista imaju problem. Nije lako nadodati se na Njegoša, ali jeste na Virdžiniju Vulf, Romena Rolana, Maksima Gorkog, čak i Dostojevskog. Borhes i Hamvaš u srpskoj literaturi imaju bezbroj oponašatelja, prigodna Erika Džong još više, da ne pominjemo Koelja i slične. Najčešće iz neznanja, naši prilagođivači i kulturni kuriri previđaju organski nastanak i karakterne odlike uzora, bitne za procenu verodostojnosti ičijih reči. Oponašanje, nažalost, ne čini soj: Starac Milija jeste se držao deseterca, ali ne kao pravca. Njegova “poetika”, kao i Višnjićeva, izražavala je lično, gospodsko, izričito srpsko osećanje života – različito od, recimo, Unamunovog, španskog tragique sentimiento de la vida .

Izjednačavati desnicu sa zapadnoevropskim titularnim plemstvom, ili, kao ispočetka Kalajić, sa samurajskom tradicijom jednoga Mišime, greška je koje nikako da se otresu “desničari” estradnog tipa. Otmenost se ipak ne ispoljava jednjem tartufa u vili na Sardiniji, već umećem ophođena u Crmnici, na Ozrenu ili u okolini Gacka, gde meštani odmah uoče svaku prevaru, pozu, umnu ili duhovnu nedostatnost. Ko ne ume da se snađe bez poljskog klozeta na Sinjavini, ne osećajući se pri tom poniženim, uvređenim ili uskraćenim, nije srpski plemić, uvažavan još od arapskih putopisca iz desetog veka. Tu naši kulturni poslenici tipa “ja tebi serdare ti meni vojvodo” nemaju šta da traže, niti pravo da pišu, i izostavljaju, istinske srpske kulturne i druge viteze poput Stanislava Krakova, Jevrejina koji se pokazao takvim Srbinom da se Život čoveka na Balkanu prodaje već u četvrtom ili petom izdanju, bez ijednog valjanog prikaza. Jer, junak ratova 1912-1920, Krakov sobom opovrgava našim kulturnjacima neophodnu tezu da je nebitan spoj stvaraoca i dela. Naime, Andrićeve moralne osobine sigurno neće biti nevažne naraštajima koji će, neminovno, preispitati i pretresti celu našu kulturnu baštinu, naročito dvadesetog veka. Da će posle toga – osim među arhivarima – preživeti ijedna od brozovskih, postbrozovskih i “tranzicijskih” kulturnih veličina, sumnjam. Jer, ako u budućnost stupimo kroz vrednosno i egzistencijalno predvorje dosadašnjih beogradskih “društvenih” fakulteta, ili bilo koje od akademija, te kulturnih rubrika svih “naših” medija – svako razmišljanje, pa i pisanje, slikanje, komponovanje ili snimanje filmova (i “spotova”) – postaće izlišno.

PREKO DRINE Srpska kultura nije naime beskrajna ekspozicija lajtmotiva “sve je sranje osim pišanja, a i ono je sranje kada se piša uz vetar”. Ne može se nekažnjeno (od Boga) snimati Lepa sela lepo gore , sa vojnicima povučenim sa fronta naspram Nasera Orića. Srđan Dragojević, srećom, ne pretenduje na mesto na desnici, ali ih ima koji se smatraju desničarima a Drinu nisu prešli makar kao on. Bez dela – a u ratu je ono pre svega fizičko učešće u njemu – nema soja; Sokrata i Platona sledbenici su slušali i zbog njihovog vojničkog ugleda, dok su Nebojši Krstiću dovoljni bili publicistika i predavanja. Kultura je, više od ičeg, uređen, osmišljen i sagledan život, a ne puko ispisivanje kompjuterskih stranica ili posećivanje kulturnih fešti. Kulturni su oni koji žive dolično, a ne samo načitani ili obavešteni.

Kulturan je bio slikar Zoran Miladinović, na Akademiju primljen sa sedamnaest godina, istovremeno sa Dragošem Kalajićem. Miladinović je bio i soj, dok je Kalajić to postao tek hrabro gledajući smrti u oči. Miladinović je umro sam u stanu, ni dan pre toga nikom ne rekavši da ga nešto boli; kada je renesansnim umećem slikao prizore neba, zemlje i podzemlja, njegove kolege mazale su enformel, a Kalajić se u Italiji bavio pop artom.

Sin majke komuniste i oca reakcionara, Dragoš Kalajić oličava i osnovni problem srpske “desnice”. Skromnog slikarskog dara, primljen na beogradsku Akademiju bez završene srednje škole, u Rim je legalno otišao kada se teško dobijao pasoš i za posetu Trstu. Od samog početka Kalajiću je bilo dozvoljeno da slobodno sledi svoje “plemenitaštvo” usred opšte, kaznene histerije naspram svega nekomunističkog. Da bi se shvatilo njegovo javno delanje, valja se setiti zatvora, progona i izgona čak umerenih, komunističkih kritičara brozovskog, kardeljevskog, jugoslovenskog “samoupravnog socijalizma”. Svoj odnos s vlastima Kalajić je donekle opravdao značajnim publicističkim opusom, a po prestanku zaštite pokrovitelja iz senke, pohod u soj nastavio je kuđen, psovan, pa i prećutan, dok su njegovi epigoni Dragoslav Bokan, Željko Poznanović, i slični nestali sa kulturne scene – ne toliko zbog dosovskog bojkota koliko iz straha od lustracije, i goreg.

GNEVNI MLADI Sladak i “uspešan” život usred opšte, višedecenijske narodne nesreće, najbolje govori o čojstvu i ostalih “gnevnih mladih ljudi” koji su svoj “bes” umeli da pretvore u društvena priznanja, pa i materijalno bogatstvo. Pošteđeni ozbiljnog progona za dela neoprostiva po Krivičnom zakoniku SFRJ, Zoran Petrović Piroćanac, Srđa Trifković, Zoran Đinđić, Vuk Drašković u pr i či možda nisu bili doušnici, saradnici, operativci ili analitičari Službe, ali, “ako nešto kvače, pliva, hoda i leti kao patka, onda je patka!” , tvrde Amerikanci, odavno. Mada sudski osuđen za politički delikt, Đinđić je sa pasošem otišao u Nemačku, kod mentora koji je isprva odbio njegov marksistički doktorat, Piroćanac je 1990. u TV studiju, kao urednik Nezavisnih omladinskih novina (brozovskih) vadio pištolj, Srđa Trifković je posle TV Beograd, srpskohrvatskog servisa BBC-ja i Glasa Amerike, te iste godine, bez optužnice za špijunažu, neprijateljsku propagandu, ili udruživanje protivu naroda i države, pisao u Dugi bezmalo kao za Beogradski krug, pa postao Karadžićev savetnik na Palama, “ambasador” u Londonu, član Krunskog saveta, urednik američkog desnog časopisa Kronikls (ovdašnjoj kulturnoj javnosti, verovatno i njemu, nepoznatog do 1987, kada sam ja postao njegov Managing Editor ) da bi, kao savetnik Biljane Plavšić kudio Karadžića gotovo kao Karla del Ponte. I Vuk Drašković, takođe perjanica srpske kulturne desnice, danas je jasan svima, ako mnogima do sada nije bio.

PIZMA Valja se podsetiti i kragujevačkog “desnog” časopisa Pogledi , čiji urednik Miloslav Samardžić početkom rata nije bio imućan a danas jeste, njegovih saradnika kao Rade Rončević, koji je proizvoljnim brojkama žrtava iz perioda “oslobođenja” tu temu obesmislio, da ne pominjemo zloupotrebu Karađorđevića (podeljenih na liberalnu, “prestonasledničku” frakciju i desnu, Kneza Aleksandra Pavlovog i njegove sestre Kneginje Jelisavete), raznih Krunskih saveta, heraldičara (u zemlji gde nikad nije bilo razvijene heraldičke tradicije); sve se to nažalost slaže u ludilo, samo sumanutima, slaboumnima ili neupućenima drukčije od ruganja srpskom predanju, aristokratskim idealima, kruni i, ponajviše, samome narodu. Rajetinska pizma Miloša Obrenovića, u političkoj policiji svih Jugoslavija i današnje Srbije našla je svoje sledbenike: od šminkera i pozera do agenata provokatora, od šarlatana do krivotvoritelja, od “videla žaba da konje potkivaju” (“grb” Karića) do dedinjskih partizanki, “biznismena” i “zvezda” – vrtlog pokondirenosti, pokvarenosti, tuposti, gluposti, bahatosti i bolesne aspiracije nametan nam je kao paradigma desnog svetonazora – valjda da bismo se radovali “čistačima” koji će svemu tome učiniti kraj.

Nažalost po planere i izvođače takvih radova, ovaj narod ipak poseduje nemali soj. Karakteristično, niko ne pominje jednog od duhovnih vođa autentične srpske desnice, istoričara Radovana Damjanovića, do kao “Srbina pre Adama”, ili Bratislava Petkovića, autora nekoliko izuzetnih jednočinki sa nacionalnim temama, osim kao sopstvenika Muzeja automobila. U “javnosti” nigde nema ni Srđana Volarevića, pisca Vesti sa granice i Cvijete , Dušan Jaglikin i Ljudi jači od vremena i sudbine su zaboravljeni, za Željka Pržulja i njegovu prozu sa sarajevskog fronta niko ne zna, za neke druge književno obdarene bivše ratnike još manje. Vladika Nikolaj Velimirović se vodi kao “antisemita”, mada je uz opasnost po život spasio bar jednu jevrejsku porodicu, Otac Justin Popović kao puki teolog, mada je bio monaški podvižnik, za mističara monaha Kalista, četnika iz ratova 1912-1920, čuli su samo retki, za “prozorljivog” Oca Tadeja još ređi. U miljeu alkoholizma, narkomanije, promiskuiteta, pa i ličnog nepoštenja “naše” kulturne sredine, kompjuterski časopisi i internet sajtovi postali su zato poslednje utočište bezimenika i nepomenika. Srpski Internet parlament Komentar , Srpski list , knjižara Žagor , Dveri , Obraz , Novo videlo , Svevlad , Ruski bogotražitelji Vladimira Medenice, Biblioteka srpske kulture Rastko , Srpski klub , Nova Iskra , Serbianna , Srpska zemlja Crna Gora , disidentske literarne grupe, ravnogorski pa i zboraški sajtovi, i rastući broj drugih, takođe nehajnih na mainstream , kazuje da se vreme kulturnog monopola antisrba bliži koncu.

ELITA Jer, pogrdno poistovećenje srpskog nacionalizma sa desnicom (politikološki neodrživo naspram levih nacionalizama Hitlera, Musolinija i Miloševićevih pristalica i simpatizera) jeste, paradoksalno, istina. Naime, još za osmanske okupacije ruski konzul u Sarajevu, Aleksandar Giljferding, cenio je Srbe kao aristokratski narod – a njegovu “elitu” još tada malogradskom. Opsednutost sojem kavkasko-iransko-balkansko-slovenske smeše Srba (na jermenskom, “sarb” znači gospodin, a “srb”na kavkasko-avarskom sunarodnik), sučelna pomamljenosti stvarima, proizvodnjom, trgovinom, sticanjem ili osvajanjem većine današnjih evropskih naroda, projavljivala se i dokazivala tokom celokupne naše povesti. Takav se poriv ka Pravdi, Istini i Lepoti stoga ne može zatomiti nikakvim “merama i postupcima” bilo koje masonerije, Službe ili Akademije. Rok ne može, ma koliko se neko trudio, zameniti muziku Bilje Krstić, braće Teofilović, “Balkanike”, “Renesansa” i drugih zatočnika srpske, plemenite muzike.

U laži su kratke noge, ali ni naši životi nisu dugi. Već vek i po Kulturkampfom , od nas uglavnom neopaženim, naši neprijatelji sve čine ne bismo li se odrekli težnje ka soju. Vašar kojim su nas okružili, kovit priče, galame, ideologije, mode, trendova i ostalog ima za svrhu samo jedno: da nas privede zgranutosti – po starom srpskom zakoniku jednom od tri oblika neuračunjljivosti (ostala dva: zbunjenost i ludilo). Jedini odgovor tome jeste dolično življenje, junačka borba i umetnička tvorba: naime, soj će ili pobediti, ili nas – i Evrope – ubrzo neće biti.

(Gornji tekst je objavljen u nedeljniku Evropa kao reakcija na tekst Mise Djurkovica. )

Beleška o autoru

PARTIZANSKI DESNIČAR

Momčilo Selić (59) rođen u partizanskoj i komunističkoj porodici, diplomirani je arhitekta a 1968. objavio svoju prvu priču u beogradskom Studentu . Zbog samizdata Časovnik 1979. kažnjen uslovno, a 1980. osuđen na sedam godina robije zbog članka Sadržaj. Posle dve godine i tri meseca zatvora otišao u emigraciju i dobio politički azil u Kanadi. U Beograd se vratio 1990, a od 1992. do 1995. bio ratni reporter i dobrovoljac u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini. Objavio četiri romana ( Izgon , za koji je dobio nagradu Miloš Crnjanski , Strava, Ratni krst, Tarin lug ), jednu knjigu ratnih reportaža i priča, i jednu knjigu političkih i književnih polemika.

Milisav Savić je 1992. godine vratio NIN -ovu nagradu zbog objavljivanja Selićevog teksta Strava u NIN .

 
     
     
 
Copyright by NSPM