Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Đorđe Vukadinović

Jovanovićev sukob s prošlošću - i Srbijom

U neobimnoj i neobičnoj knjizi u kojoj rekapitulira svoj dosadašnji politički učinak i istovremeno objavljuje s kojim se ambicijama i premisama sprema za drugi čin političke karijere, Jovanović nudi rekonstrukciju događaja iz nedavne prošlosti koja najviše podseća na kombinaciju pomalo konfuznog špijunskog trilera, te zvaničnih saopštenja policije i vlade iz vremena vanrednog stanja. Zato valjda i deluje tako poznato i ubedljivo. Novina je možda samo forma – Jovanović, naime, piše kao što govori i misli - pomalo haotično i površno, ali zapravo usresređeno, vešto vođeno i povremeno duhovito. Njegovo izlaganje, bez čvrste strukture, sa brojnim digresijama i asocijacijama, uvek je direktno usmereno na konkretan efekat i otkriva dosta o Jovanovićevom karakteru, kao i prirodi njegovog političkog delovanja. Ono što je u vreme studentskih protesta delovalo kao osvežavajuća alternativa sumornim, ispraznim i staromodnim frazama sps-ovskih funkcionera, s jedne, i sterilnoj opozicionoj retorici, s druge strane, nije moglo, kada je postalo način na koji se upravlja polugama državne moći, da se pretvori ni u šta drugo do u opasni "revolucionarni" voluntarizam. U trenutku kada su sve dr ž avne institucije urušene, našu sudbinu su, nažalost, presudno određivali karakteri ljudi na ključnim pozicijama, a među njima je nesumnjivo istaknutu ulogu (mada verovatno ne baš toliku koliku sebi pripisuje) imao i Čeda Jovanović, ambiciozni i samouvereni beogradski momak, sa dosta petlje i dara, ali bez strpljenja, iskustva i mudrosti potrebne za komplikovane, mučne i sprovozne državničke poslove.

Suština Jovanovićevog viđenja srpske politike u periodu dosovske vlasti najbolje je izražena u naslovu jednog od poglavlja ove knjige - " Svi protiv nas, mi protiv svih "! Uz ovu opsednutost neprijateljem koji vreba sa svih strana ide, naravno, i specifičan osećaj izabranosti i uverenosti u sopstvenu misiju, koji progresivno jača što je "izabranik" usamljeniji, a put trnovitiji. "Mi smo izabrani da bismo Srbiju menjali i ja sam tako doživljavao svoj posao. U tom trenutku bilo je besmisleno postavljati pitanja nadležnosti... mi smo morali da budemo i sudije i tužioci i policajci i poslanici i ljudi koji razgovaraju s mafijom", reći će Jovanović (str. 33), indirektno odgovarajući na prozivke "legalista" i pitanje koje je lebdelo čak i unutar naklonjenog mu dela javnosti - kako to da je uvek i baš on bio mirođija u svakoj DOS-ovoj političko-policijskoj čorbi?!

I da ne bi bilo nikakve dileme oko izvora iz kojeg su Čeda i drugovi crpli svoj legitimitet, Jovanović objašnjava da, "kada živite u takvom društvu", onda " raditi ono u šta iskreno verujete da je ispravno (podvukao Đ.V.) " predstavlja "jedino pravilo koje treba poštovati" (str. 120). U praksi to je značilo sledeće: budući da je Jovanović bio duboko "uveren da je trebalo isključiti DSS iz koalicije i oduzeti im mandate", onda pred snagom tog uverenja nema šta da traži bilo kakva pravna ili politička argumentacija. Budući da je Čeda iskreno verovao da je Koštunica "inferioran gubitnik" koji Srbiju vuče nazad, onda je bilo sasvim legitimno, bez previše osvrtanja na demokratske trice, učiniti sve da se zabludeli građani sačuvaju od takve pošasti.

Zbunjeni čitalac ostaje u dilemi da li da Jovanoviću oda priznanje za iskrenost sa kojom govori o stvarima o kojima bi bilo pametnije ćutati, ili da pretrne pred brutalnom otvorenošću i fanatizmom koji izbija iz njegovih stavova. I ne može da se ne zapita kako bi se to, shodno Jovanovićevoj "metodologiji", trebali razrešavati politički konflikti, na primer, izmedju njega i nekog sa podjednako "iskrenim i snažnim" uverenjem da je politika D(O)S-a, zaključno sa paljenjem skupštine i izručenjem Miloševića, školski primer nacionalne izdaje i neodgovornosti? Šteta što brzoučećem Čedi niko nije blagovremeno objasnio kako pravni sistem, zakoni, institucije i izbori, pored ostalog, i postoje zato da bi se koliko-toliko obuzdali i kanalisali sukobi pojedinaca i grupa sa podjednako "plamenim", a suprotstavljenim uverenjima. I da uz svu pretpostavljenu dobru volju, kao i zloćudnost sila sa kojima se hvatao u koštac, njegova politička medicina (po principu: "Pojedimo ljudoždere!") nije bila mnogo bolja od bolesti koju je, navodno, nameravao da leči.

U Jovanovićevom manihejskom prikazu srpske političke scene "progresivne" i "demokratske" snage predvođene njim i Zoranom, s jedne strane, a sa druge, "oni" - sile prošlosti i mraka, miloševićevci i njihovi nastavljači u liku pretvornog Koštunice i njegovog okruzenja - biju armagedonski boj na život i smrt. U njegovoj kosmologiji nema mesta za srednja rešenja, kolebljivce, umerenost i nijanse. I zato u Jovanovićevoj knjizi tek jedva nešto bolje od Koštunice prolaze ličnosti za koje bi neki manje upućeni čitalac pomislio da bi trebali biti Čedini saradnici i saborci - recimo Čović, Mićunović, Dinkić, Labus... ali i Tadić, Šutanovac, Đilas i svi ostali Čedini stari ili novi oponenti. Možda je u tom kontekstu najkarakterističniji primer novinara i urednika diplomatskog biltena VIP-Njuz Bratislava Grubačića, koji je, po Jovanovićevim rečima, u to vreme samoinicijativno lobirao za DS po zapadnoevropskim i vašingtonskim krugovima. "Tokom 2000. godine otišli smo korak dalje razvijajući naš odnos sa Bracom u prijateljstvo," konstatuje Jovanović, sve uz neobičnu napomenu kako "naša veza sa Grubačićem nije bila dvosmislena (str. 134)". Veza je, međutim, bila itekako dvosmislena (za razliku od Jovanovićeve upotrebe prvog lica množine koje uvek i nedvosmisleno znači "Zoran i ja"), a što se vidi već iz narednog pasusa u kome saznajemo kako je, nakon "gnusnih laži" koje su se pojavile posle Miloševićevog hapšenja, otkriveno da je Grubačić bio stari saradnik vojne bezbednosti i "jedan od najvažnijih projekata Jovice Stanišića", te da je odnos između njega i ubijenog DB funkcionera Momira Gavrilovića "bio mnogo više od prijateljstva". I pravo je čudo kako Jovanović tu ne vidi nikakav problem, ili makar ne oseća potrebu da, bilo sebi, bilo čitaocu pokuša da objasni kako je to on sa ovim "saradnikom svih službi" ne samo prijateljevao nego čak i "poslednje dane Miloševićevog režima proveo skrivajući se u njegovom stanu u Dositejevoj ulici".

Ali Jovanović "iz principa" nikome ništa ne objašnjava i ne želi nikome da se pravda. On iskreno veruje da je "sve jasno" i svojom knjigom samo uspostavlja "kanonsko jedinstvo" među svojim sledbenicima i u pisanoj formi kodifikuje noviju spsku reformsku epiku. A svako ko nije sklon da bezrezervno proguta ponuđenu mantru, izlaže se optužbi da je upao u mrežu koju su oko Srbije i budućnosti ispleli Koštunica, služba, akademija, sinod i "pesnici sa katuna". Svako ko bi se, na primer, zapitao šta znači tvrdnja da "iza Gavrilovićevog ubistva stoji Jovica Stanišić, koji je njime manipulisao do poslednjeg trenutka na takav način da ga je praktično učinio metom (podvukao Đ. V.), čak i ako to nije želeo". Svako ko misli da stav "ili prihvatamo sve, ili ne prihvatamo ništa" nije najidealnija politika u saradnji sa međunarodnom zajednicom. Svako ko bi uočio da postoji izvesna protivrečnost između tvrdnje da se DOS-ova vlada opredelila da bude "najcrvenija", tj. najsocijalnija vlada u Evropi na početku XXI veka i - na istoj stranici - optužbe da "dok mi operišemo bez anestezije na prvoj liniji fronta", Koštunica zbunuje narod nudeći im aspirin i oporavak bez bola. Svako kome se pominjanje Ljubiše Buhe Čumeta kao "poznanika iz detinjstva našeg poznanika Markovića" učinilo suviše eufemističkim. Svako ko priznanje da su predsednički izbori 2002. faktički minirani smatra skandaloznim, Jovanovićevu ćutnju povodom "duplog pasa" koji je u to vreme napravljen sa omrznutim generalom Pavkovićem suviše rečitom, a priču o "ruskoj" špijunskoj vezi na potezu Milošević-Koštunica-Krga-Tadić suviše infantilnom. Ništa od svega navedenog ne smeta Jovanoviću - a verovatno još manje njegovim sledbenicima. I njemu i njima je, izgleda, prvenstveno bilo stalo samo do toga da se što ubedljivije demonstrira političko, idejno, akciono i "psihofizičko" jedinstvo Jovanovića i Đinđića, te preko toga još jednom legitimiše Jovanovićevo "prirodno" pravo na demokratski liderski tron. Zadatak je bio da se pokaže kako je samo i jedino ovaj dvojac, kao neka politička inkarnacija "sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari", mogao reformisati Srbiju i izbaviti je iz ratnog, socijalističkog i nacionalističkog košmara. I u tom smislu, gledano iz ugla autora, njegovih izdavača i većine čitalaca, Jovanovićeva knjiga je, uz poneko preterivanje, ispunila svoju misiju.

Zapravo, u čitavoj knjizi ima samo jedna stvar koja Jovanovića očigledno žulja i do koje mu je, izgleda, neobično stalo. Završavajući opis događaja koji su pratili Miloševićevo izručenje, on, kao uzgred, navodi Đinđićeve reči: "Da li možeš da zamisliš da je danas Vidovdan? Malopre su mi rekli da je danas Vidovdan (str. 94)." Jovanović objašnjava kako, s obzirom da danima nisu spavali, "uopšte nismo znali ni koji je dan ni datum". A onda, kao da ovo nije bilo dovoljno, svega nekoliko stranica dalje sve to još jednom ponavlja ("Isto se desilo 28. juna, kada smo isporučili Miloševića Hagu, ne znajući da to radimo na Vidovdan"). Ne treba biti veliki psihoanalitičar da bi se shvatilo šta to Jovanovića tišti. Očigledno, ni izvikani simbol moderne, prosvećene, antiklerikalne Srbije, one koja deci nudi "budućnost umesto prošlosti" i "kompjutere umesto kandila", nije ostao potpuno imun na vidovdansku simboliku. S razlogom. Kroz 10-20 godina, svi Miloševićevi gresi, njegovi neuspesi i njegova vlastodržačka beskrupuloznost, a pogotovo svi "viši interesi", zaključno s legendarnom "donatorskom konferencijom", kojom su nam tih dana probijane uši i zbog koje je čitava stvar sa izručenjem navodno bila toliko urgentna, biće relativizovani i natkriljeni jednim jedinim mutnim amaterskim kadrom u kojem ševeningenski stražari, u okviru već danas međunarodnopravno diskutabilnog haškog eksperimenta, pognutog i poraženog Milo ševića odvode u vidovdansku noć.

upravo to veče prividnog trijumfa, koje je dvojcu Đinđić-Jovanović donelo međunarodnu podršku i omogućilo im da u narednih osamnaest meseci preuzmu sve poluge vlasti u Srbiji, bilo je zapravo trenutak njihovog psihološkog, simboličkog, moralnog i istorijskog poraza. Zoran Đinđić je toga verovatno odmah bio svestan i zato je - a ne samo iz puko pragmatičkih razloga, da zapuši usta popovima, kao što to danas pokušavaju da predstave njegovi insajderi - sutradan nakon izručenja požurio u patrijaršiju po indulgencije i da izgradi svoju Pokajnicu. I u tome je, zahvaljujući, delom, i sopstvenoj tragičnoj sudbini, na kraju uglavnom uspeo. Međutim, za Jovanovića, koji je od Đinđića baštinio samo jednu i to ne ne baš najbolju stranu, gotovo da nema nade, i zasigurno nema povratka. Zato će on tu vidovdansku Srbiju - a veliko je pitanje da li uopšte postoji neka druga - morati ili doslovno da uništi, ili ga (doslovno) neće biti. A to je, čak i za progresivnog, odlučnog i iskreno ubeđenog Jovanovića, ipak težak izbor - i preveliki zadatak.

(17.08.05)

 
     
     
 
Copyright by NSPM