Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Zoran Stokić

POLITIČKE KONSEKVENCE GLASANJA O NIS-u

Ovih dana beogradska štampa je, povodom skupštinskog glasanja o Zakonu o ukidanju zakona o NIS-u, osula 'drvlje i kamenje' na Vladu Republike Srbije i partije koje je podržavaju. Novinski naslovi,   poput: „ Glasaš i dobiješ fotelju “(Glas), „ Džep ispred principa “(Blic), „ Ode i NIS “(Novosti), „ Keš end Keri “(Kurir), kao da nas vraćaju u jesen 2003. i u poslednje dane vlade Zorana Živkovića. Sve je tu: posustajanje privrede, rast inflacije i troškova života, pad rejtinga vladajućih stranaka i očigledna korupcija u nekim delovima vlade, koja se 'preslikava' na rad skupštine, kao i   – SDP!

Cinizam partijskih lidera vladajuće koalicije, kojim se pravdaju dugotrajni i mučni „pregovori o podršci Zakonu“ (eufemizam za korupciju), dostiže vrhunac u trenutku kada 'trojanski konji' svake post-miloševićevske vlade - lideri SDP-a Čović i Orlić, nastavljaju da brane svoje protivljenje ukidanju Zakona o NIS-u „odbranom interesa radnika i sindikata NIS-a“, čak i nakon što su, na dan glasanja u skupštini Srbije, ti isti sindikati objavili da podržavaju ukidanje Zakona o NIS-u! (1) Ali, tu se sličnosti završavaju.

Zašto nije uspela operacija obaranje Koštuničine vlade

Socijademokratska partija t.j. SDP, kao „partija koja uvek radi za tuđ račun“- kako smatra njihova poslednja „žrtva“ Zoran Živković, (2) u današnjem srpskom parlamentu kontroliše samo dva poslanika, nakon što je poslanik i ministar S. Lalović (o)stao uz Koštunicu. Drugo, lideri SDP-a, bivši novinari BK TV Orlić i Nestorovićka i njihov vodja - „čovek za sva vremena“ Čović, ne mogu da računaju na jaču podršku njihovog „vanparlamentarnog“strateškog partnera Bogoljuba Karića, jer ovaj, za razliku od skupštinske krize od pre dve godine kada je „kontrolisao“ više desetina srpskih poslanika, danas kontroliše samo jednog poslanika sa vrlo ograničenim kapacitetima.

Što se tiče ostalih manjih koalicionih stranaka u vladi – G17+, SPO, NS i SDPO, jasno je da, zbog njihovog sadašnjeg niskog rejtinga medju glasačima, medju njima trenutno ne postoji interes da se ruši vlada, jer bi nakon toga usledili novi skupštinski izbori. Dve najjače opozicione partije - DS i SRS, osim toga što ni tehnički nisu u mogućnosti da namaknu potrebnu skupštinsku većinu, pokazuju da „u ovom trenutku“ (t.j. dok se još rešavaju krupni problemi poput Haga, Kosova i statusa SCG) oni nisu spremni da menjaju svoje lagodne pozicije u skupštinama Srbije i Državne zajednice SCG (i vlast u Beogradu i Novom Sadu), kao i visoke rejtinge medju biračima, za „glavobolne“ i, po stranački rejting rizične, funkcije u vladi. To je i razlog njihovog anemičnog pristupa skupštinskom pogadjanju oko zakona o NIS-u: Tomislav Nikolić, tako, reče kako „njih ne zanimaju ucene malih i beznačajnih Koštuničinih koalicionih partnera, već izbori“, dok je Aleksandar Vučić, neuspešni „isterivač“ Hamovića i Lazarevića iz srpske energetike, od argumenata protiv Zakona potegao preterano reklamiranje NIS-a, odnosno arčenje društvenih, t.j. narodnih para na sport i propagandu - argument koji, valjda, ide u prilog privatizaciji, kojom bi sadašnje raspusne stranačke trošadžije iz uprave domaće naftne kompanije, koje danas niko ne kontroliše (sem stranačkih centrala), bile zamenjene skromnijim i štedljivijim „menadžmentom“, koji bi direktno odgovarao novom, pretpostavlja se - škrtom vlasniku firme.

Što se DS-a tiče, osim pajakrunićevskih pokliča Bojana Pajtića „Odbranite "90 odsto vojvođanski" NIS“, Petrovićevih monotonih izjava tipa: „Ova vlada ništa ne valja i zato treba da padne“ i nekakvih neo-koštunićevskih nadanja kako će zrela kruška vlasti sama da im padne u krilo: „Vladu će srušiti njeni“, donekle smislenih argumenata protiv zakona bilo je jedino u izjavama poslanika DS-a i bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića; on je, naime, izjavio da njegova stranka, u stvari, nije protiv privatizacije NIS-a, ali da je prethodno potrebno usvojiti jasnu strategiju reorganizacije tog javnog preduzeća i da bi tom strategijom trebalo odrediti koji delovi NIS-a bi trebalo da budu privatizovani.

Međutim, prema resornom ministru Naumovu, strategija reorganizacije NIS-a postoji: Komisija sastavljena od predstavnika ministarstva energetike, finansija i privrede, predstavnika reprezentativnih sindikata i rukovodstva NIS-a, izradila je dokument o reorganizaciji NIS-a (u njemu su preslikana organizaciona rešenja drugih naftnih kompanija) koji je usvojio Upravni odbor NIS-a; upravo na predlog UO NIS-a, Vla­da je taj dokument 7.jula 2005. usvojila kao svoju strategiju za restrukturiranje i reorganizaciju NIS.

Što se privatizacije NIS-a tiče, skupštinsko natezanje oko glasanja je, očito, uticalo na to da se iskristališe jasan stav vlade da će se o tempu i o modalitetima privatizacije odlučivati naknadno, nakon izvršene reorganizacije NIS-a, izbora privatizacionog savetnika i izvršenja drugih pripremnih radnji (koje će potrajati narednih 4-6 meseci); pri tome, ministar privrede Bubalo privatizaciju više ne vidi - makar u narednih nekoliko godina - kao prodaju, već kao ulazak strateškog partnera kroz dokapitalizaciju, uz zadržavanje većinskog državnog udela u tri novostvorene kompanije.

Nakon svega, ne čudi to što ekonomski analitičar Milan Kovačević zaključuje da u skupštinskoj raspravi o ovom zakonu nije ni bilo pravih argumenata za i protiv ukidanja zakona o NIS-u, niti zašto je NIS trebalo reorganizovati baš na predloženi način.

Ministar Lalović je, nakon izglasavanja zakona, izjavio: „Uporno sam pokušavao da shvatim razlog našem protivljenju tom tehničkom zakonu, kojim bi NIS trebalo da se podeli na tri dela, i koji bi kad-tad morao da se usvoji, ali niko od mojih partijskih kolega mi nije dao ni jedan jedini razumni argument.“

Pobednici, gubitnici i mala rasprava medju prijateljima

Bilo kako bilo, SDP-ova operacija rušenja Koštuničine vlade, u čijem god interesu da je izvršena, (3) ne samo da nije uspela (zakon je izglasan glasovima 122 narodna poslanika), već je njena neočekivana posledica brza i „iznenadjujuća reakcija srpskog premijera“ (S.Antonić): Po kratkom postupku SDP je izbačen iz vladajuće koalicije, smenjen je „večni“ Čović sa svih „odgovornih funkcija“, a isto čeka i „lepog Bobu“ (koji je, inače, prema D.Mićunoviću, na mesto Direktora   Direkcije za informisanje SCG došao po sistemu „prisilnog useljenja“) , dok su se ministar Lalović i osam funkcionera SDP-a (izuzev Orlićeve supruge), da ironija bude veća, odrekli SDP-a i ostali verni vladi.

Kostunica je iskoristio ovu neprijatnu epizodu da, prvo, eliminiše veštog i neugodnog Čovića, koji je, osim kontinuirane krutosti koju je ispoljavao za sve vreme „šefovanja“ Koordinacionim centrom za Kosmet, što je umnogome otežavalo aktivniju i sveobuhvatniju politiku srpske vlade prema i na Kosmetu, u poslednje vreme radio i na „odvajanju“ SPS-a od Kostunice (izvori iz SPS-a navode da im je u pregovorima o ujedinjenju sa SDP-om govorio: „Ne znate vi sa Njim; vidite kako Mi dobijamo sve što tražimo...“). Drugo, svojim energičnim stavom: „Ili glasajte o NIS-u, ili raspisujem izbore!“, Kostunica je koalicionim partnerima pokazao granice njegove koalicione trpeljivosti, što je u ostalim strankama koalicije „shvaćeno na pravi način“- to se vidi iz izjava njihovih lidera povodom izbacivanja SDP-a iz koalicije, koja su puna razumevanja i opravdanja za taj čin, uz neizbežni zaključak da je „vlada nakon svega čvršća i efikasnija“. (4) „Grešni“ Dinkić, tako, saopštava novostečenu koalicionu mudrost: „Jedna od grešaka prethodnih vlada bila je to što su po svaku cenu održavale broj poslanika koji su ih podržavali. Ova vlada će biti jača bez SDP-a! Manje poslanika, čvršća vlada...“

Na kraju, bez obzira na to što se „pučisti“još uvek nadaju da „sve nije gotovo“ (5), jasno je da je Kostunica „preživeo“ Zakon o NIS-u i da je iz ove „korisne političke krize“ (P.Bubalo) izašao ojačan, sa boljim pozicijama u samoj vladi - osim buduće veće discipline koalicionih partnera, dobio je priliku da samostalnije kreira i sprovodi politiku prema Kosmetu. Predsednik Zajednice sr­skih opština i naselja na Kosovu i član DSS-a Marko Jakšić izjavio je da će razrešenje Nebojše Čovića sa dužnosti predsednika Koordinacionog centra dovesti do jedinstvene politike Beograda prema pokrajini: "Potez Vlade je potez ka jedinstvu, jer ovo što je do sada bilo, nije moglo da   postigne slogu i zajednički front pre svega prema Albancima i prema UNMIK-u" (Beta 25.8.2005).

Imenovanje potpredsednice DSS-a Sande Rašković-Ivić na Čovićevo mesto je, iako iznenadjujuća, dobra vest: izvesno je da će, uz najavljenu reformu te institucije i tešnju saradnju sa resornim ministarstvima, u budućem radu Koordinacionog centra ubuduće biti manje „državotvornog“ poziranja a više konkretnog rada, manje upotrebe funkcije u svrhu stranačke i lične promocije, a više konzistentne „državne politike“; manje „nervoznih“ poslanika Srpske liste za Kosmet „željnih da se uključe u rad privremenih institucija Kosova“; manje enormnih troškova za „popravke motornih vozila“ i „troškove telefoniranja“, a više konkretne pomoći Srbima sa Kosova.

U svakom slučaju, od promene na čelu Koordinacionog centra koristi će imati običan narod - interno raseljena lica sa Kosmeta, Srbi u kosovskim enklavama i oni lideri kosovskih Srba koji su manje „osetljivi“ na pritiske ambasadora Goldberga i UNMIK-a. Naravno, nije sasvim bez značaja ni pozitivan signal koji se imenovanjem Raškovičke na tu važnu funkciju šalje tzv. medjunarodnoj zajednici, UNMIK-u i političkim liderima kosovskih Albanaca. Međutim, preuzimanjem najvećeg dela nadležnosti za državnu politiku prema Kosovu, Koštunica ulazi u politički proces u kome je aktivnost i pravovremenost delovanja conditio sine qua non uspeha (dakle, malo izvan njegovog političkog rafinmana), što je posebno važno zbog političke, pa i istorijske odgovornosti za rezultat tog političkog procesa, koju će snositi, a koja prevazivazi sadašnji politički trenutak.

Na kraju, usvajanjem Zakon o ukidanju zakona o NIS-u i otpočinjanjem procesa   restrukturiranja ispunjen je jedan od dva ključna preostala uslova iz pete revizije trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om (drugi uslov je reforma penzionog sistema, koju bi trebalo izvršiti do oktobra ove godine), kao uslova za   zaključivanje šeste revizije sporazuma, povlačenja poslednje tranše kredita i otpisivanje dela državnog duga od oko 750 miliona dolara u Pariskom klubu poverilaca.

Dakle, Zakon je usvojen, Vlada je opstala, Kostunica je trenutno učvrstio svoju poziciju. Ali, da li je u pitanju Pirova pobeda? Jer, prava, teška pitanja za pragmatičnog Koštunicu i njegovu vladu tek dolaze...

U Beogradu 27.08.2005.

 

1. Sindikat radnika NIS-a je saopštio da su predstavnici reprezentativnih sindikata, tri nadležna ministarstva i uprave NISa uspešno okončali trogodišnje pregovore o novom kolektivnom ugovoru, za koji je sindikat insistirao da bude zaključen pre početka restrukturiranja i privatizacije NIS-a, a „koji zaposlenima treba da obezbedi radno pravnu i materijalnu zaštitu u procesu restrukturiranja kompanije.“ Savez samostalnih sindikata Srbije u svom saopštenju je ocenio da predlog restrukturiranja NIS-a u tri dela ne zadire u proces privatizacije, interese zaposlenih, kao ni u sporazum koji su sindikati zaključili sa pojedinim partijama, te da "Sindikat stoga smatra da se predlog zakona o prestanku važenja zakona o osnivanju javnog preduzeća za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa, odnosno restrukturiranje Naftne industrije Srbije, može prihvatiti". Uzgred budi rečeno, prema sporazumu, radnicima NIS-a će tokom privatizacije biti podeljeno 15 odsto besplatnih akcija.

2. “SDP je u vreme moje vlade bila, a u mnogome je to i danas, mala stranka koja nema uporište u biračkom telu i koja služi jedino za zadovoljenje interesa svojih funkcionera koji su, praktično, jedini članovi stranke.” (Novosti 25.08.2005)

3. Zanimljivo je da se sve nekako poklopilo sa, najblaže rečeno, čudnim postupcima u vezi Karićevog ponovljenog pokušaja da u upravni odbor MOBTEL-a ubaci „nove vlasnike iz Beča“, koji ponovo nije uspeo - sednicu su napustili predstavnici PTT-a, jer , prema rečima Željka Ivanjija, člana UO iz JP PTT Srbija, nisu imali nijedan dokaz da je austrijski konzorcijum novi vlasnik Karićevog udela u Mobtelu, v. Novosti 25.8.2005. i Blic 26.8.2005.

4. Analitičari bliski DS-u upozoravaju „da vlada vozi na poslednjoj rezervi“, navodeći kao argument to da je „vlada došla sa 131 na 126 poslanika“; medjutim, argument je pogrešan, jer vlada u zbiru DSS+G17+NS+(bivši)SDPO+SPO+Lalović+SPS ima 129 poslanika, uz dva rezervna (Omeragić i Džudžević) koji će, prema sopstvenim rečima „glasati za sve reformske zakone“, pri čemu je za izglasavanje zakona neophodna većina od 126 poslanika. Uz to, presudni momenat i „cement“ koji čuva i učvršćuje Koštuničinu vladu je strah njegovih koalicionih partnera od novih izbora: „Preostali partneri u vlasti, oni koji su češće znali da ispostavljaju račune predsedniku vlade za kooperativnost i poslušnost u parlamentu, videli su da postoje limiti do kojih je Koštunica spreman da ih plaća. U „igri živaca“ izmedju neravnopravnih učesnika, nije teško pretpostaviti ko popušta – onaj ko može više da izgubi. Zato je Koštunici, kad je priteran uza zid zahtevima koalicionih partnera, lako mogao da kaže „idemo na izbore“ – jer se drugima tamo ide još manje nego njemu“, Komentar Politika 26.8.2005.

5. “Slomili smo prošlu vladu, slomićemo i ovu. Sami za to nemamo snagu, ali kada grudva krene teško se zaustavlja: za nama će poći i ‘spavači' Drakulića ili Karića u Skupštini”, tvrdi za NIN izvor iz SDP-a. Orlić dodaje da “i pojedini poslanici iz vladajuće većine polako otkazuju poslušnost”. NIN od 25.8.2005.

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM