Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Zoran Stokić

KOME SE ŽURI NA IZBORE I ZAŠTO

Opšta javna kampanja za rušenje srpske vlade i za «hitno raspisivanje novih parlamentarnih izbora ujedinila je raznolike političke aktere, opozicione i vanparlamentarne stranke.   Ipak, uočljivo je da su glavni nosioci medijske i stranačke kampanje, čiji je osnovni cilj raspisivanje prevremenih skupštinskih izbora, dve opozicione stranke: DS i PSS Bogoljub Karić. Kako ove dve stranke već godinu dana imaju vrlo dobru saradnju u koaliciji na pokrajinskom nivou, nije neosnovano pretpostaviti da njihova koordinisana kampanja protiv Koštuničine vlade predstavlja uvod u njihovu buduću političku saradnju i na republičkom nivou. Medjutim, iako imaju isti konačni cilj, razlozi koji rukovode ove dve stranke da insistiraju na prevremenim skupštinskim izborima značajno se razlikuju. O tim razlozima, koji umnogome odredjuju politički   kontekst i opravdanost njihovih zahteva, biće reči u ovom tekstu.

Tragovi u snegu

Može se se pretpostaviti da oni politički akteri koji su najaktivniji u gore pomenutoj kampanji, imaju i najviše koristi od eventualnog obaranja vlade i raspisivanja prevremenih izbora. U prvom slučaju - a to je PSS, u pitanju su stranački, privredni i lični interesi; u drugom slučaju - to je DS, u pitanju je politička potreba za sprečavanjem opadanja stranačkog rejtinga i strateško pozicioniranje pred sledeće izbore. Šta je obrazloženje za ovakav zaključak?

Od sada - sva jaja u istu korpu

Bogoljub Karić, kao alfa i omega njegove privatno-porodične stranke «PSS-Bogoljub Karić» (koja se i dan danas redovno finansira iz donacija MOBTEL-a, v.Blic 18.10.2005), nalazi se pred sudbinskim pitanjem: ili će srušiti Koštuničinu vladu i sa sledećim mandatarom (Draganom Djilasom?) načiniti sporazum o «nediranju» MOBTEL-a, za bespogovornu podršku vladi zauzvrat, ili će, nakon završetka arbitražnog procesa oko vlasništva u Cirihu (koji se najavljuje za novembar ove godine) (1) i raspetljavanja njegovih dugogodišnjih «poslovnih kombinacija» od kojih se svakom normalnom čoveku zavrti u glavi, (2) morati da se suoči sa sudskim procesima u kojima nema mnogo šansi za pozitivan ishod po njegove kompanije i njega samog. Eventualan pad poslovne imperije ovog “Dejvida Koperfilda srpske politike i privrede” (3) podigao bi prašinu u kojoj bi se raspršili svi majbasi, telefakti, CD-ovi i milionski honorari «sebi i bratu svom» (4), ali i politička budućnost stranke PSS, na čiju buduću parlamentarnu podršku računa najmanje jedan od opozicionih pretendenata na budući presto. Stoga je Karić, ne žaleći novac, televiziju i obećanja, postao udarna pesnica anti-vladine koalicije i stožer koji je oko sebe okupio sve ponižene i uvredjene “mrzitelje Koštunice” i njegove vlade. Neko bi, možda, upitao šta je problem u ovoj “tajkunizaciji” srpske politike?

Još u avgustu prošle godine, Stjepan Gredelj, sociolog i član Saveta za borbu protiv korupcije, upozoravao je na upliv tajkuna u srpsku politiku: “Srpski tajkuni pokušavaju da transferišu ekonomsku moć u političku. To su mesta sa kojih mogu da upravljaju državom, ali i zaštite svoja sumnjivo stečena bogatstva. Pred njima je još samo jedan zadatak - infiltriranje u domene političke vlasti direktno ili putem predstavnika. To je sasvim siguran način zaštite vlastitog kapitala. Osvojiti središte u kojem se kontrolišu i kreiraju zakoni, koji bi inače možda mogli i da ih ugroze”. Gredelj ne vidi šta bi to zaustavilo upliv tajkuna u politiku i perspektivu u kojoj bi tajkuni bili nosioci vlasti. (5) S druge strane, predsednik Unije poslodavaca SCG Dragutin Zagorac tvrdi da "naša država sve više postaje privatno vlasništvo ekonomskih lobija", i da će, ako se ovako nastavi, “SCG postati privatna država oligarha”(Kurir, 4-5.9.2004). Imajući na umu ova upozorenja, nije zgoreg upitati se kakve posledice "faktor Karić" može da proizvede na srpskoj političkoj sceni?

Slobodan Antonić, sociolog, smatra da je Karić verovatno veća opasnost za demokratiju nego radikali. Jer, Karić sa sobom nosi jedno koruptivno načelo, on donosi suspenziju demokratije u korist plutokratije : - „Karić je jedan od najopasnijih faktora po demokratiju u Srbiji jer je on bogataš koji, uz novac i medije, hoće još i vlast. A u zemlji kojom vladaju bogataši ne postoji demokratija, već plutokratija. Bogati ljudi u tako siromašnoj zemlji kao što je Srbija mogu da kupe gotovo sve, ceo sistem. A kada se novac, mediji i vlast nađu u rukama jedne porodice, nije svršeno samo sa demokratijom. Svršeno je i sa svakom nadom da će ovde jednoga dana biti bolje“. (Novosti, 28.05.2005)

Antonić smatra da Karić ima dva cilja u svom političkom delovanju: prvi je zaštita sopstvenog bogatstva: „Nije politički program ono čime Karić privlači našu elitu, već novac. A Karić, u ovom trenutku, ne žali novac, jer vodi odlučujuću bitku za sebe i svoje bogatstvo“. Drugi njegov cilj je opasniji po srpsko društvo: „ Ali, bogatsvo nije sve što on želi. Karić oseća da je ovo društvo slabo, da su njegov moral i institucije više mrtvi nego živi i zna da mu treba samo još malo pa da postane gospodar svega, svih naših života”(isto) i dodaje: „Ovde se za malo novca može svako kupiti - i profesor, i akademik, i poslanik. Suviše smo mi bedni da bismo, posle Miloševića, mogli da preživimo i Karića“.


  Boris i problem Čeda – Voja –Toma

Drugi «izazivač» prevremenih izbora - DS, rukovodi se svojom partijskom logikom, a u kojoj se prepoznaju dva cilja: 1. zaustaviti opadanje rejtinga i konsolidovati stranku pred naletom liberalno-demokratskih frakcionaša, i   2. strateški pozicionirati stranku pred naredne izbore.

Prvi cilj DS-a: konsolidovanje partije

Ako uporedimo post-izborne rejtinge DS-a i SRS-a iz 2004.godine, sa njihovim sadašnjim rejtingom, vidi se kontinuirano opadanje stranačkog rejtinga DS-a. Tako, prema istraživanjima MBI ( Marten Board Int .) iz novembra 2004, DS je bila na prvom mestu sa 33,8%, dok je SRS bila druga sa 30,9%; Prema januarskom istraživanju MBI, DS je i dalje bila prva, ali sada sa 28,7%, ispred SRS sa 27,9%; Medjutim, prema istraživanju SM ( Strategic Marketing ) iz februara 2005. rejtinzi su znatno drugačiji- prva je SRS sa 33,2%, ispred DS-a sa 24,6% (što predstavlja značajan pad rejtinga DS-a). Tokom 2005. godine razlika u vodjstvu SRS nad DS se održala, npr. u septembru je odnos - SRS 30,2% - DS 22,8% ( prema anketi agencije Faktor plus ). Medjutim, prema septembarskom istraživanju CeSID-a rejting SRS je dostigao čak 38%, što je, izgleda, izazvalo lidere DS-a da nedavno izjave kako je osnovni cilj njihove buduće stranačke aktivnosti da « zaustave nadiranje radikalske pošasti ».

Osim procesa nadjačavanja frakcija unutar same stranke, pred februarsku izbornu skupštinu,   konsolidovanje rejtinga Demokratske stranke je u direktnoj vezi sa redefinisanjem odnosa sa vladom, t.j. sa prekidom kohabitacije, koja je, po S. Živanovu, Tadiću donela više prednosti kada je reč o biračkom telu, a više nedostataka kada je reč o stranačkim organima i funkcionerima. (6) Tako, analitičar D. V. Stanković smatra da očuvanje rejtinga DS umnogome zavisi od toga koliko će biti prolongirani vanredni parlamentarni izbori, te da se visoki rejting DS-a može znatno smanjivati «budući da će biti sve upečatljiviji jaz izmedju podrške gradjana ovoj partiji i njenog uticaja na donošenje temeljnih političkih odluka», jer «odredjivanje državnih i socijalnih prioriteta i dinamika njihove realizacije mnogo više su u rukama Vlade nego Predsednika» (7).   U skladu sa ovom logikom, sledi da DS-u više ne odgovara da podržava vladu u ključnim državnim pitanjima, jer, ne samo što je Koštuničinim potpisivanjem Sporazuma sa EU DS izgubila «licencu na evropske integracije», već je i njegovim preuzimanjem glavne uloge u procesu pregovora o statusu Kosova (uz smanjenje uticaja DS-a na ministarstvo odbrane i izbor novog ministra uprkos protivljenju Tadića), proces minimizovanja Tadićeve uloge u «rešavanju državnih pitanja» i time, njegovog uticaja na javnost i birače, bitno uznapredovao.

Drugi cilj – strateško pozicioniranje pred sledeće izbore

Demokrate često govore kako je njihov jedini pravi politički protivnik –«radikalska pošast», t.j. SRS. Čini se da im treba verovati na reč. Zašto? Činjenica je da je SRS prestala da bude «anti-sistemska» stranka i da, kao pojedinačno najjača stranka, politički deluje poštujući demokratska pravila igre. Konsenzus koji je postignut sa vladom i predsednikom oko tri ključna pitanja- Kosovo, Državna zajednica i integracija u EU, zapravo predstavljaju dokaz sistemskog karaktera te partije, te čini se da je uvrežena sintagma o SRS kao «nedemokratskoj» stranci sve manje plauzibilna. Štaviše, njeni lideri deluju ponekad i «previše pristojno» i razložno, a njihov dosta «opušten» odnos prema novim izborima čini da ih   iz DS-a optužuju da je SRS lažna opozicija.

Drugo, zbog svog (pre)visokog rejtinga - na granici od 40%, na SRS se u tzv. medjunarodnoj zajednici sve više gleda kao na političku činjenicu koja se više ne može previdjati - otuda i sve učestalije posete Tomislavu Nikoliću briselskih «pregovarača» (pominje se Aleksandra Vagner, šef posmatračke misije EU u Beogradu), sa glavnom temom: «Imate li vi nešto protiv EU?». Poenta je u sledećem: SRS, tvrdi Nikolić, nema ništa protiv EU, naprotiv; Ali, uz dve rezerve - Hag i Kosovo («tu nećemo prihvatiti ništa na štetu države i naroda»).   I, šta je tu   novo? Novo je to da, ukoliko političke okolnosti budu Koštunici išle na ruku, u narednih nekoliko meseci on može da, prvo, «predajom» Ratka Mladića zatvori pitanje saradnje sa sudom u Hagu i, drugo, da proces pregovora o budućem statusu Kosova uvede u kontrolisan tok u kome će, u realnoj meri, biti ispoštovani legitimni srpski interesi na Kosovu. Ukoliko se to desi, nestaće dve poslednje prepreke izmedju EU i SRS - SRS će dobiti od EU «demokratsku licencu» i priliku da formira (neku) buduću vladu sa drugim, «za Evropu prihvatljivim» političkim partnerima.

Epilog : Vreme ne radi za rejting DS, ukoliko se nastavi Koštuničino poentiranje na glavnim državnim pitanjima. Vreme ne radi ni za PSS, ukoliko se nastavi sa raščišćavanjem vlasničkih i drugih odnosa u MOBTEL-u (kao «zlatnoj koki» koja hrani sve Karićeve poslovne, medijske i stranačke operacije). I, što je najgore, ono radi za srpske «pro-evropske» ('Oh, gadosti', sablazniće se gospodja Biserko) Radikale. I, šta je onda rešenje za DS i PSS? Logično - DOLE VLADA!

Fusnote

1. Ministar finansija Dinkić ističe da je Vlada većinski vlasnik „Mobtela“, što će arbitraža u Cirihu i dokazati, i napominje da sadašnji tok arbitraže ukazuje da bi procenat države mogao biti i znatno veći od postavljenog minimuma od 58 odsto - Cela Vlada je jedinstvena u stavu da se „Mobtel“ neće prodavati direktnom pogodbom bilo kome, pa ni Austrijancima, ukoliko su stvarno kupili „BK trejd“. Svako ko želi većinsko vlasništvo, moraće da čeka tender, a do njega će doći kada se utvrde tačni vlasnički odnosi. Niko ne može da pristane na 59 odsto, ukoliko se uskoro arbitražom može ispostaviti da je to i 75 ili 100 odsto - kaže Dinkić. ( Blic 13.5.2005)

2. Novi vlasnik kompanije 063 nedavno se požalio resornim ministrima da je Mobtel dužan 100 miliona evra i objasnio da se Mobtel stalno zaduživao kreditima od po 20-30 miliona evra kod Rajfajzen banke u Češkoj, kao i kod Komercijalne banke, i to sve da bi davao svojim firmama. Šlaf je, prema izvoru Glasa, objašnjavao da je ispalo da je samo kupio deo tržišta mobilne telefonije, a da je Karićima isplatio 400 miliona evra, Glas 12.10.2005.

3. Tihomir Živanović, član poslednje vladine međuresorne radne grupe za utvrđivanje vlasničkih odnosa u Mobtelu smatra da je Bogoljub Karić vrhunski iluzionista, koji svojim nepredvidivim potezima “čas prodato Rusima, čas Austrijancima”, samo "muva" i "diže prašinu", pokušavajući da uzme pare koje nisu njegove . “Na taj način on pritiska vladu da proda Mobtel i da skrene pažnju sa raščišćavanja vlasničkih odnosa” - On upozorava da Karić ima i podršku nekoga iz vlade, jer bi se u suprotnom moglo desiti da se osnivački ugovor poništi u celini i da Srbija postane jedini vlasnik Mobtela, Glas, 13.5.2005.

4. v. detaljne podatke iz izveštaja Poreske uprave koja je kontrolisala poslovanje Mobtela i ostalih preduzeća iz sistema od juna do novembra 2004. godine, u tekstu: Braća Bluz I I II , Kurir, 4.4. i 6.4.2005. i zaključke Saveta za borbu protiv korupcije o slučaju MOBTEL u: Politika, 12-16.04. 2005, kao i najnovije podatke nakon prodaje Karićevog udela Martinu Šlafu, u tekstu: “Karić iscedio MOBTEL kao limun”, Blic 18.10.2005.

5. “Pitanje je kako kontrolisati bogataše? Državni funkcioneri su pred tim pitanjem nemoćni. Ne možete kontrolisati tajkune u Srbiji, u pravno neregulisanom sistemu, u zemlji sa lošom poreskom upravom, slabim institucijama. U takvoj zemlji, pred takvom poreskom politikom, pred zakonima koji im ne nalažu da opravdaju svoje bogatstvo, oni mogu samo da se smeju. I smeju se” - kaže Gredelj. Blic, 27.08.2004

6. S. Živanov, Kohabitacija kao sredstvo političke borbe, www.nspm.org.yu ( 31.10.2004). Medjutim, S. Antonić smatra da je tu važniji eksterni uticaj: “ Jednostavno, za deo ovdašnjih struktura moći, kohabitacija DSS-a i DS-a je i neprirodna, i opasna. Ona je za njih opasna prvenstveno iz finansijskih razloga. Isuviše naših moćnika uživa različite dobiti iz neprestanog proizvođenja ideoloških podela u srpskom društvu.» ( EVROPA od 13.10.2004)

7. D.V. Stanković, Stranački rejtinzi koncem 2004: postizborna stabilizacija?, u: Analize , godina 1, broj 1, (izd.NSPM), 2005, str. 26.

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM