Bogdan Desnica

Udavljeni u plićaku

“Dakle, ovo je hijerarhijski red prioriteta: kultura, politika, ekonomija. Nema koji drugi, okolišni put. Ekonomija je samo sredstvo, a ne cilj države i njenog naroda kao celine.”

Ugledni austrijski profesor Gerhoh Rajzeger je onomad na skupu organizacije “Evropska sinergija” u Peruđi neoborivo branio ovu tezu.

Istina je da je kultura postliberalne epohe odavno izgubila vezu sa svojim korenom u kultu, zaboravila dubinu i smisao posvećenog sakralnog negovanja, zamagljena je svest o njenom alhemijskom svojstvu povratnog delovanja na stvaraoca i društvo. Poodmakli stadijum masifikacije doneo je oštećenja kakva podrazumeva zadati susret na nivou najmanjeg zajedničkog sadržaoca svih, a to je uvek najniže. Dno. Samo najniže imamo svi, odatle počinju razlikovanja. Kultura dna tehnikom je svedena na aparatizovanu “kulturu sredstava”, a u socijalnoj ravni na psihodramsku radionicu i zabavište za tašte, iskompleksirane, jalove, raskorenjene, samozatvorene i izopačene intelektualce. Beživotna apstrakcija, plus plićak, plus masa. I nije slučajno veliki francuski pesnik Šarl Pegi konstatovao: “Kulturu su izdali oni koji su bili najpozvaniji da je brane.”

Zabavište je, pri tom, reč čiji značaj nikako ne bi trebalo prevideti ni suziti, naročito sa stanovišta političke tehnologije i upravljanja sistemom u epohi mase. “Politička vlast je to odavno primetila. Nema delotvornijeg sredstva za lakšu vladavinu nad čovekom nego što je zabava. Uz pomoć zabave od celih naroda se prave idioti”, opominje Bela Hamvaš u Scientia sacra .

Kultura je, međutim, negde u svojoj srži sačuvala – kao mogućn ost – nešto od svojih drevnih moći, koje nadilaze skalu srozavanja čoveka, gubljenja ranga, i koje je i dalje čine otvorenim poljem istorije spasenja. U sekularnoj sferi, skrivenu moć kulture su izgleda pre i bolje od drugih prepoznali oni koji danas pretenduju da budu globalni upravljači, svetska “nadvlast”. I ne samo da su shvatili, nego su kroz ceo 20. vek razrađivali i sprovodili preciznu instrumentalizaciju tih mogućnosti kulture. Instrumentalizacija je ostvarivana u širokom rasponu od ideologije, preko politike i geopolitike, do ekonomije.

Kultura kao geopolitički instrument

Ideolog i strateg američkog “postnacionalnog globalnog sistema” Zbignjev Bžežinski u svojim glavnim geopolitičkim radovima – neočekivano samo za neke beogradske male provincijalne mondijaliste, kakve sam Bžežinski svrstava doslovno u pripadnike “zavisne elite” u američkim “vazalnim državama” – takođe kulturi daje prvorazredan značaj:

“Bitan a tako često i nerazumno potcenjen aspekt američke globalne moći jeste kulturna dominacija – masivni, ali neprimetni američki uticaj na globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu”, piše Bžežinski u Velikoj šahovskoj tabli .

U njegovoj postavci, izloženoj bez eufemizama kakvima pribegavaju slabi, kultura je jedan od četiri suštinski važna stožera američke strategije globalne dominacije. Ostala tri su: vojna moć, ekonomsko-tehnološka moć i globalna mreža specijalizovanih organizacija, posebno “međunarodne” finansijske institucije (MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija. . .). Bžežinski, ne toliko originalno ali nedvosmisleno, ukazuje na stvarni smisao kulturne dominacije. Njegovo otvoreno doktrinarno priznavanje upotrebe kulture kao jednog od četiri stožera američke ekspanzivne geostrategije – “strategijskog menadžmenta geopolitičkih interesa” – ima prvorazredan značaj. Više puta smo objasnili da je reč o mehanizmu rastakanja i “zamene” najdubljih vrednosnih struktura integralnog čoveka i regularnih tradicija, koje vode poreklo od Objavljenja i bivaju stvaralački produžavane kroz kulture. Tako se narodi porobljavaju najpre iznutra, gubljenjem moći prepoznavanja neprijatelja i pojmovnika za imenovanje stvari. Umrtvljuju se odbrambeni instinkti i volja da se pruži kreativni ili borbeni otpor. Pokreće se poznati mehanizam identifikacije sa agresorom, posebno – ne krije Bžežinski – “kod svetske omladine”. Kao vrhunski reper instalira se uprošćena strip-psihologija i mišljenje u simplifikovanim dualnim šemama globalnog Holivuda. Raspaljuje se čežnja upravo za onim vrednostima i obrascima koje zapadna propaganda nastoji da nametne kao oblik neokolonijalne svesti.

Prema prodornim zapažanjima Aleksandra Zinovjeva, u njegovoj studiji Velika prekretnica , “Zapad upravo teži tome da mu nameračena žrtva sama padne u čeljust i da pri tom čak bude zahvalna. Radi toga i postoji moćan sistem sablazni i ideološke obrade . Taktika pozapadnjavanja, odnosno uspostavljanja poretka kolonijalne demokratije, podrazumeva pored ostalog da se do žalosnog nivoa dovodi nacionalna kultura. Njeno mesto zauzima pseudokultura zapadnjaštva . Masama stanovništva nudi se surogat demokratije u vidu raspuštenosti, slabljenja kontrole od strane vlasti, pristupačne zabave, prepuštenosti samom sebi, sistem vrednosti koji oslobađa ljude svakog truda i moralnih ograničenja. Zapad, osvajajući svet za svoj račun, uništava svaki mogući konkurentski zametak drugačije evolucije.”

Magija “ugodnog despotizma”

Slično razmišlja i britki Ignacio Ramone, glavni urednik francuskog Mond diplomatika . Pitajući se zbog čega jedna tako zastrašujuća vojna, diplomatska, ekonomska i tehnološka premoć ne izaziva više kritike i otpora, on u ogledu Ugodni američki despotizam kaže:

“Amerika, povrh svega, sprovodi hegemoniju na kulturnom i ideološkom planu. Drži kontrolu nad simboličkim; to joj omogućava pristup onome što Maks Veber naziva ‘harizmatičnom dominacijom'. U mnogim oblastima Amerika je obezbedila kontrolu nad rečnikom, koncepcijama i smislom. Primorava da se iznose problemi koje ona stvara, rečima koje sama predlaže. Obezbeđuje šifre koje omogućavaju da se dešifruju zagonetke koje sama nameće. Uz najznačajnije fabrike ove industrije ubeđivanja ide i kontrola nad kulturnom industrijom i vlast nad maštom.”

Kultura, međutim, nije samo instrument mondijalizma, nego bi mogla biti i najmoćnije oružje protiv mondijalizma. Čak i u postojećem ustrojstvu Evrope, zasnovane više na novcu i moći a manje na duhovnosti i kulturi – kako je to uočio američki profesor dr Trajan Stojanović (u značajnoj studiji Balkanski svetovi — Prva i poslednja Evropa , prevedenoj i na srpski) – sazrela je svest da bi ovakav poredak stvari mogao dovesti do samoubistva Evrope uopšte. Mnogo je znakova da u postdemokratskoj Evropi do institucionalnog nivoa narasta svest o neophodnosti otpora, uz ostalo, hegemoniji američke masovne potkulture. To pokazuju tvrde pozicione borbe na “pregovorima” o ukidanju zaštitnih mehanizama i subvencionisanja nekih zapadnoevropskih nacionalnih kultura, naročito francuske, kakvi se gotovo svake godine vode u okviru STO.

Konačni ishodi, kao i sposobnost ovakve Zapadne Evrope da istraje u ovom stavu, nisu neizvesni. Na žalost. Imaju ograničen domet, sve dok se ne dese dublja i krupnija pomeranja u raspodeli planetarne moći. Ipak, taj otpor američkoj kulturnoj i ideološkoj hegemoniji je vrlo jasan i konkretan i ne bi ga trebalo potceniti. Ako bismo tražili moto pod kojim se on odvija, onda se podesnim čine reči slavnog evropskog reditelja Kloda Otona Lare: “Svako ko se u Evropi, bez obzira na njegovu političku boju, bori protiv ‘sudbine' sopstvenog kulturnog iščeznuća – moj je brat.”

Kompleks niže vrednosti

Nasuprot ovakvim uvidima i priznanjima, politička klasa u Srbiji veoma dugo, i hronično već, ispoljava nerazumno potcenjivanje značaja kulture u bitnim sferama države, politike i narodnog života. Kod onih koji se mogu smatrati elementarno dobronamernim, poreklo potcenjivanja je u diletantizmu, neznanju i nedoraslosti, odakle potiče osećaj inferiornosti i potreba za zabašurivanjem ili podražavanjem. Kod onih drugih, prosto, radi se o zloj nameri i tačnom prepoznavanju načina da se ta namera dugoročno ostvari. U oba slučaja instrumentalizovan je kompleks niže vrednosti, provincijalna svest i epigonstvo, pri čemu je “provincija” (dabome) psihološka a ne geografska kategorija.

Politička klasa u Srbiji kulturu poima usko i banalno, uglavnom je ne videći uistinu ni u mreži takozvanih institucija kulture, kamoli izvan njih. Jedni kulturu svode na folklorizam, drugi na slepo preuzimanje gotovih potkulturnih modela vesternizacije, a i jedni i drugi na umu zapravo imaju estradu, “imidž”, “trend”, zabavu. Kultura je za njih dosadna danguba ili poza, polje neproduktivnog trošenja ili pak perionica novca, utešna nagrada za političke olupine ili polje za male igre zavođenja kvarljivih intelektualaca i povodljivih masa. Ili sve to pomalo.

Za obnevidelu i bahatu političku klasu u Srbiji, i “pozicionu” i “opozicionu”, kultura više nije prepoznata čak ni kao suptilniji način ideološkog iskazivanja, okrenut elitnim krugovima i stoga uticajan na one koji najviše utiču. Tako, od zadnjih pet vlada u Srbiji četiri su polje kulture u potpunosti prepustile svojim sopstvenim najekstremnijim ideološkim neprijateljima, ne videći u tome nikakav logički problem, čak ih obilato finansirajući. Međutim, možda je i to lako razumljivo, jer politička klasa u Srbiji odavno nema nikakvu ideologiju, nego sezonski uskače u tuđe ideološke matrice, kompilira bez razumevanja, spaja nespojivo, obećava stvari koje se međusobno isključuju, već prema procenama i potrebama angažovanih marketinških timova. Da bi prikrili takvu izgubljenost, amoralnost i besadržajnost, kao spasonosnu formulu prihvataju da ovo vreme zovu “postideološkom erom”.

Redovno, bez izuzetaka, izostaje stvarna svest o presudnoj formativnoj važnosti kreativnog polja kulture, svest da kultura “pretpostavlja da između društvenog, umetničkog, političkog, privrednog života postoji visoko stilsko i duhovno jedinstvo”. Svest da nije japanska ekonomija stvorila japanski moral, samurajski kodeks, duhovnu baštinu, estetiku, pogled na svet i život, nego — potpuno suprotno — japanski modeli privređivanja i poslovanja neposredno su izvedeni iz takvog kulturnog i duhovnog nasleđa.

Vredi li onda takvoj srpskoj političkoj klasi objašnjavati da su mnoge srpske političke, ekonomske i društvene bitke najpre nepopravljivo izgubljene u kulturi? Vredi li im objašnjavati kako se uspostavlja i održava stereotip o “zatucanim nacionalistima” (“seljacima”) i “svetskim građanima” (“urbanim momcima”)? Vredi li im ukazivati kako se uspostavljaju dublji kodovi komunikacije sa mladom generacijom, kako joj se pomaže da drevno sopstvo kreativno tumači i moderno proživi, bez protivrečnosti i opakih stranputica?

Pouke iz jednog pada

Sa spoznajama o takvom stanju, možemo samo zamisliti smeh bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije kada je, u julu 1999, na sto dobio savetničku studiju naslovljenu Kulutra otpora u kojoj je, pored ostalog, pisalo:

“Na raskršću ste, presudnom raskršću. Prvi put posle dužeg niza godina Srbi su potpuno ujedinjeni u duhu otpora koji je, zaista, fascinirao normalni deo sveta. Naši neprijatelji omogućili su nam ono što bismo sami, iznutra, teško postigli. I svi prihvataju, barem prećutno, da ste Vi po formaciji na čelu tog otpora. No taj ujedinjujući duh otpora održavaće se u našem društvu još mesec i po, najviše dva. Do jeseni. Jedini način da obezbedite trajanje duha otpora jeste da mu date formu kulture otpora . Kulture, a ne estrade otpora, pogotovu ne političke estrade. Ako stvorite kulturu otpora , za šta sada postoje idealni uslovi, duh otpora će izboriti trajnost i daće zauvek pečat ovom vremenu. Kultura otpora mora da bude široka, duhovita, nedogmatična, sveža, prilagodljiva različitim formama, medijima, žanrovima i generacijama. Takođe, takva kultura otpora je možda poslednja mogućnost da se približite generaciji dece koja su bila prvi-drugi razred kada ste došli na vlast. Sve ostalo, uključujući i estradu i politiku, čak i ekonomiju, moći će da se provlači uz to. Zato, ako je neophodno, žrtvujte i tri fabrike ili mosta da biste, na primer, snimili tri vrhunska srpska filma o srpskom otporu . Filmovi imaju moć da izgrade mostove, mostovi ne mogu da stvore filmove. Finansirajte 10 ili 20 pozorišnih premijera u Srbiji, Grčkoj, Rusiji, Zapadnoj Evropi, čija će tematika biti ista: duh srpskog otpora. Formirajte poluzvanični prevodilački koordinacioni centar, koji će, o trošku srpske države, prevesti ključna književna, publicistička i naučna dela o srpskom otporu na tridesetak svetskih jezika. Stipendirajte dela i omogućite studijske boravke koji bi podržali kulturu otpora. Pozovite najčitanije pisce i naručite im romane o duhu otpora. (...) Ako ne uradite tako, ako duhu otpora ne date čuvarnu formu kulture otpora, ubrzo će vam uzeti sve, uključujući i tu reč: otpor . I vama i Srbiji. Vi možda bez nje možete, ali Srbija ne može.”

Ishod je poznat. Ismejana Kultura otpora postala je deo Anatomije pada . Dabome, to nije poslednji smeh ni poslednji pad, baš kao što ni istorija nije potpuno izračunljiva ljudskim aršinima.

Najzad, važni nemački filosof i profesor katoličke dogmatike Franc Bader bio je u pravu: “Svaka prava kultura je egzorcizam.”

Mi, dakle, nismo u potrazi za izgubljenim vremenom, nego za pravom kulturom. Jer nam je životno neophodan egzorcizam.

(Tekst je objavljen u prvom broju časpisa Evropa nacija , www.evropa-nacija.org.yu )