Milorad Vukašinović         

"REFORMA" PENZIJSKOG SISTEMA

Skupština Srbije usvojiće ovih dana izmene Zakona o osnovama penzijsko invalidskog osiguranja. Na taj način biće okončana višemesečna rasprava o promenama u penzijskom sistemu koje najdirektnije pogađaju egzistenciju ne samo sadašnjih već prvenstveno budućih penzionera u Srbiji. 

Podsetimo, polemika o izmenama penzionog sistema započela je formalno tokom jula ove godine kada je u poslednjem trenutku nacrt Zakona skinut sa dnevnog reda Vlade Srbije, na zahtev sindikata i predstavnika Socijalista bez kojih izmene zakona nemaju potrebnu skupštinsku većinu. Obavešteni izvori, bliski Vladi, su tada tvrdili da je reč o taktičkom potezu kojim Vlada izlazi u susret koalicionom partneru, koji teško da može da objasni svojim biračima - penzionerima zašto podržava još jedan iz paketa neoliberalnih zakona na cijem usvajanju insistiraju predstavnici Međunarodnog Monetarnog Fonda. Resorni ministar Slobodan Lalovic, tokom leta je kategorički izjavljivao da do jeseni značajnijih izmena nacrta Zakona neće biti, uz opasku "da mogu samo ja da odem". Ipak Vlada je tada pristala da u javnu debatu uključi i predstavnike penzionerskih organizacija, naglašavajući da je reč o "ustupku" onima zbog kojih se Zakon i donosi. Danas, nekoliko meseci posle, penzionerske organizacije nemaju razloga za zadovoljstvo. Naime, većina njihovih predloga nije ušla u predložene izmene penzijskog sistema, a sama razmena argumenata na relaciji Vlada - penzionerske organizacije uglavnom je podsećala na "razgovor gluvih". Ako je tokom leta možda i bilo umesno postaviti pitanje da li će Vlada prilikom izmena Zakona o penzijama stati na stranu svojih građana ili MMF-a, danas nema nikakve dileme čije predloge je Vlada ugradila u izmene penzijskog sistema.    

Reforma penzijskog sistema, mera je koju Međunarodni Monetarni Fond zahteva od Vlade Srbije poslednjih nekoliko godina. U tu svrhu angažovana je američka agencija Bering Point, koja je na zahtev Ministarstva finansija izradila Studiju o održivosti penzijskog sistema u Srbiji - dokument koji je čuvan daleko od očiju javnosti. Zanimljivo je da je agencija za potrebe izrade Studije angažovala eksperte iz bivše Vlade, na čelu sa nekadašnjom ministarkom Gordanom Matkovic koja je bila stručni konsultant u pregovorima o izmenama penzijskog sistema. Podsetimo za vreme njenog mandata, primenom švajcarskog modela obračuna prosečne penzije su u odnosu na prosečne plate realno smanjene sa 90 na 65%, što je bio veoma težak udar na ionako osiromašenu penzionersku populaciju u Srbiji. Američka agencija tokom pregovora nije pokazala nimalo razumevanja za aktuelne socijalne prilike u Srbiji. Većina njenih predloga ugrađena je u izmene penzijskog zakona uz komentar cak i nekih liberalnih ekonomskih krugova da "određena rešenja predstavljaju cistu avangardu". Primera radi, agencija Bering Point, tokom razgovora sugerisala je predstavnicima Vlade Srbije da u izmene penzijskog zakona unesu i odredbe kojima se ukida dosadašnji način obračuna za zene, kojima se na iznos koji se dobija po uobičajenoj formuli, dodaje još 15% više novca. Prema proračunima američke agencije na taj način Država bi godišnje uštedela oko 150 miliona dinara. Na svu sreću Vlada ovakvu sugestiju nije prihvatila, uz argument da sada nije vreme za tako nešto, tim pre što i prema sadašnjem načinu obračuna penzije žena u proseku su nize za oko 4000. dinara u odnosu na muškarce i u ovom trenutku iznose 11.713. dinara. To međutim ne znači da se od ovog predloga odustalo i da on neće biti primenjen u budućnosti.

Povećanje starosne granice za odlazak u penziju takodje je sugestija američke agencije. Iako tokom javne rasprave penzionerske organizacije nisu posebno oštro komentarisale navede zakonske izmene, pojedini eksperti ukazuju da je upravo ovim odredbama primenjen "avangardni model radikalnog jakobinizma u socijalnoj sferi". Naime uporedna iskustva ostalih zemalja u tranziciji, upućuju na zaključak da se u sličnim situacijama većina Vlada opredeljivala za veoma oprezno i postupno povećanje starosne granice za odlazak u penziju. U pojedinim zemljama poput Češke ili Letonije starosna granica za muškarce je 62. godine, u Sloveniji ce muškarci u starosnu penziju ići sa 63 godine, ali tek od 2009. godine. Inače Slovenija je dobar primer jer ce u ovoj zemlji zene ići u starosnu penziju sa navršenom 61. godinom ali tek za 17 godina , odnosno 2023. godine. Nama najbliža Rumunija, prihvatila je sugestiju da poveća starosnu granicu za muškarce na 65 godina (kao i Srbija) aliu pregovorima sa MMF-om, predstavnici susedne države izborili su se da se navedena odredba primeni tek za deset godina, 2015 . godine. Posle navođenja ovakvih podatakasvakako bledi teorija o tome da se navedenom zakonskom odredbom približavamo razvijenom svetu. Ovakva teza posebno gubi na tezini ako se uzme uzme u obzir još jedan poražavajući podatak koji je u javnoj debati izrekao predsednik Saveza penzionera Srbije Jovan Krkobabic. Naime prema procenama ove organizacije samo tokom protekle godine stopa smrtnosti penzionerske populacije u Srbiji povećana je za čitavih 30%, pri čemu smo u odnosu na sav ostali svet izuzetak i u činjenici da smo možda jedina zemlja u svetu gde se stopa smrtnosti muškaraca i žena praktično izjednačila. Ako se ovom sumornom pokazatelju doda i fenomen koji je u literaturi opisan kao"Transition mortality ili tranziciona smrtnost" a koji je prvi put javno obelodanjen u Unicefovoj Studiji iz 1993. godine kao karakteristika društava u tranziciji,a koji najviše pogađa populaciju od 30- 45. godina starosti, onda odredbe o povećanju starosne granice za žene do 60 i muškarce do navršene 65. godine života nemaju puno izgleda da zažive u surovoj srpskoj svakodnevici.

Šta čeka one koji uprkos svemu dožive penziju? Prema projekciji udruženja penzionera u Vojvodini, penzije ce u periodu 2005-2010. godina porasti za "čitavih" 8,5 evra tako da će prema ovoj formuli prosečna penzija u Srbiji iznositi 138,5 evra naspram prosečne plate koja ce u Srbiji 2010. godine iznositi 300 evra. Posle 2010. godine kada ce početi da se primenjuje nova indeksacija usklađivanja penzija sa troškovima života (pri čemu je nebitno da li će biti prihvaćen amandman o usklađivanju jednom ili dva puta godišnje) realan rast penzija ne samo da će stati već će se u poređenju sa rastom zarada drastično smanjivati. Tako ce na primer prema ovoj računici 2020. godine prosečna plata u Srbiji iznositi 500 evra dok će prosečna penzija iste godine biti 138,5 evra kao i 2010. godine, što ce biti 28,67% prosečne plate. Ako se tome doda odredba da najniža penzija u Srbiji ne može biti ispod 25% od prosečne plate, to jednostavno znači da ce bar milion penzionera umesto penzije te 2020. godine primati socijalnu pomoć. Iako predstavnici Vlade negiraju ovakve pesimisticke prognoze, tvrdeći da je 2020. godina veoma daleko, kao i da će se u hodu menjati pojedina rešenja, utisak je da je vise reč o smirivanju javnosti, a manje o ozbiljnim argumentima. Naime, očekivanja od druga dva stuba koja treba da dopune sve ispražnjeniji državni penzioni fond (dobrovoljno penzijsko osiguranje i eventualno kasnije obavezno uplaćivanje u privatne penzijske fondove) nisu zasnovana na ozbiljnim ekonomskim i socijalnim pokazateljima kako kod nas tako i u svetu.

Fenomen socijalne deregulacije nije samo naš već i globalni problem, koji se manifestuje poslednjih decenija i u najrazvijenijim ekonomijama sveta. On je direktna posledica svetske ekonomske krize koja je najpre na Zapadu a sada i na nekadašnjem Istoku urušila koncept "države blagostanja". Na Zapadu je izlaz pronađen u koncepciji neoliberalne demokratije i prenošenjuelemenata socijalne politike iz javno-pravne u privatno pravnu sferu, uz ponudjeni model "deinstitucionalizacije i značajno smanjenje poreskih obaveza za najkrupnije multinacionalne kompanije". I pored činjenice da je dugo planiran ovakav model dao je samo privremene rezultate. Naime recesija u Americi i na Zapadu, obnavlja se početkom devedesetih godina, prvenstveno kao posledica cene "pobede u hladnom ratu", sto je samo ubrzalo bekstvo kapitala iz najrazvijenijih zemalja u države Istočne Evrope, nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i posebno Kinu. Upravo to bekstvo kapitala ubrzalo je razaranje ostataka "socijalne države" u nekadašnjim socijalističkim državama, koje se ispoljavalo u urušavanju sva tri stuba socijalne politike: prava na rad, socijalnu politiku u užem smislu na nivou nekadašnjih preduzeća koja su "privatizovana", ukidanju subvencija i konačno transformaciji modela socijalnog i penzionog sistema. Srbija je svakako deo tog procesa. Uostalom i sam ministar Lalović je obrazlažući izmene Zakona u Skupštini rekao da je njegov osnovni cilj "preraspodela društvenog bogatstva i stvaranje uslova za dolazak inostranih investitora" što su predstavnici penzionerskih udruženja, u poslednje vreme vični dešifrovanju političkog novogovora domaćih "reformatora", shvatili kao poruku da ce "preko njihovih leđa biti pokriveni troškovi tranzicije". 

Reforma penzijskog sistema je ozbiljan posao u svakoj državi, koji zahteva dugoročno planiranje i suštinsku debatu. Primera radi već sada se u Sjedinjenim Državama vode velike unutrašnje polemike oko načina na koji ce se penzije iz državnih fondova isplaćivati u narednom periodu. Generacije "bejbi bumersa" rođenih pedesetih godina prošlog veka uskoro će u penziju, gde ih čekaju ispražnjeni državni fondovi koji su već iskorišćeni za finansiranje "globalnog rata protiv terorizma". Država ce prema sadašnjim projekcijama morati već od 2018. godine da iz opšteg budžeta pokriva deficit u državnom penzijskom fondu ili ono što danas praktično radi Srbija. Amerikanci razmišljaju i o delimičnoj privatizaciji državnog penzijskog fonda. Predsednik Buš je tokom predsedničke kampanje za ovakav koncept dobio podršku neoprotestantskih religioznih krugova, koji zauzvrat traže zabranu abortusa, homoseksualnih brakova i zaštitu tradicionalnih vrednosti američkog društva. Dakle tako je u današnjoj Americi. U Srbiji, gde je situacija neuporedivo gora čak i u odnosu na najbliže okruženje, a prema projekcijama američke obaveštajne službe CIA , tako ce biti i do 2020. godine.

Debata o jednom od najznačajnijih zakona izgleda da i nikom nije bila potrebna. Te činjenice najpre su svesni sami penzioneri, čiji su predstavnici kako i sami kažu govorili da "olakšaju sebi dušu". U raspravi o reformama penzijskog sistema, bilo je i elemenata cinizma, jeftine socijalne demagogije i lazne i neiskrene zabrinutosti, ovdašnje političke klase "od tzv. levice do tzv. desnice". Kao retko kada svi su pali na ispitu političke zrelosti i morala. Poluprazna skupštinska sala u poslepodnevnim časovima, prvog dana skupštinske rasprave, govori mnogo više od svih prejakih reci izgovorenih tobože u prilog zaštite naših najstarijih sugrađana, ali i svih budućih penzionera. Istina je surova. Nemamo političku elitu koja je sposobna da preokrene negativne društvene procese. Osećaj rezignacije i poniženosti zahvata sve veći broj ljudi u ovoj zemlji. Nekakvo "fatalno stanje duha" danas dominira ovom nesrećnom zemljom. Neko je rekao: "Hodamo, a kao da nas nema".