Slavko Živanov

Teroristi postavili eksploziv – žrtve stavljaju upaljač

Početak novog veka i novog milenijuma obeležile su terorističke akcije Al kaide uperene prema Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim najlojalnijim saveznicima. Iako se terorizam mnogo ranije nametnuo kao jedan od gorućih problema savremenog čovečanstva, njegov novi, umnogome hibridni oblik, u jezovitoj režiji Osame bin Ladena, sigurno je rigidniji, beskrupulozniji i pogubniji od svega što je na tom polju do sada viđeno.

Ako pogledamo samo tri terorističke akcije ove grupe – napad na SAD 11. septembra 2001, napad na Madrid 11. marta 2004. i ovaj poslednji napad na London 7. jula 2005. godine – možemo zaključiti da su, pored velikih ljudskih žrtava, panike i straha, što sve zajedno možemo nazvati primarnim posledicama, na svetlo dana izišle i, uslovno rečeno, sekundarne posledice, krupnije nego ikad, koje prvi put prete da po ukupnom učinku prevaziđu one primarne.

U sekundarne posledice možemo svrstati pre svega napad na sistem demokratskih načela, principa, njihovu primenu putem odgovarajućih akata, napad na ustave i zakone, te demokratiju kao ideju. Teroristički udari Al kaide pokušaj su da se zapadne države «preguraju» preko linije koja demokratiju odvaja od levog i desnog radikalizma, prosvećenog i voluntarističkog autokratizma, totalitarizma, diktature i anarhije. Osim aviona koji se u brišućem letu zabadaju u ogromne građevine, ili gomile eksploziva koja razara vozove odnoseći u smrt stotine nedužnih, Al kaida , poput hakera, ubacuje «virus» antidemokratije u bezbednosne, dakle državne sisteme zemalja zapadne demokratije. Taj «virus», nastaje indukcijom, posredno, kao posledica nemogućnosti da se efikasnim sredstvima suprotstavi hladnokrvno stamenoj želji terorista da, odlazeći u smrt, ostvare svoja uverenja.

Najsvežiji primer delovanja, najblaže rečeno, paranoje državnih bezbednosnih struktura sigurno je egzekucija Brazilca Žana Šarla de Menezesa, koji je podlegao hicima iz pištolja (sedam metaka u glavu i jedan u rame). U britanskoj štampi sve je više povika o prekomernoj upotrebi sile, a očevici govore da Brazilac ni na koji način nije svojim ponašanjem odudarao od okoline, nije bio sumnjiv, niti je odbijao da sarađuje. Sve je više konstatacija da je reč o najsurovijoj, bahatoj egzekuciji i brzopletom pokušaju da se ona zataška.

S druge strane, u Nemačkoj, koja je vodeća evropska sila, tamošnji ministar unutrašnjih poslova Oto Šili izjavio je da se zalaže da «potencijalni teroristi budu preventivno smešteni u zatvor». Iako bi poznavaoci prilika u Nemačkoj mogli da kažu da je poznato da je Šili bio radikalni levičar, da je kao advokat svojevremeno branio «ekstremno leve» teroriste, a mogli bi da kažu i da je u svojoj suštini radikalizam isti i sa leve i desne strane, teško bi mogli da potvrde da ovakvi stavovi neće naići na razumevanje, pa čak i podršku preplašenog i panici podložnog puka. U postojećem stanju masovne panike sve je više ljudi koji «razumeju» potrebu da se «određena» ljudska prava i slobode suspenduju, uskrate, eliminišu.

Međunarodna asocijacija šefova policija obelodanila je svoju politiku koja uključuje upotrebu specijalno obučenih odreda kojima je naređeno da sumnjivim bombašima samoubicama pucaju pravo u glavu . Kako piše "Vašington post", "članovi međunarodne policijske grupe imaju novu obuku za suprotstavljanje bombašima samoubicama, osumnjičenim posle napada na London, a među obeležjima, prema kojima treba `prepoznati` potencijalnog bombaša, jeste nošenje zimskog kaputa po toplom vremenu, vidna nervoza, namigivanje".

Ako ovome dodamo podatak da je u Španiji posle terorističkih napada došlo do promene vlasti, da je desnica izgubila izbore jer je osnovna poruka kampanje španskih levičara bilo obećanje da će se španski vojnici vratiti u svoju zemlju, kao i lavinu pokrenutih pitanja kako su se mere bezbednosti uvedene u SAD posle 11. septembra odrazile na život Amerikanaca, možemo reći da problem ni na trenutak nema samo bezbednosnu komponentu. Naime, u SAD je Unija za građanska prava uradila izveštaj koji nosi naziv «Nauka pod opsadom» i koji optužuje Bušovu administraciju zbog zavođenja nove politike koja sprečava naučne i akademske slobode. To je samo jedan aspekt debate, koji je kao slikovit primer iznet da bi se potkrepila osnovna teza ovog teksta.

Dakle, terorističke akcije Osame bin Ladena nisu samo brutalna, surova ubistva nedužnih. Stradanje nedužnih ovoga puta primenjuje se kao mnogo razorniji sastojak miniranja zapadnih društava. Činjenica da, kako se pokazalo, čak ni Bela kuća nije sigurna, a o drugim mestima da i ne govorimo, morala je da se odrazi na bezbednosnu politiku, i to u tolikoj meri da je ona već izišla iz okvira kontrole nadležnih, demokratski izabranih institucija. Jasno je da postoji čvrsta subordinacija unutar tih sistema, ali je izvesno da ona ne podleže sudskoj i predstavničkoj kontroli, i kao takva mnogo je bliža ustrojstvu prosvećenog apsolutizma nego demokratskom uređenju. U takvom odnosu fakticiteta izvesnije je da će predstavnički delovi vlasti pohrliti da verifikuju postojeće stanje, hoteći da zadrže poslednju liniju odbrane demokratije, pre nego što će se tome suprotstaviti. Drukčije rečeno, zadržaće formu, ali će izgubiti suštinu, i na tom pitanju pašće na ispitu čitava civilizacija utemeljena na demokratskim načelima i principima – ukoliko se to već nije dogodilo. I najvažnije, na osnovu kakvog legitimiteta pojedinci ili vojni i policijski eksperti, pa i političari, imaju pravo na opšte suspendovanje ljudskih prava i sloboda zagarantovanih u svim međunarodnim ugovorima, deklaracijama, paktovima, međunarodnom pravu uopšte? Ko ili šta ima pravo na to? Šta je kontrola, a šta su mehanizmi zaštite od zloupotreba?

Veoma je važn o naglasiti da vođa Al kaide nije, poput vođa nekih poznatih terorističkih organizacija (IRA, ETA itd), neko ko je svoja uverenja pretočio u akciju samostalno ili uz pomoć iskusnijih terorista. On je svoja uverenja, po svoj prilici, gradio i krio, a tehnička i akciona saznanja dobijao od najmoćnijih i najorganizovanijih profesionalaca iz CIA. Kao đak ove obaveštajne službe, bin Laden je mogao da uči gradivo koje je bilo nedostupno mnoštvu drugih terorista. On je, rečnikom Džordža Lukasa, prešao na tamnu stranu i sada, poznajući sve slabe tačke svoga neprijatelja, udara upravo po njemu. Snažno, bez milosti.

Imajući u vidu činjenice da su prilikom iračke ofanzive ekstremisti oteli državljane nekolikih država i da su te države, posredno ili neposredno, isposlovale njihovo oslobađanje, nameće se utisak da ova teroristička organizacija stiče i svoju specifičnu političku težinu. Postaje politički faktor. U tome je još jedna opasnost, koje možda na Zapadu još nisu svesni, ali bin Laden jeste, i to , naravno, knjiži kao svoju prednost. Ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje ako bi se u medijima pojavila informacija o tajnim pregovorima predstavnika država zapadne demokratije i terorista. Zapad teško može da pronađe uspešnu formulu kojom se obezbeđuje sigurna zaštita od Al kaidinih miniranih samoubica. Komfor i potrošačka groznica građana razvijenih društava u ovoj situaciji idu naruku teroristima, a bezbednosnim sistemima su protivnik. Zatvaranje granica, ograničeno kretanje, do zuba naoružani pozornici koji pucaju na svaki sumnjivi pokret nisu prihvatljivo rešenje. S jedne strane, nisu dovoljna garancija bezbednosti, a s druge strane, implicitno doprinose dedemokratizaciji društva jer za sobom povlače niz drugih mera, uzroka i posledica.

U čitavoj toj zbrci i pokušaju da se dokuče posledice terorističkih napada i ubijanja nedužnih po principu slučajnog uzorka, kao i reakcije vojnih i policijskih snaga, te drugih nadležnih institucija država protiv kojih je terorizam delovao, nekako se prećutkuje ozbiljna rasprava o uzrocima terorizma. Upravo takve rasprave, analize i mere koje tome poslediče put su ka rešenju problema. Rigidne mere stvaraju rigidne odgovore, a rigidni odgovori još rigidnije reakcije. Reč je o spirali nasilja čiji je svaki naredni krug širi, beskrupulozniji i strahovitiji od prethodnog. Obespokojavajuće u svemu tome je to što je ta spirala beskonačna i što se njene posledice ni izbliza ne mogu projektovati. Valjalo bi se uhvatiti u koštac sa stvarnim uzrocima globalnog terorizma, a lojalni saveznici Sjedinjenih Američkih Država trebalo bi da se pripitaju u čije ratove zapravo šalju svoje građane i zbog čega. Takođe, valjalo bi da države pokušaju da dokuče u šta će se pretvoriti savremena civilizacija ukoliko neutoljivi apetiti terorista narastu, a reakcija država postane još rigidnija i bezosećajnija.

(11.08.05)