Dakle, posle protoka izvesnog vremenskog perioda neophodnog da bude obaveštena o tom događaju, oglasila se srpska vlada saopštivši da je prikupila 40 tona pomoći, hrane, lekova i odeće za žrtve vodene kataklizme u jugoistočnoj Africi. Vox populi, koji se u današnje vreme obično najbrže može čuti na Internetu, već kako to biva kada ljude iskreno pogodi tuđa nasreća, vapio je danima, i u Srbiji, da se jadnim ljudima pošalje pomoć. Češka, na primer, još u trenucima kada se nisu ni naslućivale istinske razmere katastrofe, javila je da odašilje avion sa pijaćom vodom. Pa ako Češkoj, odavno učlanjenoj u klub 25 najbogatijih zemalja sveta, nije neprijatno da, u prvom kritičnom času, pošalje tu skromnu pomoć, nije valjda ni nama, koji držimo da osim vode uglavnom ništa drugo ni nemamo.

S obzirom na to da bi jedan avion čega god, pa i vode, s obzirom na razmere nesreće, bio kap u moru, moglo bi se reći da bi ta pomoć bila potrebnija nama, nego u Aziji. Jer, bar za čas, osećali bismo se korisnim članom međunarodne zajednice, koji nekom pomaže, makar i simbolično, a ne samo koji čeka pomoć. Naime, u času dok se čovečanstvo komešalo zbog neorganizovane i nedovoljne pomoći koju su bogati Zapad, i na Zapadu najbogatija Amerika, upućivali na poprište, nama je stigla srećna vest da su Srbija i Crna Gora dobile pomoć od Evropske komisije od 22,5 miliona evra.

I tako, dok se nosimo sa samima sobom i ne umemo da pošaljemo pomoć, čak ni onoliku koliku bismo mogli i hteli, na svu sreću ima i onih koji su humaniji od nas ostalih. Tu je šest nevladinih organizacija (Beogradska otvorena škola, Beogradski centar za ljudska prava, Evropski pokret u Srbiji, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Centar za demokratiju i Građanske inicijative). “Dok je situacija u južnoj Aziji gotovo jedina tema na svim inostranim medijima, naša javnost tom pitanju poklanja nedovoljnu pažnju, a o bilo kakvom organizovanom pristupu za prikupljanje pomoći nema ni pomena”, ocenili su ovi lideri u oblasti trećeg sektora.

Ko god da je pisao saopštenje, nije to dobro učinio, pošto ispada da se veći deo problema sastoji u tome što je situacija u južnoj Aziji gotovo jedina tema na svim inostranim medijima, a da nije, nego da je to, recimo, ispraćaj Deda-Mraza koji iz daleke Laponije kreće da podeli poklone deci sveta, tada bi naš problem bio daleko manji. Gornji iskaz može se čitati da se razmere tragedije utvrđuju na osnovu minutaže na Si-En-Enu i time se čovek može - verovatno - izložiti optužbi za cinizam, ali to nije strašno. Strašno je, naravno, što je to tačno.

Slučaj je tako hteo, na isti dan prethodne godine, nesreća je pogodila Iran. Muslimani uništeni grad računaju kao jedan od svojih svetih, ali se na Zapadu, u koji ćemo ovoga puta uračunati i sebe, i danas retko ko seća da se taj grad zove Bam. U njemu je poginulo 55 000 ljudi, a planetarno saosećanje je trajalo dva-tri dana, jer ipak je reč o starom, banalnom zemljotresu, a slike nastradalih ličile su na one koje sezonski gledamo u poplavama u Indiji. Kada je, međutim, stihija pogodila tropski raj, kada se desio fenomen kakav generacije ne pamte i kakav većina ljudi nije znala ni da je moguć, kada je pogođeno dvanaest zemalja na dva kontinenta, i nadasve, kada se shvatilo da je okean odneo hiljade belih ljudi, e tada se čovečanstvo zakucalo pred mali ekran i počelo da razmišlja o tome - sto pedeset hiljada - koliko je to u stvari? Može se reći da u svemu tome ima i nečeg dobrog, prodrmana je savest čovečanstva, uspavana u tolikim drugim slučajevima.

I pre je bilo zemljotresa - jedan, još jači, tu nedavno desio se na Južnom polu - ali to nije uzrokovalo debatu o tome da li je Zemlja promenila svoju osu; nesreće su se i pre dešavale, pa ipak, kenterberijski nadbiskup je sad prvi put priznao da je posumnjao da Bog postoji. A o nesrećama kada je reč, i sposobnosti medija i uopšte čoveka da ih ublaži, posebno mesto zauzimaju one nesreće koje se, da nije čoveka, ne bi ni desile.

Svetom se pronose vesti, ili to možda samo zli jezici tako govore, da je u Faludži, prilikom oslobađanja tog iračkog grada, ubijeno i svih sto hiljada civila. Možda je ta brojka preterana, ali to nikad nećemo saznati. Ne bismo, ako ćemo pošteno, mi ovde saznali da je tamo iko i poginuo jer, govoreći rečnikom naših nevladinih organizacija, naša javnost je tome poklonila nedovoljnu pažnju, svakako i zbog toga što to ni “inostrani mediji” nekako nisu držali u fokusu.

Za nadbiskupa iz Kenterberija tih, recimo, pedeset hiljada mrtvih koliko Faludžu deli od obala Indijskog okeana čine razliku od Boga kojeg ima do Boga kojeg nema. Ili je ta razlika, ipak, u nečemu drugom?

Da li je ovo, sve skupa, cinizam? Kritikovati ljude koji apeluju na skupljanje pomoći, na poštovanje žrtava, da li je cinizam, pa šta god da je stvarni motiv tom apelu?

Cinik je, kaže (američka) izreka, čovek koji svačemu zna cenu, ali vrednost ne zna.

A kako o vrednosti govoriti sa nekim ko hoće da pomaže ljudima jer je to video na televiziji, a ne zato što sam misli da treba.