Boško Mijatović

Kapitulacija pred zahtevima MMF-a

I

U našim medijima se s pravom podvlači važnost finalnih ocena MMF-a sprovođenja trogodišnjeg stand-by aranžmana između Srbije i MMF-a, ne samo zbog potrebe popravljanja rejtinga Srbije pred svetskom finansijskom zajednicom, što je svakako važno po sebi, već, još više, zbog otpisa duga kod Pariskog kluba od 700 miliona dolara uslovljenog uspešnim završetkom ovog aranžmana.

Budući, dakle, da je Srbiji izuzetno stalo da njena ekonomska politika dobije pozitivnu ocenu MMF-a, MMF je time dobio izvanredno snažno oružje u pregovorima sa srpskim vlastima. Sasvim je prirodno da onaj ko ima jake karte pokuša da ih, bez mnogo milosti, iskoristi za svoje ciljeve. I to Fond radi u poslednje vreme, vrlo tvrdo pregovarajući sa Srbijom, odnosno praktično namećući ono što smatra potrebnim da se učini. Pozitivno je to što je cilj Fonda da pomogne Srbiji, ali se gledišta o najboljim putevima mogu razlikovati, makar o oštrini i vremenskoj dimenziji mera. A u ovakvoj situaciji pregovora ravnopravnih učesnika nema, nego se sve gotovo svodi na sprovođenje volje MMF-a od strane Vlade Srbije. Sećamo se kako je potpredsednik Vlade Miroljub Labus u poslednjih godinu dana više puta javno tvrdio kako su zahtevi MMF-a preoštri i potpuno neprihvatljivi za Srbiju, a sada su bili još oštriji i – na kraju su prihvaćeni.

Verujem da bi Labusu i Dinkiću psihološki bilo daleko lakše da mogu da za svoje sadašnje muke sa MMF-om okrive potpisnike sporazuma sa Pariskim klubom iz 2001, koji su im, eto, pripremili tako nepovoljnu poziciju. Ali, ima pravde, oni su sami potpisali taj sporazum verovatno pretpostavljajući da će završetak aranžmana sa MMF-om predstavljati puku formalnost, dok su im maheri iz sveta međunarodnih finansija namestili zamku.

II

MMF je Vladi Srbije pripremio paket sastavljen od klasičnih makroekonomskih mera i od reformskih, strukturnih mera. Reklo bi se da je takva kombinacija prirodna i razumna za jednu zemlju u tranziciji, ali se ipak postavlja pitanje da nije MMF bar malo prekoračio svoja orginalna ovlašćenja: naime, MMF je finansijska institucija koja se bavi makroekonomskim neravnotežama i njihovim saniranjem, a privredne reforme su tek indirektno s tim povezane. Stoga i postoji jasna podela rada između MMF-a i Svetske banke, gde se Fond bavi makroekonomskom politikom, a Banka strukturnim reformama. Izgleda da je kod ovih vašingtonskih sestara zavladalo ubeđenje da se šargarepa Svetske banke, a u obliku povoljnih kredita, ne pokazuje dovoljno privlačnom za Vladu Srbije da nastavi sa ozbiljnim reformama i da je potrebno da finansijski žandar (MMF) pomogne sestri mašući štapom. A Vlada Srbije, videli smo, mora da sluša.

Iako nacionalnom ponosu ne godi kada nas neko drugi prisililjava da za sebe učinimo nešto dobro, kao ovom prilikom, ipak verujem da je MMF ovoga puta u pravu kada pokušava da iskoristi priliku i natera Vladu Srbije na ozbiljne promene politike. Ne sporim da ova vlada ima reformske namere, ali ona takođe poseduje izuzetno razvijen smisao za demagogiju i veoma se brine o sopstvenom rejtingu (posebno G17 plus), što ograničava njen reformski potencijal. Tako, na primer, i ova vlada izbegava da zasuče rukave i započne sa teškim i politički riskantnim poslom restrukturiranja javnih preduzeća, ali je zato vrlo široke ruke kada seljacima daje subvencije (kao da će ih time pridobiti za G17 plus).

Drugim rečima, ovo je prelomna tačka u ekonomskoj politici Vlade Srbije: do skora je lako plivala u plitkoj vodi, dok se sada, ne baš dobrovoljno, obavezala na reforme koje svaki pristojan ekonomista odavno podržava, ali koje su, sa jedne strane, politički riskantne i tehnički zahtevne i koje se, sa druge strane, sukobljavaju sa nekim jasnim finansijskim interesima.

III

U makroekonomskom delu, MMF vidi dva ozbiljna problema: visok deficit u tekućem bilansu i rastuću inflaciju. Jedna moguća mera usmerena na spoljnotrgovinski deficit mogla bi biti korekcija kursa dinara, što MMF odavno sugeriše. Pošto su domaće ekonomske vlasti prema Fondu jedino otporne kod ovog predloga, to MMF traži alternativni plan i, polazeći od činjenice da je visok rast tražnje važan faktor obe pomenute nepovoljne tendencije, ispostavlja zahtev da država bitno smanji tražnju u onom delu koji sama kontroliše, a to su fiskalni rashodi i javna preduzeća.

Ovaj inovirani makroekonomski paket više ne predviđa budžetski deficit za 2005. godinu, već mali suficit. Tome odgovara ne samo nova i oštrija politika prema tražnji, već i visok rast fiskalnih prihoda, na čelu sa porezom na dodatu vrednost. Kako se može zaključiti iz šturih izjava, ti novi i neplanirani prihodi neće biti upotrebljeni na tekuće rashode, već uglavnom na vraćanje dugova – kako domaćih, tako i spoljnih. Lep primer imamo ovih dana sa Rusijom, koja pre vremena isplaćuje 15 milijardi dolara i tako štedi na kamatama i podiže svoj kreditni rejting.

Poseban pik MMF ima na rast plata, naročito u državnoj administraciji. Pošto je više puta pokušao da kod vlada Srbije isposluje njihovo ograničavanje, što je samo delimično uspevalo, Fond se sada okrenuo smanjenju broja službenika i kontroli rashoda na taj način. I Vlada je objavila program smanjenja zaposlenosti za 10 pocenata.

Teret smanjenja tražnje treba najvećim delom da podnese fiskalna politika. Monetarna će i dalje ostati umereno restriktivna, pošto bi njeno znatnije zaoštravanje ugrozilo toliko potrebne investicije i ekonomski napredak. Ipak, od monetarne politike se očekuje dalje sterilisanje novčane mase kako bi se suzbili postojeći inflacioni impulsi.

IV

Javna preduzeća u Srbiji primer su neefikasnosti i neracionalnosti. Prevelik je broj zaposlenih, nivo i kvalitet usluga su niski, opterećena su dugovima, tehnološki obično zaostala, sa borbenim sindikatima... Stalno traže ili povećanje cena ili povećanje državnih subvencija. Njihovim radom niko nije zadovoljan, jer previše koštaju, a premalo daju. Potreba za njihovim restrukturiranjem odavno je jasna, a postoje i koncepti o tome šta da se radi. Međutim, do sada je malo šta urađeno – ovde-onde je pomalo smanjen broj radnika i ništa više.

Pozivajući se na negativne fiskalne implikacije njihove neefikasnoisti, MMF se snažno založio za restrukturiranje republičkih javnih preduzeća. Prvi korak će biti odvajanje sporednih delatnosti i njihova brza privatizacija, što će čak doneti prihode budžetu. Drugi korak će biti smanjenje zaposlenosti u osnovnoj delatnosti, za šta postoji 10 milijardi u ovogodišnjem budžetu za otpremnine. Treći korak će biti presudan: vlasniško, tehnološko, organizaciono i finansijsko restrukturiranje osnovne delatnosti, što je složen zahvat i ne može biti obavljen u kratkom roku. Rizika su dva: prvi, pitanje je da li u Vladi postoje dovoljni stručni kapaciteti za ove poslove; i drugi, otpori u javnim preduzećima mogu biti toliko veliki da dovedu u pitanje programe restrukturiranja.

Kada je već ušao u problematiku realnog sektora, MMF nije uspeo da se uzdrži i počeo je da se bavi privatizacijom komercijalnog sektora privrede Srbije. Traži da se već jednom usvoje pripremljene izmene Zakona o privatizaciji. Prva izmena tiče se uslovnog otpisa duga preduzeća prema državi u trenutku privatizacije; ona nije sporna, jer je državi svejedno da li naplaćuje dug, uz manju cenu firme, ili otpisuje dug, ali uz povećanu cenu firme (prihod od prodaje uvek ide u budžet). Druga izmena ima smisla, ali je škakljiva: predviđa se stečaj za sva preduzeća koja nisu našla kupca u dve aukcije ili tendera; ideja je da se kroz postupak stečaja privatizuje imovina preduzeća, a ono samo likvidira kada ga niko neće; problem je celokupan stečajni sistem: novi napredan zakon o stečaju je usvojen, ali još nije jasno da li će se dosledno primenjivati, ili će se nastaviti sa starom praksom žmurenja pred nesposobnošću preduzeća da odgovore svojim obavezama; masovne stečajeve političari nikako ne vole, čak ih izbegavaju, pa se bojim da tako ne bude i ovog puta.

MMF traži i nastavak penzijske reforme. I zaista, nije (mi) jasno zašto Vlada ne pošalje u Skupštinu zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju koji je odavno pripremljen uz pomoć Svetske banke. Doduše, problem može biti to što se u Ministarstvu finansija niko ozbiljno ne razume u penzijsko osiguranje, pa je moguće da zaziru od toga.

V

Rezultat ove runde je ubedljiva pobeda MMF-a, jer je srpska vlada kapitulirala po svim pitanjima. (Ovim ne želim da kažem da je Vlada bila protiv mera koje joj je predložio MMF, već da bi ona to sporije, komotnije, manje radikalno...) Ovakav ishod nije čudan kada se zna kakva je batina bila u rukama MMF-a.

Sa programima MMF-a problem obično ne leži u njihovom sadržaju, koji je ekspertski najčešće sasvim na mestu, već u veličini političkog izazova koji postavlja pred vlade i riziku da one ne uspeju da ga izdrže. A ukoliko neka vlada vidi da će postati žrtva primene MMF-vog programa, nije čudno ukoliko počne da ga razvodnjava i da se pravda. Ova vlada se zarekla da će sprovesti dogovoreno, pa makar otišla sa vlasti. Da vidimo, a imajući na umu visinu uloga u ovoj igri.