Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Marinko M. Vučinić

Uzurpatori nevladinog sektora

U svim relevantnim istraživanjima javnog mnjenja kod nas nevladine organizacije su veoma nepovoljno ocenjene i ne doživljavaju se kao značajan činilac razvoja demokratskih odnosa u našem tranzicionom društvu. Građani u njih nemaju mnogo poverenja. Pri tom podaci iz istraživanja pokazuju da postoji porazno nepoznavanje uloge i načina funkcionisanja nevladinih organizacija. Otvara se dilema zašto su rezultati istraživanja tako nepovoljni po nevladin sektor. Ovo pitanje posebno dobija na značaju ako se uzme u obzir naše blisko političko i istorijsko iskustvo da su upravo nevladine organizacije u vreme najveće moći i uticaja starog autoritarnog režima svojim delovanjem u velikoj meri očuvale demokratski potencijal našeg društva. U vreme najsnažnijeg uspona Miloševićevog režima one su bile oaze slobode i demokratske inicijative, sposobne da neprestano artikulišu alternativu tada dominantnoj autoritarnoj političkoj praksi.

Veliki protesti posle krađe na lokalnim izborima 1996. godine stvorili su građanski pokret otpora i pobune, do tada teško zamisliv na našim prostorima, koji je podstakao svest o mogućnosti delotvornog otpora režimu. Tada je i otvoren prostor za stvaranje političke koalicije za rušenje vladajućeg sistema. U taj veliki i originalan građanski pokret slivale su se mnogobrojne nevladine organizacije, oslobođene klasičnog političkog ponašanja i poznatih stranačkih obrazaca. Dominantnu i odlučujuću ulogu imali su samoorganizovani i samoosvešćeni građani, odlučni da odbrane pobedu na lokalnim izborima i univerzalni princip smenjivosti vlasti. Može se reći da je to bio vrhunac delovanja nevladinih organizacija, što će se ubrzo zatim javiti kao zaloga za formiranje Demokratske opozicije Srbije.

Nesporna je, dakle, uloga nevladinog sektora u istorijskim događajima koji su doveli do promene autoritarnog sistema, kao što je nesporan i njegov veoma veliki uticaj u koncipiranju i sprovođenju reformske politike novih demokratskih vlasti. I tu dolazimo do suštine problema delovanja nevadinih organizacija u vreme konstituisanja demokratskog sistema posle petooktobarskih promena. One tada u velikoj meri gube najvažniji elemenat svoje misije. Ne želeći da otežavaju ionako nepovoljan položaj prve tranzicione vlade, prestaju da budu korektivan faktor, gube svoju osnovnu kritičku i usmeravajuću funkciju i postaju neka vrsta kolektivnog portparola nove vlasti. To se naročito odnosi na nevladine organizacije koje sebe proglašavaju za zatočnika liberalnih vrednosti. Tada se videlo da je zov vlasti veoma jak. A civilizacijska uloga nevladinih organizacija je da uvek ukazuju na nedoslednosti i odstupanja vlasti od osnovnih demokratskih principa i načela. Ako to ne rade, pretvaraju se u ispražnjeni prirepak vlasti, u svojevrsno Potemkinovo selo demokratije.

Situaciju otežava i pojava „paranevladinih” organizacija koje su formirali nekadašnji vladini funkcioneri. Te organizacije su svojevrsni surogat političkog delovanja i predstavljaju samo usputnu stanicu za formiranje novih stranaka. One još više uvlače nevladin sektor u polje klasične politike i predstavljaju sredstvo za vođenje stranačkih i politikantskih obračuna i ratova. Tako se nevladin sektor najlakše dezavuiše i razara. Ako imamo sve ovo u vidu, onda nije čudno što su u našoj javnosti izraženi odbojnost prema nevladinim organizacijama i nepoznavanje smisla njihovog postojanja.

Ovde nedostaju i prave informacije o suštinskom značaju trećeg sektora u stvaranju i razvijanju demokratske političke kulture i uspostavljanju novog kulturnog obrasca. Vukašin Pavlović je u studiji Civilno društvo i demokratija veoma jasno i precizno odredio njegovu ulogu:

„Glavni strateški cilj civilnih društvenih snaga usmeren je ka sistemu vrednosti. Civilno društvo je glavni proizvođač političke kulture: ono je to koje uspostavlja standarde ponašanja u javnom životu koji obavezuju sve, pa i političare. Nevladine organizacije i društveni pokreti koji nisu sposobni da formulišu jasnu strategiju demokratskog razvoja i da zahtevaju promene životariće u marginalizovanom civilnom društvu i neće imati ni sposobnosti ni snage da budu kritička protivteža državi.”

Za nas je suštinsko pitanje da li danas u teškim i izazovnim uslovima istorijske borbe za uspostavljanje institucionalnih pretpostavki stabilnog i delotvornog demokratskog sistema vlasti nevladine organizacije ostvaruju svoju najvažniju funkciju – da budu nosilac i kreator jasne civilne strategije i kritička protivteža vlasti. Da li one unapređuju političku kulturu, da li uspostavljaju sistem saglasan temeljnim demokratskim i civilizacijskim vrednostima, ili samo ponavljaju već poznati obrazac naše politike? Nekoliko medijski veoma eksponiranih nevladinih organizacija uzurpira svojim delovanjem celokupan nevladin sektor, proglašavajući sebe jedinim i neprikosnovenim političkim i moralnim arbitrom. Tako ovi samoproglašeni korifeji, zajedno sa političkim strankama, stvaraju od našeg političkog života vašarište nedoslednosti, politikantstva, stalnih neprincipijelnih sukobljavanja, neobjektivnosti i isključivosti, pothranjujući pogubni politički ekstremizam i samovlašće. To su „poznate” nevladine organizacije koje se pretežno bave zaštitom ljudskih prava i tzv. suočavanjem sa prošlošću ili, bolje rečeno, uterivanjem istine o srpskim zločinima. One primenjuju izrazito selektivan pristup ovim problemima, i na svako pitanje o zločinima nad Srbima nevoljno odgovaraju floskulama o tragičnosti ratnih sukoba. U raspravama vođenim u poslednje vreme ovi „elitni borci za ljudska prava” otvoreno i bez ikakvih rezervi teže da po svaku cenu obeleže srpski narod, a ne više samo režim koji je vladao u to doba, kao odlučujućeg kolektivnog krivca za ratove i velika stradanja posle raspada druge Jugoslavije.

U tekstu Kampanja protiv nevladinog sektora, objavljenom u listu „Danas”, Sonja Biserko piše:

„Poslednjih nedelja je intenzivirana kampanja protiv nekoliko nevladinih organizacija, posebno onih koje se bave ljudskim pravima i koje su sve vreme ukazivale na ratne zločine i pozivale na saradnju sa Haškim tribunalom.”

Da li se zaista radi o kampanji protiv nevladinog sektora? Ili je, naprotiv, problem u politikantskoj zlupotrebi kojoj pribegava nekoliko nevladinih organizacija koje se neprestano oglašavaju kao predstavnici celukupnog nevladinog sektora? Na delu je otvorena uzurpacija političkog prostora koji u demokratskim društvima svojim odgovornim i jasno profilisanim delovanjem zauzimaju nevladine organizacije. Težeći tome da sebe proglase jedinim relevantnim presuditeljima u našim konfuznim političkim prilikama, ove nevladine organizacije poništavaju pravu civilizacijsku ulogu udruženja građana. Time se gubi njihov društveni zadatak da unapređuju politički život i podižu ukupni demokratski potencijal društva. Dolazimo do poznate situacije da se od nekoliko usamljenih stabala više ne vidi šuma. Zato kod nas postoji nerazumevanje i poražavujuće nepoznavanje izvornog značaja nevladinog sektora. Nevladine organizacije nisu izum postkomunističkog doba i tranzicionih vremena, već imaju dugu, bogatu uzbudljivu istoriju i ostavile su dubok trag u demokratskom razvoju našeg društva. Dubravka Stojanović je u tekstu Ulje na vodi: Politika i društvo u modernoj istoriji Srbije navela veoma interesantne činjenice koje svedoče u prilog tvrdnji da su nevladine organizacije prave preteče liberalnih i demokratskih ideja u našoj sredini:

„Pored opisanog dinamičnog razvoja države i njenih institucija u Srbiji su se, skoro u kontinuitetu od 19. veka, razvijali različiti oblici civilnog društva, kao tampon zona koja se nalazi između državnih ustanova i društva. Nakon uvođenja ustava iz 1903. godine, počela su da se ozbiljnije razvijaju različita udruženja građana. U najvećem broju ona su bila strukovna, ali se, vremenom, zahvaljujući liberalnom zakonu o građanskom udruživanju, formirao i čitav niz omladinskih i socijalističkih udruženja, kao i Društvo za zaštitu životinja, Društvo za unapređenje položaja dece, Društvo za brigu o spomenicima, Društvo slobodoumnih sveštenika, Društvo za brigu o siromašnim radnicima. Posebno zanimljivo bilo je Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja.”

Osnovna dilema je u tome da li udruženja građana mogu da budu klasične kriptopolitičke organizacije, kao što je to sada slučaj sa ovih nekoliko „isturenih” nevladinih organizacija, ili treba da budu glavno sredstvo za izgradnju ustanova i principa građanskog društva i značajan faktor u konstituisanju i promovisanju demokratske političke kulture koja nam toliko nedostaje. U Srbiji danas deluje nekoliko hiljada nevladinih organizacija i njihov broj se svakodnevno povećava. To je izuzetno dobar i ohrabrujući znak jer govori o sazrevanju i razvoju građanske svesti i demokratskih vrednosti. Zato je i neprihvatljivo da nekoliko takvih organizacija za selektivnu zaštitu ljudskih prava uzurpira sav medijski uticaj, predstavljajući sebe kao univerzalnog zastupnika i glasnogovornika nevladinog sektora. Na taj način one poništavaju mukotrpni i uporni rad velikog broja udruženja građana koja predano ostvaruju svoju misiju u rešavanju mnogobrojnih socijalnih, obrazovnih, vaspitnih, ekonomskih, zdravstvenih i humanitarnih problema.

Suština delovanja nevladinog sektora jeste u razvijanju permanentne kritičke svesti o političkim akterima. Napuštajući to usmerenje, nevladine organizacije, jednostavno, gube i razlog svog postojanja. Međutim, ako one postanu deo naših besprincipijelnih političkih sukoba i preganjanja, kao što je to sada slučaj sa pomenutim „elitnih“ organizacijama za selektivnu zaštitu ljudskih prava, onda se zaista potire njihov zadatak da budu programska i strukturalna negacija klasične politike i naših istrebljivačkih političkih sukoba i ratova. Nevladine organizacije moraju iznad svega da budu središte alternativnih društvenih vrednosti čiji će glavni cilj biti to da se u iracionalni i prevrtljivi svet politike unese toliko potrebna mera racionalnosti, vrline, individualizma i načelnosti. Svet udruženja građana je mnogo složeniji, bogatiji i izazovniji od slike koju ovde stvara nekoliko nevladinih organizacija koje celokupan nevladin sektor uvlače u tamnu kaljugu naših političkih obračuna. Svako ima pravo na izbor, ali niko nema pravo da se sakriva iza paravana nevladinog sektora, vodeći pri tom otvorene političke krstaške ratove. Zato bi bilo dobro da se povuče jasna demarkaciona linija između nevladinih organizacija koje imaju svoj autentičan unutrašnji život i ovih nekoliko uzurpatora javnog prostora. Naše političko polje danas je otvoreno lovište i svako može da se u njega uključi, ali nema pravo da se lažno predstavlja i da zloupotrebljava legitimnu poziciju nevladinog sektora u društvu.

(07.07.05.)

 
     
     
 
Copyright by NSPM