Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Ekonomska politika >>>>

   

Ivan Janković

STRAH OD SLOBODNOG TRŽIŠTA

Živimo u zemlji u kojoj ima malo nepopularnijih stvari od slobodnog tržišta. Sindikalisti ga krive za bedu i otpuštanje radnika, snobovski antiglobalisti, naprotiv, za širenje konzumerizma i plitkog, nerevolucionarnog obilja. Feministkinje u tržištu vide instrument perpetuiranja sveta muške dominacije i patrijarhalne opresije, crkveni propovednici instrument širenje razvrata, nemorala i podrivanja porodičnih vrednosti. Za “građansku opciju” kapitalizam je najnovija ujdurma srpske nacionalističke elite, neka vrsta njenog “novog totalitarizma” kojim nas vraća u XIX vek i odvaja od “progresivnog” sveta; za ogorčene nacionaliste pak, on je proizvod zapadnog diktata sračunat da uništi srpsko nacionalno biće.

Među svim ovim suludo protivrečnim idejama o slobodnom tržištu naši intelektualci najviše insistiraju na jednoj: na tezi o “socijaldarvinističkom” karakteru slobodnog tržišta, odnosno o kapitalizmu kao društvu inherentnih socijalnih konflikata, džungle bez pravila u kojoj vlada zakon jačeg. Ovo je možda najpogrešnija, i stoga najopasnija, zabluda koja u našoj intelektualnoj javnosti vlada o kapitalizmu, i valjalo bi je stoga malo detaljnije osmotriti.

Ova zabluda, barem u našem slučaju, ima poreklo u marksističkom obrazovanju većine naših intelktualaca. Godinama i decenijama su naviknuti da slušaju kako kapitalizam i slobodno tržište stvaraju siromaštvo i nejednakost među ljudima, i podstiču konflikte i klasnu borbu između vlasnika kapitala i proletera. Po ovom marksističkom viđenju stvari, kapitalizmu inherentni klasni rat nužno vodi svetskoj revoluciji u kojoj će siromašni politički razvlastiti kapitaliste i uspostaviti egalitarno, komunističko društvo sa kolektivnom svojinom.

Socijaldemokratski rođaci na Zapadu su sedosta rano usprotivili ovako radikalnom zaključku svojih komunističkih saboraca, ali samo u pogledu oštrine pesimizma; po njima, tačno je da neregulisani kapitalizam vodi socijalnoj polarizaciji, siromašenju većine stanovništva, i u krajnjem, sukobima i klasnoj borbi, ali tu je zato demokratska država, da svojom benevolentnom intervencijom – porezima, regulacijom i državnom potrošnjom, kapitalizam stabilizuje i "racionalizuje", a klasnu borbu predupredi širokim merama redistribucije dohotka. Ovo napominjem stoga što većina današnjih srpskih tepretičara kapitalizma kao socijaldarvinizma, bez obzira na svoj marksisitčki background, mnogo više polaže na ovu blažu, socijaldemokratsku verziju te teorije. Ipak, ona nije stoga manje pogrešna.

Posle velikih turbulencija 20-ih godina prošlog veka, ovo drugo gledište će pod imenom kejnzijanskog intervencionizma i države blagostanja nadvaladati u socijalističkom pokretu, i nametnuti se kao generalni društveni obrazac u zapadnom svetu, sve do kraja 70-ih godina. Njegova osnovna premisa bila je da slobodno tržište ne sme biti prepušteno vlastitoj samoregulaciji, jer ona vodi privrednoj nestabilnosti (depresijama), manjku privredne aktivnosti i velikim nejednakostima. Intervencija države kroz povećanu javnu potrošnju, regulaciju ekonomije i čak nacionalizovanje nekih privrednih grana često se smatrala nužnom za uspostavljanje efikasne privredne strukture. Lord Kejnz je čak smatran spasiteljem kapitalizma, budući da se verovalo da laissez-faire sistem XIX veka ne može opstati u XX-om.

Istorijsko iskustvo koje smo u međuvremenu preživeli, osvedočilo nas je da su sve to bile kolosalne zablude, a posebno u pogledu jedne osnovne činjenice koju su ekonomisti u XIX veku dobro znali, a koju su socijalni reformatori u XX-om potpuno zaboravili: upravo su slobodna trgovina i slobodna tržišna privreda ne samo instrumenti ekonomskog progresa, već ništa manje i najbolja oruđa širenja svetskog mira i miroljubive saradnje preko nacionalnih granica. S druge strane, socijalizam i država su glavni i najveći izvori kako socijalne nestabilnosti, tako i siromaštva, konflikata i ratova. Svi veliki ratovi koji su vođeni u moderno doba vođeni su zbog ekonomskih razloga, odnosno zbog borbe oko toga ko će kontrolisati ekskluzivno neke privredne resurse, i zbog trgovinskog protekcionizma i carinskih ratova koje su neke zemlje nametale iz političkih razloga. Isto tako, svi veliki ekonomski poremećaji unutar ekonomsksog sistema bili su izazvani državnim intervencijama i željom da se kapitalizam   “popravi”, i uravnote ži.

Tome nasuprot, čitav XIX vek, koji je bio najveće razdoblje mira u modernoj istoriji (od kraja napoleonskih ratova 1815 do I Sv. Rata 1914) bio je istovremeno vek laissez-faire; vek potpuno slobodne trgovine i liberalne privrede u većem delu Evrope. Socijalizam i trgovinski protekcionizam su bile prve političke mere na kojima je pod Kancelarom Bizmarkom počeo narastati nemački militaristički nacionalizam, iz koga će proisteći oba svetska rata.

Dakle, nasuprot levičarskoj propagandi koja se duboko uvrežila u moderno intelektualno javno mnenje, kapitalizam i slobodna trgovina su oduvek promovisali i promovišu mir i saradnju, dok socijalizam i državna intervencija stvaraju konfikte, ratove, mržnju i okreću ljude jedne protiv drugih. Mi na Balkanu možemo možda bolje od drugih iz prve ruke da vidimo rezultate delovanja države, onda kad ona dosledno istrajava na trgovinskom i političkom zatvaranju i promoviše rat i ekonomsku samodovoljnost kao svoje osnovne postulate.    

Međutim, ne ogleda se destruktivnost i konfliktnost države samo u njenim najgorim ratnim manifestacijama; nju možemo jednako osmotriti u onome što je stvarnost dananjeg, pretežno mirnog i razvijenog sveta. Šta je ono što stvara mržnju, surevnjivost i nepovrerenje među narodima? Opet državni intervencionizam i njegove raznovrsne posledice.

Malo ko će smatrati EU socijalističkim eksperimentom koji nanosi veliku štetu slobodnoj ekonomiji, i podstiče siromaštvo širom sveta, a najviše u istočnom delu Evrope. Ipak, EU vodi vrlo protekcionističku trgovinsku politiku kojom zatvara svoje agrarno tržište za stranu konkurenciju, sprečavajući time siromašne zemlje iz trećeg sveta da prodaju agrarne proizvode na evropskom tržištu, i tako prevaziđu dobar deo svog siromaštva (to su proizvodi koji u najvećem procentu učestvuju u bruto proizvodu tih zemalja). Netrpeljivost i mržnja koji se javljaju između razvijenog i nerazvijenog sveta nisu proizvod kapitalizma, već trgovinskog protekcioizma, kombinovanog a lošim, antikapitalističkim politikama u siromašnom svetu. Jaz između ova dva dela sveta ("Sever" i "Jug") nije nikakvo filozofsko ni kulturološko pitanje, već stvar uvođenja nekih relativno nekontroverznih političkih i ekonomski reformi, kojima bi se smanjile barijere za ulazak kako "južnjačke" robe na "severnjačka" tržišta, tako i severnjačkog kapitala i investicija na južnjačka tržišta. Svuda u svetu gde postoji otvorena privreda i slobodan protok kapitala, uz male poreze i sigurna vlasnička prava, imamo brz napredak, i prevazilaženje zaostalosti u odnosu na Zapad. I to su zemlje u kojima nema mržnje prema Zapadu, ili konflikata. Obratno. Gde god se promovišu "trgovinske politike", političko-ekonomski blokovi i protekcionizam, rastu siromaštvo i međusobna mržnja. Najbolji primer je uzajamna mržnja između radnika na Zapadu i u nerazvijenom svetu: prvi druge doživljavaju kao uljeze koji socijalnim dampingom preotimaju njihova radna mesta, a ovi njih kao bogate samoživce koji svojim sindikalističkim i protekcionističkim nasiljem žele da ih spreče da im konkurišu za investicije zapadnih kompanija.

Zemlje koje ulaze u EU su jako plastičan primer toga kako političke restrikcije stvaraju mržnju i zlu krv. Skoro smo u novinama mogli da pročitamo kako čuvena slovenačka fabrika voćnih sokova "Fruktal" otpušta značajan broj svojih radnika i seli pogone u Makedoniju. Razlog tome je priključenje EU; po stupanju u članstvo EU u maju ove godine Slovenija je morala da suspenduje sporazume o slobodnoj trgovini sa zemljama Jugoistočne Evrope, i uvede im carine. A te zemlje predstavljaju glavno tržište za slovenačke proizvode. Kao posledica uzvratnih carina, slovenačka roba postaje rastuće nekonkurentna na istočnim tržištima, a ipak nema dovoljno kvaliteta da se probije na Zapadu. Zbog visokih troškova radne snage i velike regulacije u Sloveniji, njihove fabrike i radna mesta polako počinju da se sele na Istok. Verovatno nije daleko dan kad će slovenački sindikati i populistički političari krenuti u kampanju protiv "Istočnjaka" za zahtevima da se zaustavi outsourcing. Zauzvrat, Istočnjaci će krenuti sa kampanjom protiv arogantnih i sebičnih zapadnih suseda koji neće da podele sa njima blagodeti evropskog života, već uvode barijere da dodatno osiromaše nas koji smo ionako siromašni. Ali – i tu je ključ – ni jedni ni drugi neće kriviti državne greške i intervencije za svoje nevolje, već kapitalizam. I tražiće još državnih intervencija da bi se ispravile posledice onih ranijih. I tako unedogled. Umesto da shvate da je rešenje u ukidanju ili smanjivanju svih vrsta barijera, intervencija i regulacija, oni će, na radost svoje političke i intelektualne klase, samo perpetuirati nesreću u kojoj su se našli, tražeći još više onog zla od koga pate, kao leka za njega samog.

Šta bi se desilo kad bi ljudi prihvatili da uzrok siromaštva, bede, ekstremne nejednakosti, produbljivanja jaza između Zapada i Istoka, Severa i Juga, nije tržište nego država? Da bi se to desilo, najpre intelektualna elita mora da shvati neke elementarne propozicije ekonomske nauke: privredna sloboda i deregulacija imaju sasvim suprotne efekte od onih koje im pripisuju levičarski intelektualci i političari i birokrati zainteresovani za perpetuiranje postojećih ograničenja. Slobodan protok kapitala ujednačava cenu kapitala širom slobodnog svetskog tržišta; podiže onde gde je preniska a spušta gde je previsoka, ubacujući sveže investicije u zemlje gde ih ima malo (minimalno smanjujući investiranje u bogatim zemljama, pod uslovom da nisu preregulisane i sa velikom potrošnjom). Slobodno tržište rada ujednačava njegovu cenu, primoravajući bogate na konkurenciju sa siromašnima, i vodeći pravednijem radnom zakonodavstvu u svim zemljama, koje biva deregulisano i pojednostavljeno, da bi se održala konkurentnost sa drugima. Zbir prethodne dve slobode vodi rastu siromašnih zemalja zbog toga što mogu da koriste svoje manje troškove da bi privukle kapital koji slobodno luta tražeći investicije s najvećim stepenom prinosa i najmanjim troškovima. Zbog opadajuće granične produktivnosti rada i kapitala, sve mere liberalizacije u prvoj fazi disproporcionalno pomažu siromašnima (ceteris paribus), da bi kasnije ta disproporcija bila umanjena i konačno počela da iščezava sa iščezavanjem razlika. Naravno, pretpostavka za ovu igru je postojanje validnih pravila i institucija u siromašnim zemljama, odnosno zaštite privatnih vlasničkih prava i ugovora u prvom redu. Ukoliko toga nema, puka komparativna prednost jeftinijeg rada ili većih mogućnosti za investiranje, neće biti iskorišćena. To i objašnjava zašto neke ranije siromašne zemlje vrlo brzo napreduju u eri globalizacije, a neke nastavlajju da stagniraju. U odsustvu jasno definisanih i zaštićenih privatnih vlasničkih prava, transakcioni troškovi kretanja resursa ka najprofitabilnijim upotrebama rastu, što vrši pritisak na intenzitet razmene i investiranja, a time i privrednog rasta. Oni sa dobrim pravilima napreduju brzo (jer snižavaju transakcione troškove polsovanja), oni sa lošijim pravilma sporije. I tu nema pomoći.

Na trećem mestu, osim liberalizacije tržišta kapitala i rada, slobodna trgovina koristi kako bogatima tako i siromašnima, doprinoseći da jeftinija uvozna roba uvećava porodične budžete i potrošnju, stimulišući ekonomiju, kako u bogatijim tako u siromašnijim zemljama. I ovde siromašni imaju veću marginalnu stopu prinosa budući da startuju sa niže pozicije. Ali, mnogo važnije od toga, oni imaju apsolutni porast investicija i dohotka, zato što strana konkurencija prisiljava njihovu privredu na restrukturiranje i prilagođavanje. To iskustvo svih uspešnih zemalja u razvoju (a takvih je sve više) kao na dlanu pokazuje. I kad bi bogati zadržali svoje postojeće trgovinske barijere, siromašni bi trebalo da ih ukinu, jer bi time stekli dodatnu komparativnu prednost.

Sve ove tri slobode zajednički doprinose istinskom integrisanju svetske ekonomije u jednu celinu, a to znači potpomažu širenje mreže podele rada i svih dobitaka od rastuće ekonomije obima i konkurencije. Integrisana svetska ekonomija ne znači da svi uvedu iste zakone i regulacije (restrikcije) u skladu sa standardima preregulisanih zapadnih država blagostanja, već da vlade ukinu što je više moguće barijera konkurenciji i slobodnom protoku kapitala i radne snage. Tržište je jedini i najbolji instrument miroljubive saradnje ljudi širom sveta, i način na koji oni međusobno doprinose jedni drugima kroz kooperaciju i takmičenje.

Svaki pokušaj da se bilo koje, a najmanje svetsko, slobodno tržište, disciplinuje, racionalizuje i "popravi" državnom intervencijom i regulacijom odozgo, opstruira ovaj prirodni proces saradnje ljudi u svetskoj podeli rada. Državna intervencija predstavlja rat koji vlade objavljuju svojim građanima, da bi se zaštitile privilegije uskog kruga protekcionističkih lobija (sindikata, krupnog biznisa, državne birokratije), i oni izuzeli iz konkurencije. Ima li boljeg primera od evropske poljoprivredne politike, kojom se dodeljuju ogromne subvencije domaćim proizvođačima, a uvode velike carinske i vancarinske barijere za robu stranih zemalja? To je objava rata ne samo siromašnima u trećem svetu koji ne mogu da prodaju po tako surovo nepravednim protekcionističkim uslovima, već i domaćim potrošačima koji su dvostruko oporezovani da bi neko treći imao privilegije: oni moraju em da kupuju skuplju domaću robu (smanjujući time svoju ličnu štednju ili potrošnju), em da izdvajaju ogromna sredstva za direktno budžetsko subvencionisanje uskog kruga farmerskih lobija.

Državna intervencija zapravo predstavlja akt upotrebe zakonskog monopola fizičke prinude da bi se ljudi privoleli da rade nešto drugo od onog što žele. Evropski potrošač želi da kupi šećer od jeftinog srpskog uvoznika, ali mu briselska birokratija koju "kaptiraju" veliki proizvođači šećera ne da, već uvodi kvote, da bi sačuvala monopolske privilegije svojih pravih konstituenci. Dakle, potplaćeni birokrati uskraćuju ljudima slobodan izbor, da bi uskom krugu svojih »prijatelja« i finasijera obezbedili privilegije mimo tržišta. I to je logika državne intervencije u ekonomiju u svim oblastima: ona uvodi obrazac alokacije resursa putem političke direktive i birokratske arbitraže, a ne dobrovoljne kooperacije, čime podriva temelje miroljubive saradnje među ljudima. Saradnjom među ljudima može da upravlja ili država ili tržište. Trećeg i kompromisnog puta nema. Što prisilni obrazac alokacije više prevladava, to konflikti, nestabilnost i pretnja nasiljem rastu. Vajmarska Nemačka je najbolji primer, gde je otvoreni totalitarizam bio samo završna karika evolucije čiji su prvi koraci bili ekonomska kolektivizacija, državni monopoli kapitala i rada i oštar trgovinski protekcionizam.

Međutim, ljudi često dozvoljavaju da ih zbuni okolnost da država ima monopol zakonske sile i da štiti ljude od fizičke agresije, pa očekuju da taj monopol treba proširiti i na ekonomiju. Tu se krije najveća zamka. Ekonomske aktivnosti na slobodnom tržištu se zasnivaju na miroljubivoj saradnji u okviru podele rada. Potrošači svojim kupovinama iskazuju svoje preferencije koje se kroz mehanizam cena transmituju do proizvođača, koji teže da se prilagode željama kupaca kroz cenovnu i necenovnu konkurenciju proizvoda. Kao posledica tog takmičenja, kvalitet proizvoda raste a cena opada, i sebični biznismen, nezavisno od svoje motivacije (ili baš upravo zahvaljujući njoj!) unapređuje korist svih. To je priča koju izlaže teorema nevidljive ruke Adama Smita. Međutim, to što ovim procesom progresa kroz miroljubivu saradnju na tržištima ne upravlja nikakva centralna svesna sila, ne znači da je sam proces iracionalan ili anarhičan. Naprotiv, racionalno ekonomsko planiranje je moguće samo u tom, prividno anarhičnom sistemu, gde milioni ljudi služe jedni drugima bez ličnog poznanstva ili altruističkih motivacija. A omogućavaju ga dve stvari: mehanizam monetarnih cena i privatno vlasništvo nad srestvima za proizvodnju. Prvi mehanizam omogućava kardinalno (interpersonalno) poređenje stepena korisnosti i kvantifikovanje preferencija ljudi, a drugi određivanje cena faktora proizvodnje kroz sučeljavanje ponude i tražnje. Iako nije centralno usmeravan, ovaj sistem je jedino racionalan, ukoliko nam je cilj povećanje stepena blagostanja čitavog društva. I iznad svega, to je jedini sistem koji omogućava miroljubivu saradnju u jednom milionskom društvu.

Često se govori o automatizmu i iracionalnosti tog sistema. Ali, činjenica da on nije centralno usmeravan, već da predstavlja jedan oblik decentralizovanog odlučivanja, ne znači da je iracionalan. Kako je to još pre pola veka pokazao Ludwig von Mises, nije alternativa između navodno "bezličnog" i "automatskog" modela nevidljive ruke, i racionalnog planiranja od strane vlade. Naprotiv, alternativa je između racionalnog planiranja pojedinaca u okviru sistema privatnog vlasništva i podele rada, i diktature neke elite koja misli da će ona bolje planirati od samih ljudi, i da je ona ovlašćena da u njihovo ime odlučuje šta će se, po kojoj ceni, i u kojim količinama proizvoditi.

Humanizovanje "divljeg kapitalizma" o kome toliko govore svi navodni humanisti, reformatori i filantropi, samo je eufemistički izraz za uvođenje diktature neke grupe ljudi nad čitavim društvom. Ta diktatura može biti dosledna i sveobuhvatna (kao u Staljinovoj Rusiji, ili Mao Ce-ovoj Kini), ali može biti i delimična, bojažljiva i nedosledna kao u savremenoj državi blagostanja. Ali, princip ostaje isti: ili će ekonomskim aktivnostima upravljati volja slobodnih ljudi, iskazana kroz njihovo svakodnevno demokratsko glasanje na tržištu, ili naredba i direktiva diktatorske elite. Trećeg nema. Ili narod ili birokrati. Ili država ili tržište. Državni intervencionizam je samo relativno blaga i često podnošljiva forma diktature. Ali, zbog toga nije manje diktatura, i ne treba je uzdizati kao nekakav napredak u odnosu na kapitalizam. To što grip, za razliku od raka, ne ubija, ne znači da je bolje imati grip nego biti zdrav!

Osnovna stvar koju moramo naučiti: nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomski proces, a ne iz dozvoljavanja samom procesu da nesmetano deluje.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM