Ivan Jević

Balkanski Vavilon

Film: Bal-kan-kan Režija: Darko Mitrevski

Uloge:   Vlado Jovanovski, Adolfo Marđota, Zvezda Angelovska, Branko Ðurić, Seka Sabljić, Antonela Troise, Toni Mihajlovski, Nikola Kojo

Film Bal-can-can Darka Mitrevskog, teško je gledati hladne glave kao mučnu ali, deep down , bezazlenu komediju - previše stvari u njemu kao da na nešto liče i kao da nešto znače - opet ne može se gledati ni kao ozbiljno ostvarenje sa istorijskom i političkom sudbinom našeg rođenog i u naslovu imenovanog Poluostrva kao potkom. Gledalac je uhvaćen u mišolovku između dve vrste nedovoljnosti: jedne filmske i druge ideološke. Golicavi ples pomenut u zaglavlju ovog napisa, po mapi Balkana, ipak, ostaje na nivou očekivanih nezrelosti: prvo kao opsežna kolekcija zamorno neinventivnih, ali zato uvek priručnih stereotipa i drugo kao primer plamtećeg kičeraja nategnute političke korektnosti.

Iz, ratom zahvaćene, Mekedonije 2001. godine isplovljava naš junak na putešestvije po čitavom prostranstvu Regiona . Ovom, od svega preplašenom dezerteru iz svežepovedenog rata za Tatkovinu u pomoć pristiže i jedan Italijan čija je zalutalost u ovaj film i ove krajeve krajnje informativna. Ta, dakle, sitnokriminalna spodoba ovde obitava sa svrhom da podcrta neprozirnost ovdašnje bliže istorije onom uljudnom, opranom i civilizovanom ostatku Evrope. Ovaj, zapravo, služi da iživi neke grešne strasti koje, potiskivane tamošnjim kulturnim uzusima, u projekciji ovih prostora vide ograđeno zajebavalište u kome je prepuštanje dotičnim strastima dozvoljeno. Italijan u ovom filmu će ujahati pravo u jednu metaforu. Naravno, kako ništa od ovih događaja i karaktera neće ni pokušati da razume on će u svemu pronaći jedan od ograničenog broja narativnih modela iz sopstvenog nasleđa. On, naime, celu avanturu vidi kroz optiku žanra zvanog vestern sa sve, njemu pripadajućim, melodramskim aspektima. Kako je to moguće? Kako od Balkana kao prostora raspojasanog iracionalizma i svakolikog beščašća prelazimo na Balkan kao proizvođača melodramskog? Pa jednom elegantnom debilizacijom kojom reditelj iz suve drenovine uspeva da iscedi par kapi razblažene, patetične ljudskosti opšte prakse . S tim u vezi Bal-can-can može da funkcioniše jedino kao špageti vestern za decu i mlađe tinejdžere; za sve ostalo nema dovoljno klase, šlifa , inteligencije, hrabrosti...

Najzabavnija stvar u vezi sa tim nedoraslim balkanstvom filma je upotreba različitih jezika koji služe za sporazumevanje na ovim prostorima. Svaki od likova u filmu razume i govori svaki jezik (Makedonski, Bugarski, Srpski, Crnogorski, Bošnjački, Hrvatski, Albanski i Italijanski) ako je to potrebno, a opet neki ne razume ako to služi radnji ili nekom komičnom efektu. S druge strane dešava se da neko usred filma iz čista mira progovori jezik koji do tada nije razumeo i slično. Ovaj Balkanski Vavilon svakako možemo pripisati odsustvu potrebe autora da se bakću sa nebitnim sitnicama ali ga treba razumeti i kao još jednan detalj u ofrljem oblikovanju ''povlašćene fantazije'' projektovane iz prosvećenih predela kontinenta na ovu ljutu Periferiju. Reditelj, između ostalog, i ovakvim tretiranjem jezika pokazuje da je svestan da je jedini izgled za uspeh u glaviti se u taj pogled. Sve ovo nije potrebno samo zarad stranog gledaoca i potencijalne Evropske distribucije, i lokalna publika prepoznaje sebe u ovim slikama što dokazuje i velika gledanost filma u Makedoniji. Izgleda da smo preozbiljno shvatili tu metaforu Balkana i počeli da je živimo.

Ovo je jedan od onih regionalnih projekata, neke vrste road movie-a po mapi virtuelne Balkanske Unije , čiji su ravnomerno podeljena krvoločnost i sistematsko zatiranje svake budućnosti jedina moguća ravnopravnost a saradnja među trgovcima užasom sa raznih strana jedino ostvarljivo bratstvo. Balkan kao mesto ne-Evrope njena je granica, a ujedno i njen obrnuti identitet - slika u izvrnutom ogledalu. Bal-can-can je u celoj toj priči tek još jedan otpadak na divljoj deponiji stereotipa protiv kojih je teško i neophodno boriti se, ako želimo da nas iko ikada shvati ozbiljno.