Slavko Živanov

Izlazak DS-a iz parlamenta– paradigma nedoslednosti

Demokratska stranka donela je odluku da ne učestvuje u radu Narodne skupštine Republike Srbije, navodno zbog “otimačine mandata” i “pravnog nasilja” Demokratske stranke Srbije i vladajuće koalicije. Iako su se predstavnici DS upinjali da dokažu da je otimačina mandata uzrok ove odluke, to zasigurno nije tako. Razloge i uzroke moramo tražiti na drugoj strani, kad već DS neće otvoreno da ih saopšti.

Otimanje mandata u Skupštini, koliko se može saznati iz starih novina, kad već pamćenje nekima ne seže dovoljno daleko, nije pojava patentirana 2004. ili 2005. godine. Savezni ustavni sud oglasio se sredinom 2002. godine (1) povodom žalbe DSS zbog oduzimanja poslaničkih mandata (2) . Pre toga mogli smo da posmatramo «ideološko prosvetljenje» grupe poslanika Socijalističke partije Srbije pod vođstvom Branislava Ivkovića i njihovo naprasno uključivanje u tokove politike u Skupštini koje je predvodila i oličavala Demokratska stranka.

Upravo je u tom periodu i nastala sintagma «otimačina mandata». Kasnije su se sve promene političkog raspoloženja pojedinih poslanika tako kategorisale, mada nije uvek to uistinu bilo posredi. Preciznije rečeno, nikada posle toga otimačina mandata nije se dogodila, iako je svako preletanje poslanika u protivničke redove ostavljalo opor utisak da može i o tome da se govori. Postoji ogromna razlika između dobrovoljnog preletanja poslanika i otimačine mandata, jer je samo u ovom drugom slučaju jedna politička strana donosila odluku da drugoj političkoj strani oduzme mandate i dodeljivala ih svojim ljudima.

Međutim, potpredsednik DS Nenad Bogdanović kaže da je njegova stranka danas suočena sa nečim što se nikad nije događalo u Skupštini (3). Ako bismo imali tu privilegiju da se malo našalimo na ovu temu, mogli bismo da kažemo da je razlika između slučaja Omeragića i Džudževića i slučaja sa mandatima poslanika DSS iz 2002. godine i u tome što je ostalim poslanicima DS, njima trideset trima, ostavljena mogućnost da napuste parlament, dok su poslanici DSS 2002. kolektivno najureni.

Odluka DS o istupanja iz parlamenta, iz ugla (ne)doslednosti politike ove stranke, najbliža je aferi «Bodrum». Poznato je, naime, da je Boris Tadić priznao da Neda Arnerić nije bila u Skupštini i da nije glasala, da je neko to učinio umesto nje. Time se bave i pravosudni organi, a javnost do danas ne zna ko je, imenom i prezimenom, odgovoran za lažiranje glasanja. Time su počeli da se bave u DS, ali su stranački organi obustavili istragu jer ne žele da se mešaju u rad institucija u čiju je nadležnost to prešlo (4). Dušan Petrović, takođe potpredsednik DS, s druge strane, najavio je da će se i o dvojici poslanika SDA izjašnjavati nadležne institucije (5), ali DS ovom prilikom nije sačekala odluku pravosudnih organa. Drukčije rečeno, sada im ništa ne smeta da donose odluke pre nego što sudovi kažu šta imaju, iako im je u slučaju «Bodrum» smetalo upravo to što stvar nije dobila sudski epilog. Bez ikakve dileme možemo da zaključimo da DS primenjuje dvostruke aršine. Kada oceni da je profitabilnije da probleme prebaci državnim institucijama, onda to i čini, a kad proceni da joj to ne odgovara, onda to ne čini.

Nekako paralelno s tim, Boris Tadić kaže da DS ne može da sruši Vladu i takoreći poziva poslanike vladajuće većine da otkažu poslušnost i pomognu DS u njenom naumu (6). To, svakako, ne bi bilo skandalozno da upravo toga dana DS nije izišla iz parlamenta jer su joj «oteti mandati».

Problem sa poslanicima SDA

U konkretnom slučaju, problem je zapravo nastao onog momenta kada su dvojica poslanika imenovani na položaje zamenika ministara u Vladi Srbije. Po Zakonu o izboru narodnih poslanika i Ustavu Srbije, nije moguće da ista lica obavljaju i funkcije narodnih poslanika i zamenika ministra u Vladi. DS je sačekala da se imenovanje objavi u «Službenim glasniku», a onda tražila od Adminstrativnog odbora da poslanicima oduzme mandate. Poslanici su posle objavljivanja imenovanja podneli ostavke na zamenička mesta i Administrativni odbor je bio u nemaloj dilemi. Odlučio je da legalizuje postojeće stanje, to jest da odbije predlog o oduzimanju mandata i verovatno izabrao manje loše rešenje. Da je odlučio suprotno, verovatno bi nastala pravna zbrka i pravna bitka u tumačenjima zakona i prava. A sam parlament bio bi, bar dok sve to ne razreši Ustavni ili Vrhovni sud, u neku ruku, i nelegalan.

Vruć krompir bio je prebačen Administrativnom odboru, mada je elegantnije rešenje moglo da bude to da Vlada poništi svoju raniju odluku o imenovanjima. Ovako, DS je u pravu kada kaže da se ne mogu podneti ostavke na funkcije ukoliko nije bilo vršenja funkcije. Ali sve su to administrativno-pravničke smicalice koje samo komplikuju, ali nikako ne rešavaju problem. Jer, pravnička logika dozvoljava i da nepostojeće postoji...

Doduše, Dragan Šutanovac, pretendent na funkciju ministra unutrašnjih poslova iz DS (kao i čitava plejada iz ove stranke) bio je svojevremeno i poslanik i zamenik ministra saveznog MUP-a. Naravno, Šutanovac se upinje da dokaže da je reč o drugačijoj situaciji jer je zakonodavnu vlast predstavljao na republičkom, a izvršnu na saveznom nivou, što, naravno, važi i za ostale demokrate koje su se svojevremeno našle u nedozvoljenoj dvostrukoj ulozi. Međutim, bez obzira na slovo zakona koje u ovom slučaju nije prekršeno, to se ne sme dešavati. Postoje načela i principi koji nisu napisani u zakonima, ali to ne znači da ih ne treba poštovati. Ako postoji podela vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu, potpuno je neprimereno da ista lica učestvuju istovremeno u nekima od njih. «Mešanje» izvršne i zakonodavne vlasti ne treba da se dešava, ne zbog toga što to zakoni ne dozvoljavaju, nego zato što je to uslov svih uslova postojanja i funkcionisanja demokratskog uređenja.  

Izvesno je, dakle, da je DS u prošlosti otimala poslaničke mandate. Takođe, izvesno je i to da su neki funkcioneri DS učestvovali paralelno i u izvršnoj i u zakonodavnoj vlasti. Izvesno je i da je DS u jednom slučaju zahtevala završnu reč institucija, a da u drugom nije imala strpljenja za to. A ipak je izišla iz Skupštine. Doduše, ni ovaj izlazak iz parlamenta nije potpuno jasan. Još uvek ne znamo da li će poslanici DS uzimati svoje plate koje ne samo da nisu male nego se svojski treba pomučiti da bi se zaradile. S druge strane, ako se vrate u parlament kada se odlučuje o važnim stvarima, kako su najavili, da li to znači da se skupština bavi i nevažnim temama? Trebalo bi da DS označi te nevažne teme, a parlament da ih skine sa dnevnog reda, jer je u ovom trenutku državne institucije ne treba da se bave nevažnim temama...

Ne treba nikako smetnuti s uma ni činjenicu da su poslanici SDA dobili veliki broj glasova u Sandžaku. Lista DS je tamo dobila glasova za četiri, a ne za dva poslanička mandata, koliko je pripalo SDA. Ukoliko bi poslanici SDA ostali bez mandata, bila bi ugrožena izborna volja i izborno pravo građana, a upravo je to «supstanca» s kojom se ne sme igrati (7), kao što je to naglasio i predsednik Saveznog ustavnog suda jednom prilikom. Dakle, suština je u očuvanju izborne volje građana. Promena mandata ne mora nužno da menja tu volju. Sve ukazuje na to da je Demokratska stranka postupila suviše osećajno, ili je samo tražila iole primeren povod da iziđe iz parlamenta. A ništa od toga nije ozbiljno, mudro i trezveno ponašanje.

Beg od odgovornosti

Ipak, ne treba se baviti povodima jer su oni manje-više od sekundarnog značaja. Primarni razlozi proizlaze iz unutrašnjeg stanja DS i političke pripreme odstupnice, bega od odgovornosti i zelenaške izborne računice.

Jedan broj primarnih razloga sadržan je u učincima Liberalno-demokratske frakcije na političkoj sceni Srbije i proceni rukovodstva DS da se mora zauzeti rigidan kurs u odnosu na vlast. Time bi se sačuvala podrška onih birača koji očekuju i žele konflikt s Vladom. Dakle, DS traži povod da se sukobi sa Vladom i da što pre izdejstvuje prevremene izbore. Izbori Demokratskoj stranci odgovaraju ne samo zbog toga što bi na njima dobila više nego što trenutno ima, već i stoga što bi onemogućili LDF da uđe u parlament. Paradoksalno je da vreme radi za Čedu, a ne za Borisa. Istovremeno, novi izbori omogućili bi Tadiću da počne da kontroliše gotovo sve poslanike DS (u ovom sazivu Tadić jedva da kontroliše polovinu njih). Čedomir Jovanović beleži rast popularnosti, međutim, izborni cenzus mu još uvek nije toliko blizu, treba mu još vremena...

Izbori bi, s druge strane, iskomplikovali razgovore o Kosmetu i državnoj zajednici, ali to nisu problemi DS, već državni problemi. Neke druge partije vode glavnu reč u državnoj politici, i izlazak iz Skupštine i distanciranje od državne politike može da znači da DS priprema teren za izbornu kampanju u kojoj će saopštiti da nema mnogo zajedničkog sa politikom Vlade prema Kosmetu i državnoj zajednici (Tadić je već napravio otklon, optuživši predsednicu Koordinacionog centra Sandu Rašković-Ivić da mnogo priča). Ovo je opasan manevar jer ugrožava državne i nacionalne interese i ukazuje da DS procenjuje da je profitabilno napraviti radikalan otklon od Vladine politike prema Kosmetu i državnoj zajednici. Drukčije rečeno, mogli bismo da zaključimo da DS procenjuje da će Kosmet dobiti nezavisnost, a da će se Crna Gora osamostaliti. Veoma je opasno na ovakvoj platformi graditi politiku, jer je u tom slučaju politika Vlade osuđena na propast još i pre prve prave bitke – zato što nema konsenzusa u Srbiji, pa sama ta činjenica daje nenadoknadivu prednost albanskoj strani.

Umesto zaljučka

Trebalo bi, dakle, u ovom trenutku, do nekih mirnijih vremena, ostaviti po strani Džudževića i Omeragića. Umiriti strasti. Ostaviti po strani i propuste Vlade u vezi sa njihovim imenovanjima... Trebalo bi što pre završiti priču o Ustavu i u narednih šest meseci postaviti dobre temelje za razgovore o Kosmetu i referendumu u Crnoj Gori. Ako ti temelji budu loši, ništa ih u budućnosti neče ojačati. Neka partijsko šićarenje ostane nekim malim strankama, a one veće i državno odgovorne ne bi trebalo da se plaše i gubitka kojeg postotka podrške. Valjda naša, kakva-takva država, zaslužuje malo odgovornije i brižnije političare. Srbiji su potrebni državnici, a ne partijski lideri.

Fusnote

1. “Sudije Saveznog ustavnog suda jednoglasno su na jučerašnjoj sednici usvojile žalbu Demokratske stranke Srbije na odluke republičkih organa kojima je toj stranci oduzet 21 mandat u Skupštini Srbije.
Odluka znači da narodni poslanici DSS imaju pravo da se vrate u Skupštinu Srbije. Oni su 17. juna ove godine podneli ustavnu žalbu SUS-u, pozivajući se na Zakon o izboru narodnih poslanika. Od SUS-a su tražili da donese rešenje ‘kojim naređuje obustavu izvršenja pojedinačnog akta Administrativnog odbora Narodne skupštine, kao i poslaničnog akta kojim se konstatuje prestanak mandata narodnim poslanicima'.
Danom objavljivanja u ‘Službenom listu' Jugoslavije odluka stupa na snagu, a onda postaje izvršna i opšteobavezujuća.” (Dnevnik, 27.   jul 2002.)

2. Predsedništvo Koalicije DOS donelo je 26. jula 2002. odluku o isključenju Demokratske stranke Srbije iz koalicije, a «poslanički klub DOS u Narodnoj skupštini Republike Srbije zadužen je da sprovede odluku Predsedništva». Administrativnom odboru podnet je 28. jula 2002. zahtev kojim ga predsedništvo Koalicije DOS obaveštava da je Demokratska stranka Srbije isključena iz koalicije i traži da odbor «shodno članu 88. stav 1, tačka 1. Zakona o izboru narodnih poslanika konstatuje prestanak mandata sledećim narodnim poslanicima, izabranim na listi DOS» (navode se imena četrdeset i pet poslanika Demokratske stranke Srbije).

3. “Potpredsednik Demokratske stranke Nenad Bogdanović danas je, podržavajući predlog stranačkog kolege Dušana Petrovića da DS izađe iz parlamenta, rekao ‘da ta odluka nije laka, jer je stranka uvek pokazivala državotvorni odnos čak i na njenu štetu‘. On je na sednici Glavnog odbora DS kazao da ta stranka ‘treba da prestane da radi u ovom parlamentu, jer se u njemu dešavaju stvari koje se nikada ranije nisu dešavale‘”. (Tanjug, 5.10.2005)

4. “Na opasku da su se na listi našli oni koji su umešani u aferu Bodrum,   poput Bojana Pajtića, Boška Ristića i Gordane Čomić, i pored drugačijih obećanja u predizbornoj kampanji, Tadić je precizirao da je rekao da oni koji su krivci neće biti poslanici. - Ne treba donositi odluke pre suda, a verujem da oni koji su prezentirali određeni materijal nisu krivci u ovom slučaju, jer su ga dobili kao zvanično tumačenje stranke. Treba utvrditi ko su inicijatori, inspiratori, ko su oni koji su počinili krivična dela - naglašava Tadić, uz opasku da istinu treba da utvrdi sud. (Dnevnik, 17.   januar 2004.)

5. “Predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke Dušan Petrović najavio je danas da će DS uputiti tužbu Vrhovnom sudu Srbije zbog povrede Zakona o izboru poslanika i Ustava jer nisu oduzeti mandati Esadu Džudževiću i Bajramu Omeragiću zbog imenovanja na funkcije u Vladi. Povređeno je pravo predlagača izborne liste jer su Dzudžević i Omeragić bili poslanici Liste za Sandžak i izabrani su u okviru izborne liste 'Demokratska stranka - Boris Tadić', precizirao je Petrović na konferenciji za novinare u parlamentu. On je dodao da će se DS, ukoliko se Vrhovni sud proglasi nenadležnim, obratiti Ustavnom sudu Srbije i uložiti ustavnu žalbu Sudu Srbije i Crne Gore. Ukoliko ne dobijemo zaštitu naših prava u zemlji, obratićemo se i Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu, naglasio je Petrović.” (RTS, 29.   septembar 2005)

6. Demokratska stranka nema 126 poslanika koji bi izglasali nepoverenje vladi, a samo kroz parlament može naterati vladu na nove izbore, jer nema više demonstracija na ulicama. Da bi postojalo 126 poslanika, potrebno je da neki poslanici izađu iz svojih poslaničkih grupa i otkažu poverenje vladi - rekao je Tadić” (“Danas”, 6.   oktobar 2005)

7. U izjavi za “Dnevnik” v.d. predsednika Saveznog ustavnog suda Momčilo Grubač kaže da je sednici prisustvovalo pet sudija SUS-a i da je odluka doneta jednoglasno. - Ova odluka znači povratak poslanika DSS u Skupštinu Srbije i ona je opšteobavezujuća, i trebalo bi da je svi poštuju. Važno je da se s izbornim pravom niko i nijedna vlast ne može poigravati - rekao je Grubač.” Dnevnik, 27.   jul 2002.