U našoj javnosti, naročito kroz «reformske» medije, na čelu sa B92, plasirana je ideologizovana priča o ukrajinskim izborima kao o presudnoj borbi masa za demokratiju protiv omrznutog autoritarnog režima. Skoro svi srpski mediji svakodnevno su izveštavali o protestima "narandžastih snaga" protiv izborne krađe i pokušavali da nam nametnu sliku o ponavljanju beogradskog 5. oktobra u Kijevu. Čak je i domaći politički fosil Otpor reaktivniran kroz "specijalne operacije" u Ukrajini (pre toga u Gruziji). Kod nas je skoro potpuno prihvaćena jednostrana medijska slika o «borbi ukrajinskog naroda za demokratiju" koju su nametnuli zapadni, pre svega anglosaksonski mediji i centri moći.

Ako se kod nas još i može govoriti o Petom Oktobru kao o narodnoj revoluciji u kojoj je uz pomoć Zapada vlasti skinuta jedna polu-diktatura, u ukrajinskom slučaju takva "priča" izgleda mnogo nategnutija. Naime, ako je Kučma simbol "omražene diktature", kako se onda u tu šematizovanu priču uklapa njegov prelaz na stranu Juščenkovog opozicionog "narandžastog bloka", kao i većine medijsko-političkog establišmenta Kijeva. Na izborima poraženi Janukovi č , bivši premijer, nije imao ni približno onoliko vlasti koliko su imali, na primer, Kučma ili Milošević. Iza romantične priče o borbi Ukrajinaca za demokratiju, a protiv "Kučmine tiranije", stoje konkretni i strateški sukobljeni interesi Zapada i Rusije.

Šta je Ukrajina za Rusiju? Da se poslužimo istorijsko-geopolitičkom analogijom – ono što je Crna Gora za Srbiju. Prva srpska država je stvorena na današnjoj crnogorskoj teritoriji (Duklja-Zeta), a prva ruska država je u skoro isto vreme bila Kijevskaja Rus. Rusi i Ukrajinci su, kao i Srbi i Crnogorci, u suštini jedan narod i jedna vera (osim 5.000.000 unijata) i među njima su razlike manje nego između nemačkih regija. Ukrajinski i crnogorski "separatizam" je istorijski bio više etatistični nego nacionalan. U Ukrajini i Crnoj Gori ima velik procenat onih koji se izjašnjavaju kao etnički Rusi, odnosno Srbi. I u geopolitičkom smislu postoji paralela Srbija-Rusija jer su ove južne "bratske države" za njih strateški važan izlaz na more (sa mornaricom i lukama). Sada skoro isto nemoćno Moskva i Beograd gledaju kako se od njih sve više udaljavaju Kijev i Podgorica, iako su se generacije vekovima borile za zajedničku državu (1). U svemu tome značajnu ulogu igra zapadna, prvenstveno anglosaksonska politika, koja nastoji da odvoji i stavi pod kontrolu ove strateški važne prostore. Samo za razliku od Rusije, sa Putinom na čelu, politička elita Srbije u velikoj meri ne shvata od kolikog je strateškog, nacionalnog, ekonomskog i komunikacionog interesa očuvanje zajednice sa Crnom Gorom.

A šta je Ukrajina za Zapad? Na to pitanje nije lako odgovoriti pošto se percepcija Ukrajine razlikuju od slučaja do slučaja. Anglosaksonci insistiraju na tome da se Ukrajina što više veže za Zapad, kako bi se odvojila od Rusije. Sa druge strane u EU su podeljeni: oni koji su bliži Ukrajini poput Poljske i Nemačke su bliži Američkom stavu, dok drugi zabavljeni "integracijama" kažu da je poštenije reći Kijevu da u dogledno vreme neće postati deo EU. Podela je i ideološka: levica je sklona da prihvati "kao svoja" ona društva (i Tursku) koja prihvataju evropske standarde, konzervativci se tome opiru, pa su i protiv ulaska Kijeva u "Evropu". Oni su bliži Hantingtonu koji (u "Sukobu civilizacija") kaže da EU treba da obuhvati samo narode zapadne religije i tradicije. Evropa po njemu prestaje "tamo gde počinje pravoslavlje" (2). Slaže se sa konzervativnim Evropljanima koji priznaju "fundamentalni značaj deobne granice zapadnog hrišćanstva s jedne, i pravoslavlja i islama s druge strane" (Hantington; 1998. 344) za razliku od ideoloških "krstaša demokratije" i geopolitičkih stratega koji ignorišu civilizacijske podele u Evropi.

Mnogi misle da je najveći poraz Rusije gubitak prostora naseljenog slovensko-ruskim stanovništvom, a to znači pre svega Ukrajine. Po Solženjicinu to je regresija Rusije na predpetrovski period i propadanje tri veka borbi i napora ruskog naroda. Pojava nezavisne ukrajinske države predstavlja amputaciju vitalnog geopolitičkog prostora za rusku državu i potencijalno bogate industrijske i poljoprivredne ekonomije sa pedesetak miliona stanovnika. Nezavisnost Ukrajine lišila je Rusiju njene dominantne pozicije na Crnom Moru, gde je Odesa služila kao vitalna kapija Rusije za trgovinu sa Mediteranom i okolnim zemljama. Odvajanje Kijeva od Moskve je ključn o pošto bi to drastično ograniči l o geostrateške i razvojne opcije Rusije. Čak i bez baltičkih država, ukoliko bi povratila uticaj nad Ukrajinom, Rusija bi još uvek mogla da bude regionalni lider koji bi odlučnom politikom mogao da vodi nezavisnu politiku, a sa perspektivom presudnog uticaja na neslovenski jug i jugoistok bivšeg SSSR. Ali bez Ukrajine i njenih pedesetak miliona S lovena, bilo kakav pokušaj Moskve da ponovo izgradi snažnu državu i veliko tržište (Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan), kako to planira Putin, biće "nemoguća misija" . Osim toga, b ez privredno-političke unije sa Ukrajin om, Rusija će biti sve manje evropska, a sve više azijska država.

Gubitak Ukrajine je geopolitički k umulativan i strateški nenadoknadiv . Akcije Ukrajine – ukrajinska Deklaracija o nezavisnosti u decembru 1991, ukrajinsko insistiranje , a potom i pregovori u Beloj Veži kod Minska da SSSR bude zamenjen labavijom ZND, i posebno njeno iznenadno preuzimanje, slično puču, komande nad sovjetskim vojnim jedinicama stacioniranim u Ukrajini – bile su , kako izgleda, sprečile da ZND bude samo novo ime za konfederativniji SSSR. Ukrajinsko političko samoopredeljenje je sputalo Moskvu i pružilo primer drugim sovjetskim republikama koje su u početku bile bojažljive, da bi potom i one krenule njenim stopama .

Rastuća usmerenost SAD ka Ukrajini, naročito od 1994, ka tome da američko-ukrajinskim odnosima dodeli izuzetno visok prioritet i da pomogne Ukrajini da konsoliduje svoju nezavisnu poziciju u odnosu na Moskvu , bila je od strane mnogih u Moskvi – čak i od prozapadnih snaga – posmatrana kao politika okrenuta protiv vitalnog ruskog interesa tj. povratka Ukrajin e natrag u zajednički tabor. To da će Ukrajina nekako biti reintegrisana, bilo je uverenje mnogih pripadnika ruske političke elite. (3)

Kad je reč o ruskim namerama, Zapad je sigurno bio uznemiren otvorenim pretenzijama Moskve na Krim i Sevastopolj , pa kao da se ponavlja engleska strategija iz XIX veka koja je nastojala da spreči jačanje Rusije na Crnom moru i dovela do Krimskog rata (Zapad vs. Rusija). A nervozne reakcije na uključivanje Sevastopolja u vremenske prognoze za ruske gradove , od strane ruske državne televizije , pokazuje visoku osetljivost Zapada po ovom pitanju . Kao rezultat, rusko dovođenje u pitanje ukrajinsk e nezavisne, pa i antiruske politike, došlo je u sukob sa američkim stavom – da snažna Rusija ne bi mogla biti i demokratska Rusija (Kisindžer) .

Tvrd odnos Rusije prema Ukrajini, naročito dovođenje u pitanje ukrajinskog prava na Krim, insistiranje na ekskluzivnoj eksteritorijalnosti, i kontroli nad lukom u Sevastopolju – dao je rastućem ukrajinskom nacionalizmu antirusku boju. Sa tim u vezi se prisećamo jedne istorijske angedote iz vremena vladavine umirućeg Lenjina. Tada je na jednom zasedanju partijsko-državne vrhuške Staljin pročitao pisamce "velikog Vođe" u kome govori da se treba oštro obračunati sa ukrajinskim separatizmom tako što će biti ukinute ključne državotvorne institucije u Kijevu. Na iznenađenje svih, i nasuprot svima koji su podržali oštar stav Vladimira Iljiča, Staljin je rekao da je to glupost koja će samo podstaći bujanje ukrajinskog nacionalizma. Po njemu je bilo potrebno ostaviti sve te institucije Kijevu, ali ih suštinski onemogućiti da vode secesiji. To je tada izgledalo zaista mudrije, ali je pitanje kakva bi istorija tog regiona izgledala da se postupilo prema histeričnoj reakciji "vođe revolucije".

Odlučnost Ukrajine da sačuva nezavisnost bila je više nego ohrabrena spoljašnjom podrškom. Iako je Zapad bio trom , po mišljenju Kisindžera i Bžežinskog, u prepoznavanju geopolitičkog značaja posebne ukrajinske države, sredinom devedesetih i SAD i Nemačka postale su kakva takva zaleđina ukrajinskog posebnog identiteta. U julu 1996, američki sekretar za odbranu je izjavio da SAD ne mogu preceniti značaj Ukrajine kao nezavisne države za sigurnost i stabilnost Evrope. Bžežinski predviđa da je decenija između 2005. i 2015. razuman vremenski okvir za početak ukrajinskog postepenog uključivanja u Evropsku uniju i NATO. A to znači da je šargarepa, ako je i ima, na vrlo dugom štapu.

I d osadašnje iskustvo je pokazalo Ukrajincima da ne mogu previše računati na ozbiljnu pomoć sa Zapada. Nemačka i Austro-Ugarska krajem I svetskog rata i jesu stvorili nekakvu ukrajinsku državu shvativši važnost odvajanja Ukrajine od Rusije, ali za vreme Hitlerove okupacije Ukrajina nije dobila čak ni onako slab oblik satelitske državne organizacije kao što je bila N DH , iako je bilo Ukrajinaca koji su se borili na strani Nemačke. Slična situacija se pojavila i posle raspada Sovjetskog saveza. SAD i vodećim zemljama Evropske Unije jeste stalo do nezavisne Ukrajine, ali malo su učinili da joj pomognu da prevaziđe privredno-socijalni haos i bedu . Više donacija su dobile Rusija i Srbija. Poražavajuće za Ukrajince je što su prosečna primanja oko 80 evra mesečno, ogromna je nezaposlenost , a oko 200 hiljada Ukrajinki se u zemlji i u inostranstvu bav i prostitucijom, sa velik im broj em žrtava Černobilja i obolelih o d HIV-a (4). Ukrajina je imala najteži privredni kolaps od istočno evropskih društava na početku devedesetih, čak mnogo više od Srbije koja je preživela i sankcije, ratove i bombardovanja NATO-a.

Sadašnja ukrajinska država je nastala Beloveškim sporazumom zaključenim 8 . 12. 1991. u Minsku između Jeljcina, Šuškeviča, predsednika Belorusije, i Kravčuka, predsednika Ukrajine. U njemu je zaključeno da SSSR prestaje da postoji kao međunarodni subjekat i geopolitička realnost. Period vladavine Kravčuka, prijatelja Franje Tuđmana, bio je najgori period u rusko-ukrajinskim odnosima. Katastrofalno l oše ekonomsko stanje Ukrajine za vreme njegovog mandata dovelo je do pobede Leonida Kučme (premijera od oktobra 1992. do oktobra 1993.) u isto vreme kad i Lukašenka u Belorusiji. Posle prvog talasa idolopokloničkog odnosa prema Zapadu došlo je do otrežnjenja na Istoku, kako u Moskvi tako i u okolnim zemljama. Izbor Lukašenka i Kučme značio je približavanje tih dveju zemalja Rusiji, ali Kučma nikad nije bio toliko blizak Moskvi i proruski orijentisan kao Lukašenko. Nakon stvaranja Saveza Rusije i Belorusije, i njegovom pristupanju Moldavije, najveći izazov za daljnji razvoj Saveza predstavlja pristupanje Ukrajine. U vezi sa tim je pre neki dan Putin obećao stvaranje jedinstvenog tržišta u zemljama koje etnički gravitiraju Rusiji, a to su (i po Solženjcinu): Belorusija i Ukrajina i Kazahstan.

Sa pobedom prozapadnog kandidata i "američkog zeta" na izborima za predsednika Ukrajine, taj plan za sada izgleda neostvariv. Za Rusiju je bitka za Ukrajinu izgubljena – ali ne i rat. Moskva mora da "proguta gorku pilulu i da nastavi da normalno sarađuje s Ukrajinom", kako kaže predsednik Poljske Kvašnjevski (Poljska bi u gornjoj analogiji igrala ulogu Hrvatske), neformalni portparol Zapada u ovoj kontraverzi oko Ukrajine. Ali Rusija ne mora i neće odustati od uticaja na Kijev. Jer ma ko vladao u Kijevu, zna da mimo Moskve ne može i da hoće. Ukrajinci su, kao "mali Rusi", legitimni deo sfere aspiracija Moskve. Ona, kako vidimo, nastoji da ponovo uspostavi svoje mesto u svetu, i to pre svega preko tešnjih veza sa svojim bliskim (i geografski i etnički) okruženjem. Mnogi u Ukrajini imaju jake veze i lične interese da sarađuju sa Rusijom, naročito njihovi bogataši. A imajući u vidu šaroliku koaliciju koja je podržavala Juščenka, u kojoj su i tajkuni (sve sa Julijom Timošenko, "kraljicom gasa") i različiti političari, poput socijalista, nije lako predvideti šta će se dešavati u narednom periodu. Kao uostalom i u Srbiji.

1. Hantington govori kako je jednostrano posmatrati odnose Rusije i Ukrajine u ključu dve države koje imaju nerešena pitanja (a u svetlu "demokratizacije" i da ne govorimo) jer se zanemaruje kulturna i etnička bliskost. Ako se posmatraju stvari sa pozicija državnog pristupa može se predviđati trvenja na relaciji Moskva-Kijev, ali ako se stvar sagledava dublje kulturološki vidljiva je opasnost od podele na zapadnu unijatsku i istočnu pravoslavnu i prorusku Ukrajinu (sa glavnim privrednim centrima). No Zapad za sada ne želi podelu Ukrajine jer veruje da može ostvariti kontrolu i uticaj nad celom zemljom. Hantingtonu se mora priznati da naspram "krstaša" poput Kisindžera i Bžežinskog, predstavlja glas razuma jer Rusiji priznaje interese u Ukrajini i naglašava da Zapad more da "prihvati Rusiju kao najvažniju zemlju pravoslavlja i važnu regionalnu silu". (Semjuel Hantington, Sukob civilizacija, Podgorica, 1998. str. 347.)

2. Činjenica da je Grčka, pravoslavna zemlja, članica NATO-a i EU, Hantington naziva anomalijom jer ona nije integralni deo Zapada. Grčka je "pravoslavni autsajder u zapadnim organizacijama", ona nije "ugodan član" EU i nije potpuno prihvatila principe i standarde zapadnih društava. Njeno članstvo mnogi zapadnoevropski političari smatraju za grešku (Hantington; 181). Dok se je grčka politička i intelektualna javnost je prilično burno protestvovala zbog ovog "izopštavanja", naši prozapadni intelektualci nisu komentarisali tvrdnju da Srbija nije deo zapadne civilizacije.  

3. Interfaks 20. 11. 1996. navodi da čak glavni Jeljcinov savetnik smatra da Ukrajina treba da bude ''privremeni fenomen'' dok moskovska Obschaya gazeta 10. 12. 1996. izveštava da u doglednoj budućnosti događaji u istočnoj Ukrajini mogu suočiti Rusiju sa veoma teškim problemom. Protesti siromašnih masa i ogorčenih "gubitnika reformi" mogu biti praćene pozivom Rusiji u pomoć.

4. I javnost sa područja bivše Jugoslavije je skoro bila uznemirena slučajem "seks-trafikinga" sa devojkama iz Moldavije i Ukrajine kao i tragedijom Olene Popik, Ukrajinke koja je od side umrla u Mostaru.