Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Podele u kulturi

   

 

Smilja Stefanović Pregel

Podeljena literarna elita

Beograd je intelektualno podeljen grad. Činjenice govore da su beogradski literarni klanovi mnogobrojni i sasvim zatvoreni. Ali i tako međusobno suprotstavljeni, u jednoj stvari su jedinstveni: svi koji sebe smatraju intelektualnom elitom ubeđeni su da su oni drugi i njihova mišljenja nevažni, a ako nekim slučajem ti „neposvećeni”   žive u Blacu, Bujanovcu ili, recimo, Beočinu, uopšte i ne postoje. Beogradski intelektualni elitisti iz kruga „dvojke” ne razlikuju se mnogo od američkih intelektualnih elitista koji naseljavaju Menhetn. I za jedne i za druge, njihov uski krug je centar sveta.

Kod srpske elite odavno su prepoznatljivi uticaji, pa čak i „gotovi proizvodi” američkog intelektualnog liberalizma. Reč je o ljudima koji su se usavršavali na američkim liberalnim koledžima, kao što su Berkli i Harvard, ili bili dopisnici srpskih novina iz Amerike. Njihov idol bio je Norman Majler. Feministkinja i pisac Glorija Stajnmen i holivudska zvezda i pisac Hanoj Džejn (Džejn Fonda) bili su im uzori nekad, a Remzi Klark i Noam Čamski uzori su im danas. Taj negovani bogati svet iz američkih liberalnih literarnih i drugih intelektualnih krugova inspiriše beogradske elitiste kad pišu knjige i članke o „ekstremima američkog društva”, „ograničenosti prosečnog Amerikanca i njihovog predsednika” i „surovosti američkog kapitalizma”. Zbog njih se prosečni Srbi osećaju nevažni i neobavešteni, što, pretpostavljam, i jeste krajnji cilj njihovog javnog delovanja.

Druga beogradska literarna klika jesu nacionalisti. Ova grupa je toliko prepoznatljiva da ne treba trošiti mnogo reči na njen opis. Ali je možda potrebno podvući koje podgrupe postoje u njenom sastavu. Jedna od njih su, svakako, pojedini članovi Udruženja književnika Srbije iz Francuske 7. Od njih možemo čuti da je svako ko nije Srbin verovatno uštva, ako ne i nešto gore, i da su svi koji bilo šta kažu protiv Srba umnoživači tuđih laži. Oni tvrde da je Hrist srpskog porekla i da je sama reč hrišćanstvo derivacija reči rašćanstvo (ovo poslednje potiče iz pamfleta grupe književnika koji su prošlog proleća deljeni studentima Beogradskog univerziteta). Od njih „saznajemo” i da je Kastro genije, da je kubanski zdravstveni sistem superioran, da je prosečan Amerikanac glup, da je Amerika bully, a američka vlada evil.   Mada se u konstruktivnim diskusijama o ovim tezama još i može raspravljati, treba istaći da u nastupima o kojima je reč, namerno ili zbog neupućenosti, ovi pisci zanemaruju činjenice koje ne podupiru njihovu suženu vizuru. Oni pod feminizmom podrazumevaju svaku nezavisnu misao žene, a srpsku feministkinju smatraju nepoželjnom u miljeu Srpstva. Za Srbe koji su gays otvoreno tvrde da su aberacija nesvojstvena Srpstvu i pravoslavlju, a bilo kakvo otvaranje prema Zapadu kvalifikuju kao mrski mondijalizam.

Podela srpskih (beogradskih) književnika time se ne završava. Oni se dele još i na postmoderniste i one koji to nisu. Postmodernisti su pisci srednje generacije i stariji. To je, čast izuzecima, klika koja je navikla da im se dela izdaju samo zato što su napisana, uprkos tome što ih niko ne čita. Zato su, naravno, protiv free market ekonomije. Jer ako tržište odlučuje šta će da se čita, a samim tim i šta će da se objavljuje, njihovo pisanje ne može više biti slobodna tribina za iznošenje misli, nacionalističkih i raznih drugih. Neke od tih pisaca poznajem veoma dobro. Poznaju ih i čitaoci, mada ne lično. Oni jedni drugima pišu dobre recenzije i pohvale u novinama, a zastupljeni su i u gotovo svim važnim književnim žirijima. Zbog toga je dodeljivanje NIN-ove nagrade za književnost darovitom piscu Vladimiru Tasiću izazvalo buru u samoustanovljenoj književnoj eliti. Zameraju mu na tome što piše “mondijalistički”, “svetski”, što “nepotrebno” ispoljava poznavanje detalja i činjenica iz raznih sfera ljudskog interesovanja i dostignuća, što se “hvali” svojim poznavanjem sveta. Skorašnji dobitnik Ćopićeve nagrade za roman, koga njegove kolege recenzenti iz Francuske 7 upoređuju sa Džonatanom Sfiftom, tvrdi da su mu oni koji su pročitali Tasićevu knjigu “Hleb i hartija” rekli da je Tasić nepismen!

Udruženje književnika iz Francuske 7 ne dozvoljava svojim kolegama iz Srpskog društva književnika, čije je sedište u Čitalištu Biblioteke grada Beograda, da se useli u prostorije u Francuskoj 7, iako je to ovima dozvoljeno odlukom suda. Članovi Udruženja književnika Srbije tvrde da “ne uzimaju u ruke” „Književni magazin”, glasilo Srpskog društva književnika, koje je, po mom mišljenju, sadržajniji i savremeniji list od nacionalistički nastrojenih „Književnih novina”.

Interesantno je da su i jedno i drugo udruženje zatvoreni krug. Mlađi srpski pisci, oni rođeni sedamdesetih godina prošlog veka i kasnije, morali su da osnuju svoj list i veb-sajt „Treći trg” da bi imali gde da objave i promovišu svoja dela. Po rečima urednika „Trećeg trga”, morali su to da učine kako bi se čuo njihov glas uopšte čuo. Ovo je shvatljivo, ali ono što je neshvatljivo, naročito za tako mladu generaciju pisaca, jeste to što i oni predstavljaju kliku, novoustanovljenu i doduše manje uticajnu, ali ipak kliku. U njihovim „pravilima” za dostavljanje rukopisa časopisu „Treći trg” izričito stoji da se neće prihvatati rukopisi starijih pisaca! Na moju primedbu da se radi o diskriminaciji po osnovu životne dobi, te da, s obzirom na to da njihov list i sajt pomaže Ministarstvo kulture Srbije, ovim krše zakon, odgovorili su: Pa šta!

U Americi pisci imaju izreku: Svako napisano delo treba da bude i objavljeno. Pošto je izdavaštvo biznis, redak je slučaj da izdavač pristane da o svom trošku objavi delo nepoznatog pisca. Američki književnici se dovijaju da objave prvu knjigu. Sami izdaju svoja dela putem interneta ili snose troskove lekture, korekture i štampe. Važno je objaviti knjigu i dostaviti je čitaocu, a tržište će odlučiti ko je uspešan. Za uspešnog pisca sledeće objavljivanje neće više predstavljati problem, a neuspešni će morati da potraže drugo zanimanje. Taj koncept je još uvek stran srpskim piscima. Oni i dalje misle da im izdavač i čitalac nešto duguju samim tim što su oni odlučili da nešto napišu. Pomenuti dobitnik Ćopićeve nagrade rekao mi je da je srpskim piscima srednje generacije pisanje kao religija. Naravno da im je pisanje religija, i to veoma razvijena i doskoro veoma unosna, budući da nisu imali konkurenciju. Nisu bili opterećeni egzistencijalnim bremenom jer im je u proteklim decenijama država obezbeđivala ne samo mogućnost već i ekskluzivno pravo da objavljuju knjige.

Sve ovo pogađalo je nikog drugog nego srpskog čitaoca, koji je, nošen nekritičkom javnošću, čitao mnoga crappy literarna dela.

„Zavadi se pa vladaj” – to je možda poslednja linija odbrane neprikosnovenosti nametnute literature. Podela na klike zato je samo fasada. Uzajamni napadi i izdeljenost predstavnika literarne elite nametnuti su čitaocu tek kao oblik izvanredne reklame za crappy literaturu, koja u suprotnom ne bi imala prođu.

 
     
     
 
Copyright by NSPM