Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Prvi deo teksta

Drugi deo teksta Džozefa Štiglica

   

 

Džozef Štiglic

Za i protiv ekonomske globalizacije: Promene bez progresa (II deo)

Promene u oblasti tehnologije i prava, kao i promene normi, mogu dovesti do sukoba interesa i tako umanjiti efikasnost privrede. Oni koji smatraju da promena nužno vodi povećanju blagostanja koriste argumente vezane za pojednostavljeno stanovište koje povremeno nazivamo tržišni fundamentalizam, stanovište po kojem tržišta nužno podstiču na efikasnost. Ukoliko je privreda uvek efikasna, onda svaka promena koja vodi većoj produktivnosti u jedinici vremena, mora voditi povećanju blagostanja – ali ako privreda može da bude i neefikasna, onda promene mogu situaciju učiniti još gorom. Na primer, da bi tržište bilo efikasno, mora biti nadmetanja: ukoliko zahvaljujući tehnološkim prodorima jedna firma počne da dominira čitavim tržištem, onda ima manje nadmetanja, a time i blagostanja.

Opštije govoreći, ne postoji teorema po kojoj bi privreda u proizvodnji inovacija nužno bila efikasna. Sve teoreme koje se bave ekonomskom efikasnošću vezane su za pretpostavku da se u tehnologiji ne događaju promene, ili da barem nema tehnoloških promena koje su rezultat smišljene delatnosti firmi ili pojedinaca. Jednom reči, standardna ekonomska teorija nije od velikog značaja u diskusiji o efikasnosti tržišta u proizvodnji znanja. To ne treba da nas iznenadi pošto se znanje može posmatrati kao posebna vrsta informacija, a opšti ishod, o kojem smo ranije govorili, u vezi sa manjkom efikasnosti tržišta zbog nepotpunih informacija tiče se i ovog slučaja.

Evo još jednog primera: bilo je značajnih inovacija na finansijskom tržištu. One su donele mnoge prednosti. Na primer, omogućile su da se rizik prebaci sa onih koji ga teže podnose na one koji su sposobniji da se s njime nose. Ali, neke od tih inovacija samo su umanjile mogućnost da se prati šta rade firma i njeni menadžeri, pa se problem sa informisanošću samo povećao. Mnoge inovacije su bile rezultat želje korporacija da minimalizuju poresko opterećenje: one nisu želele da podnesu pravičan deo tereta, pa su nalazile načine da legalno "sakriju" svoje prihode od poreskih organa. Jedan od velikih intelektualnih prodora zbio se devedesetih godina kada je postalo jasno da se te iste tehnike skrivanja mogu primeniti da bi se investitorima predočili pogrešni podaci: troškovi su se mogli sakriti, a prihodi povećati. Sa profitima koji su na takav način povećani, rasle su i cene deonica. Ali pošto su cene deonica počivale na iskrivljenim podacima, resursi su usmeravani na pogrešne adrese. A kada je pukao balon koji je bio naduvan pogrešnim informacijama, pad je bio veći nego što bi inače bio.

Zanimljivo je što su deonice, koje su u osnovi mnogih od ovih problema, i same nekada posmatrane kao inovacija – najavljene su kao nešto što će menadžere podstaći da usaglase vlastite interese sa interesima deoničara. Ova tvrdnja je bila više nego licemerna: tipični paket deonica ne daje naročit podsticaj menadžerima. Njihova zarada raste kako rastu i cene deonica, a povećanje tih cena najvećim delom nema nikakve veze sa tim šta oni rade, već je odraz opštih tržišnih kretanja. Bolje bi bilo da su plaćeni na osnovu svojih učinaka. Osim toga, kada su 2000. i 2001. godine pale cene deonica, njihove zarade nisu pale. Samo se promenila forma u kojoj su oni dolazili do svog novca. Deonice su još jedan primer inovacije koja, ni u jednom stvarnom smislu te reči, nije predstavljala napredak.

Pogledajmo sada neke primere navodnih reformi. Naročito u domenu ekonomske politike, kombinacija pogrešnih ekonomskih analiza, ideologije i specifičnih interesa često za rezultat ima reforme koje zapravo ne doprinose blagostanju, čak iako se smatraju progresivnim. Na primer, u Meksiku su poreski prihodi, odnosno njihov udeo u bruto nacionalnom dohotku, toliko mali da javni sektor uopšte nije u stanju da vrši svoje osnovne funkcije, premalo se ulaže u nauku i tehnologiju, u obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu. Među reformama za koje se zalagala Foksova vlada bile su i promene poreskog sistema koje će povećati poreski priliv – ali da li će društvo kao celina od toga imati koristi, to delom zavisi i od načina na koji se taj priliv povećava. Konzervativci se odavno zalažu za PDV (nivelisani porez, zajednički za čitavu Evropu, određen za svaki stadijum proizvodnje), ali njega je Klintonova administracija odmah odbacila zato što to nije progresivni porez, a to je naročito važno u zemlji kao što je Meksiko, u kojoj postoji velika nejednakost. Bilo je drugih predloga za podizanje poreza – recimo, oporezivanje oligopola i monopola – koji bi bili efikasniji i primereniji.

Neke druge zemlje su izlagane velikim rizicima kada su pod firmom »reformi« tržišta otvarana za destabilizujući i spekulativni, kratkoročni priliv kapitala. Istočnoazijska kriza 1997. godine, globalna finansijska kriza 1998. i kriza u Južnoj Americi poslednjih godina – barem se delom mogu pripisati tim kratkoročnim prilivima. Kao što ne postoji opšta teorema koja bi utvrdila da će tehnološke promene, do kojih je došlo zahvaljujući privredi, dovesti do povećanja blagostanja, isto tako nema generalne teoreme koja bi nas uverila da politika reformi koje proističu iz političkog procesa – bilo na nacionalnom ili na međunarodnom planu – povećava blagostanje. Zapravo, postoje mnogobrojne analize koje govore sasvim suprotno.

Glavna nit ekonomskog mišljenja razvila se iz fizike. Iz tog razloga se privrede analiziraju iz ugla harmonizacije. Posledica promene je prelazak privrede iz jedne ravnoteže u drugu. Veliki deo onoga što sam do sada rekao moglo bi se na sledeći način sumirati: kada shvatimo da ravnoteža, koja se prirodno javlja u privredi, može i da ne bude efikasna, onda je jasno da ni promena koja nas prenosi iz jedne ravnoteže u drugu ne mora da bude vezana za povećanje blagostanja.

Druga nit ekonomskog mišljenja ima korene u pogrešnom razumevanjeu evolucionizma. Darvinova zamisao prirodnog odabira nije bila teleološka, ali neki, koji su darvinovske ideje proširili na društveni kontekst, tvrdili su da jeste. Ukoliko preživljavaju samo najprilagodljiviji, onda i u društvo, kako tvrde socijalni darvinisti, takođe mora da postoji porast prilagodljivosti. Ova pogrešna interpretacija Darvina zauzela je središje mesto u spenserovskoj doktrini socijalnog darvinizma. Sam Darvin je razmišljao mnogo nijansiranije. On je shvatao da se »prilagodljivost« ne može definisati ukoliko se izoluju pojedini elementi eko-sistema; različite vrste žive u različitim sredinama i, u stvari, postoji više različitih ravnoteža. Darvin je shvatio da vrste koje su preživele na nekim od galapagoskih ostrva nisu nužno bolje ili lošije u bilo kom smislu reči od onih koje su preživele na nekim drugim ostrvima.(1)

I zaista, ne postoji teorema koja bi nas mogla uveriti da evolutivni procesi u bilo kom smislu reči vode ka povećanju blagostanja. Oni, štaviše, mogu biti vrlo kratkovidi. Vrste koje bi, da tako kažemo, dugoročno mogle da se održe, ne mogu da »pozajme« nešto od toga dobrog što ih čeka u budućnosti i stoga je moguće da ih u nadmetanju za opstanak istisne vrsta koja je u datom trenutku bolje prilagođena svojoj okolini.(2)

U nadmetanjima tokom devedesetih mogli smo videtu upravo tu vrstu kratkovidosti. Najbolje su prošle one investicione banke čiji su analitičari davali svojim klijentima iskrivljene informacije. Više puta su te banke objašnjavale da su takvim taktikama pribegle da bi preživele. Najgori (Enron, Arthur Andersen, Tycos, WorldCom) su dobili ono što su zaslužili, ali drugi su preživeli, čak i napredovali. I mnogi od njih i dalje brane ono što su činili, i taktiku koje su se držali, ne pristajući da pošteno iznesu podatke.

Odavno je uočena veza između tehnologije i evolucije društva. Inovacije koje su dovele do stvaranja fabričke trake povećale su produktivnost, ali su gotovo izvesno smanjile autonomiju pojedinca. Prelazak sa agrarne i ruralne privrede na gradsku i industrijsku privredu pokrenuo je ogromne društvene promene. Iako se taj prelazak smatra za napredak, od njega nije svima bilo bolje;(3) isti je slučaj i sa transformacijama koje nova privreda i globalizacija izazivaju u visoko industrijski razvijenim zemljama, a još i više u zemljama u razvoju. Neke od tih promena otvaraju mogućnosti za veću individualnu autonomiju, a druge su istovremeno naznaka da slabi osećaj zajedništva. Slabi čak i zajedništvo onih koji rade na istim poslovima.

No, ipak, ja ne verujem ni u ekonomski ni u tehnološki determinizam. Loše posledice nekih promena koje sam pomenuo nisu neizbežne. Išli smo jednim evolutivnim putem, ali postoje i drugi. Danas se vodi mnogo političkih i društvenih borbi da bi se promenio put kojim idemo. Ljudi na uticajnim političkim položajima igraju važnu ulogu u oblikovanju društvene i tehnološke evolucije – na primer tako što preko poreskog sistema nagrađuju ili podstiču određene poslovne poteze.

Amerika je jedina globalna supersila i stoga je u stanju da zapreči put jačanju demokratije na međunarodnoj areni. Globalizacija podrazumeva jaču privrednu integraciju zemalja, a sa tom jačom integracijom javlja se i potreba za više kolektivnih akcija, pošto globalna javna dobra i različite nepredvidive posledice industrijske proizvodnje postaju sve značajniji. Ali politička globalizacija ne prati korak ekonomske globalizacije. Umesto da se angažuje u demokratskim procesima odlučivanja, Amerika stalno pokušava da ostatku sveta unilateralno nametne svoj pogled na svet.

U ovom tekstu sam hteo da dovedem u pitanje tezu kako poboljšanja u, recimo, sferi tehnologije, ne moraju nu ž no voditi ka povećanju blagostanja. Povećanje prihoda može da obogati život pojedinca. Može mu otvoriti pristup novim znanjima. Može umanjiti izjedajuću brigu izazvanu osećanjem nesigurnosti – što je jedan od problema koji se uvek pominje u istraživanjima o aspektima siromaštva. Ukoliko je sve to tako, tehnološka poboljšanja mogu pomoći čoveku da se oslobodi okova materijalizma.

Ali, nažalost, sve što se označava kao napredak ne mora zaista i biti napredak, čak ni u uskom ekonomskom smislu te reči. Naglasio sam da postoje inovacije, tehnološke promene koje zaista povećavaju efikasnost, ali umanjuju ekonomsku dobit, barem značajnom delu populacije.

Na kraju krajeva, svaku promenu treba procenjivati prema posledicama. Ni ekonomska teorija, niti istorijsko iskustvo ne mogu nas uveriti da promene koje se prihvataju tokom prirodne evolucije društva i privrede nužno znače i napredak. Štaviše, ni politička teorija niti istorijsko iskustvo ne može nas uveriti da će pokušaji preusmeravanja razvoja nužno značiti i bolji ishod. Samo ovo priznanje, čini mi se, predstavlja neki napredak, i postavlja temelje za pokušaj da se ekonomski i politički procesi strukturišu tako da promene sa kojima se suočavamo zaista možda i počnu da predstavljaju smisleni napredak.

 

Objavljeno u Daedalus , leto 2004, vol 133, Iss. 3

Prevod A. K.

1. Za razvijanje tih ideja up. Karla Hoff and Joseph E. Stiglitz, "Modern Economic Theory and Development," in Frontiers of Development Economics : The Future in Perspective, ed. Gerald Meier and Joseph E. Stiglitz (Oxford: Oxford University Press, 2000), 389-459.

2. Ovo je ukratko razmatra u: These ideas are discussed briefly in Joseph E. Stiglitz, Whither Socialism? (Cambridge, Mass. : MIT Press, 1994).

3. Up. Karl Polanyi, The Great Transformation : The Political and Economic Origins of Our Time (Boston: Beacon Press, 2001), with a foreword by Joseph E. Stiglitz, vii - xvii.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM