Marinko M. Vučinić

Intervju Čedomira Jovanovića sarajevskim „Danima”

Taman kada sam pomislio da sam u nekoliko tekstova iscrpio temu „brze i užurbane modernizacije”, koju kao političku koncepciju zastupa beskompromisni reformator Čedomir Jovanović, pokazalo se da svako njegovo istupanje može doneti nešto novo. Njegova pozicija se, naime, radikalizuje, što se jasno vidi u intervjuu koji je nedavno dao sarajevskom listu „Dani”. U ovom razgovoru Čedomir Jovanović je svojom isključivošću, neodmerenošću, banalnošću, osvetoljubivošću i neobjektivnošću prevazišao sebe. Njegova polazna stanovišta su veoma jasna, a u listu „Dani” dovedena su do krajnosti. Srbija je, po Jovanovićevom shvatanju, nesrećno i bolesno društvo, nespremno da prihvati modernizaciju i reformski put u Evropu, ona je zatucani zarobljenik „bratstva u krvi” i svoje zločinačke prošlosti:

„Treba razumeti srpsko društvo. Ono je deformisano konfliktima koji traju dve stotine godina. Ono je nesposobno da se modernizuje, prilagodi vremenu. U njemu su u potpunosti degradirane sve institucije koje u normalnim zajednicama, obično, društvu šalju poruke o kojima se ne polemiše. Sve naše instutucije su duboko konzervativne. Zamislite: za prosečnog građanina Srbije, vojska i crkva su institucije od najvećeg poverenja. To je nešto potpuno strano 21. veku.”

Čedomir Jovanović se nije potrudio da nam kaže u koje institucije u savremenim demokratskim društvima građani imaju najviše poverenja. Da li u Engleskoj i Americi opada ugled policije i vojske, sada kada su te zemlje izložene terorističkim napadima? Da li je možda sahrana Jovana Pavla Drugog pokazala da je društveni ugled i politički uticaj Rimokatoličke crkve u savremenom svetu veoma veliki? Ali za ovog našeg radikalnog modernistu ta pitanja ne postoje, i samo su Srbi zarobljenici „verskog fundamentalizma” i „militarizma”. Čitav njegov intervju je brižljiva razrada ove „vizije”. Novinar sarajevskog lista je iskoristio dobru volju Čedomira Jovanovića i dobio do sada nezabeleženo ruženje srpskog naroda, njegovih političkih tradicija i savremenih političkih aktera.

U najavi ovog intervjua kaže se da sagovornik lista u krajnje otvorenom razgovoru secira politiku Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. U čemu se, zaista, sastoji ova njegova vivisekcija srpskih političkih prilika i istorijskog nasleđa Srbije? Razrešavajući enigmu o identitetu starca iz poglavlja Bratstvo u krvi svoje knjige Moj sukob sa prošlošću , Čedomir Jovanović kaže da nije sporan kontekst u kome se Ćosić prepoznaje kao ta osoba koja čak ne zaslužuje ni da joj se spomene ime, ali i da nakon krvave premijere radikalskog spektakla u „Sava centru” to može biti i patrijarh Pavle. Evo šta je taj grubi starac, pored ostalog, saopštio Čedomiru Jovanoviću u trenutku kada je napuštao položaj potpredsednika vlade:

„Prilika se neće ponoviti. U vašim životima je bio zapisan samo jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke. Zbog toga je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da ste ubili 50, 100, 500 ili 5.000 ljudi i naterali Koštunicu da ubija sa vama, danas ti ne bi bio na kolenima, a Zoran pod zemljom. To bratstvo u krvi bilo bi jedini čuvar vaših života jer su veze zločina neraskidive. Koalicije se prave i napuštaju. Osim onih koje počivaju na smrti. Dvanaesti mart je večit. Skloni se.”

„Starac iz knjige je paradigma, grupni portret zla, to ste hteli da kažete”, ne propušta da poentira novinar lista „Dani”. Njegov sabesednik spremno odgovara da je to tačno i da poruka starca iz knjige predstavlja socijalni kanibalizam i potrebu da uništimo sve što je pozitivno zbog toga što smo sami negativni. Sledeći ovako postavljeni način zaključivanja, dolazimo do teze da su patrijarh Pavle i Dobrica Ćosić pravo oličenje zla i socijalnog kanibalizma. Da li iko dobronameran i objektivan može tvrditi da se poglavar Srpske pravoslavne crkve i znameniti srpski pisac zalažu za političke likvidacije, represiju, uništavanje političkih protivnika i stvaranje „bratstva u krvi” kao univerzalne zaloge za održanje na vlasti?

O kakvom se, zbilja, učitavanju radi? Verovatno o pokušaju da se rečima „grubog starca” saopšti pravo shvatanje vlasti Čedomira Jovanovića, koji tako projektuje sebe. Da li se na tako brutalan, neargumentovan i neodgovoran način može govoriti o bilo kom čoveku, a posebno o ljudima u čijem javnom delovanju nikada nije bilo ni naznaka retorike nasilja i likvidacija? Ovde se radi i o elementarnom nedostatku dobrog ukusa i ideološkoj fiksaciji u kojoj nema mesta za razložnost i racionalnost. Možemo da se ne slažemo sa nečijim političkim stavovima i pogledom na svet, ali se nikako ne sme preći granica pristojnosti i potrebe da se vodi argumentovan razgovor. Ali Čedomir Jovanović je odavno prešao tu tanku liniju. Kao borcu za modernizaciju i čoveku koji se obračunava i sukobljava sa prošlošću, sve mu je, izgleda, dozvoljeno. Štaviše, to i jeste smisao njegovog makijavelističkog političkog delovanja.

Jovanović ne propušta priliku da u istom tonu progovori o o klerikalizaciji Srbije, svojoj omiljenoj i nezaobilaznoj temi. Ali ovog puta je došao do velikog i nezabeleženog otkrića da moć crkve nije izraz njene naročite snage, već da je ona više posledica nekog neukog respekta, koji se, po njegovim rečima, najbolje prepoznaje u pitanju na koje nikad nećemo dobiti odgovor: zašto se u crkvi šapuće? Zaista, to je velika dilema pred kojom se nalazi naš žestoki antiklerikalac Čedomir Jovanović, dilema o nepoznatom poreklu šaputanja u crkvi. Ovaj zahuktali modernizator mogao bi da predloži i reformisanje crkve tako što bi propisao uvođenje razglasa pod crkvene svodove. Tako bi najefikasnije sprečio da se nedostojno šaputanje u crkvi pretvori u glasan klerikalizam. Da nije otužno, bilo bi tragikomično. Ali Čedomir Jovanović ipak nevoljno priznaje da je deal (prećutni politički dogovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom) u vreme DOS-a bio izraz političke slabosti tadašnje vladajuće koalicije. Zaista dirljiva iskrenost jednog beskompromisnog antiklerikalca spremnog da, ako to zahtevaju reforme, prihvati i saradnju sa SPC, čijeg poglavara usput proglašava za socijalnog kanibala i oličenje zla. Očigledno je da njegov rezolutni sukob sa prošlošću ne trpi nikakve velike principe: zarad ostvarivanja reformističke politike, sve je dozvoljeno, pa i saradnja sa crkvom kao institucijom u kojoj se iz nepoznatih razloga šapuće i gde se sa članovima „bratstva u krvi” kuju zavere protiv naših modernizatora i zakletih antiklerikalaca.

Čedomir Jovanović u intervjuu „Danima” nije zaobišao ni srebreničku simboliku i „kampanju relativizacije srebreničkih zločina”. U toj relativizaciji i kampanji, smatra Jovanović, učestvuju svi politički i društveni faktori u Srbiji jer žele da se dodvore ojađenoj srpskoj javnosti i isključivo vode računa o svom političkom rejtingu (dok Čedomir Jovanović vodi računa jedino o tome da se po svaku cenu dođe do nepatvorene istine o zločinima koje su počinili Srbi). On i ovog puta optužuje Vojsku SCG u celosti, Srpsku akademiju nauka i umetnosti (ne u celosti, već polovinu njenog sastava), patrijarha Pavla i polovinu sastava Sinoda, šefove opozicionih partija i predsednika Republike da zdušno učestvuju u kampanji za negiranje kolektivne krivice Srbije za zločine počinjene u Srebrenici. Za njega, liberalnog demokratu, stanovište o kolektivnoj krivici i odgovornosti srpskog naroda je neupitno:

„Kako mi možemo da kažemo da je Srebrenica zločin a da ne kažemo ko je zločin izvršio? Izvršili su ga pojedinci. Hajde da brojimo te pojedince, pa ćemo da vidimo da je reč o stotinama hiljada 'pojedinaca'. Da li su oni onda pojedinci? Da li o komadantu jedne vojske možemo da govorimo kao o pojedincu? O predsedniku države kao pojedincu? Pa onda je i Hitler pojedinac. To je bio projekat stvaranja nacionalne države o kome se govorilo u većoj ili manjoj meri otvoreno. Ta ideologija krvi i tla prisutna je i danas u Srbiji. U fokusu naše politike još nema ljudskog života.”

Ovim rečima Čedomir Jovanović ne zagovara samo postojanja kolektivne krivice srpskog naroda, već poteže neumesno i zlokobno poređenje sa Hitlerom (a to znači i sa holokaustom). Po ko zna koji put tvrdi se da je u Srbiji živa ideologija krvi i tla, a zaobilazi notorna istorijska činjenica da te ideologije u Srbiji nije bilo u većoj meri čak ni u vreme kada je ona bila bezmalo oficijelna politika mnogih evropskih država. Reč je, naravno, o epohi fašizma i nacionalsocijalizma.

U svom modernizatorskom i pravedničkom gnevu, Čedomir Jovanović, naravno, nije zadovoljan ni porukom na vencu koji je na spomen-obeležje srebreničkim žrtvama položio predsednik Republike Srbije Boris Tadić. Tadićevo prisustvo na komemoraciji u Potočarima bio je izuzetno odgovoran državnički čin, i u tome se slažu i njegovi najžešči kritičari i oponenti. Ali to ne zadovoljava našeg gorljivog pravednika Čedomira Jovanovića, koji je u ovom razgovoru denuncirao Tadića da se u Sarajevu izvinjavao ratnim zločincima.

Poseban deo ovog inetrvjua posvećen je tome kako je Srpska pravoslavna crkva reagovala na desetogodišnjicu zločina u Srebrenici:

„U danu kada se obeležava desetogodišnjica Srebrenice, Crkva pominje i poistovećuje Srebrenicu sa Bratuncem. A to jedno sa drugim nema veze. U čemu je razlika? Razlika je dramatična. Sve što se desilo u Bratuncu, što se desilo u Skelanima, na Baniji, Liki, Kordunu, ono što se dešavalo u Posavini, bilo je izraz ratnog ludila u kome neka lokalna propalica postane vojskovođa. Strašna je razlika između Nasera Orića i Radovana Karadžića. Naser Orić je klasična potvrda one Andrićeve definicije o ratu i fukarama. Ratko Mladić je, nažalost, klasična potvrda definicije o genocidnoj politici koju je zajednički vodilo rukovodstvo bosanskih Srba i Milošević u Beogradu.”

Čedomir Jovanović nam je konačno objasnio dramatičnu razliku između zločina u Bratuncu, Skelanima, na Baniji, u Kordunu i Srebrenici. Po njegovom mišljenju, mi smo društvo koje je najviše nasreće nanelo drugima, a zločini i nesreće koje su se obrušile na srpski narod neka su vrsta elementarne nepogode, izliv pravednog gneva ili provale besa fukare iz Andrićeve „Travničke hronike”. Zločini u Srebrenici nemaju nikakve veze sa Bratuncem jer su oni rezultat genocidne politike srpskog rukovodstva u Bosni i Srbiji. Tako se u tumačenju Čedomira Jovanovića krug nesreće zatvorio, fukara je namirila svoj bes, a Srbi su narod čije je rukovodstvo vodilo genocidnu politiku, uživajući pri tom plebistiranu podršku. Zaista, u kakvoj su vezi Srebrenica i Bratunac? Veza je u tome što je u pedesetak sela u okolini Srebrenice stradalo više od tri hiljade Srba, ali te pogrome je počinila „fukara Nasera Orića”.

Da se malo potrudio da utemelji svoje tvrdnje, što retko kad čini, Čedomir Jovanović je mogao da se informiše kako je Srpska pravoslavna crkva reagovala povodom desete godišnjice zločina u Srebrenici. U uvodniku broja 918 lista „Pravoslavlje” od 15. juna 2005. godine pod naslovom Gospode, ne ponovilo se izneti su sledeći stavovi, koji, svakako, odražavaju zvanično stanovište SPC:

„A to ne govorimo da bismo olako, na drugi tas realnosti, postavili sve srpske i pravoslavne žrtve u nedavnom užasnom sukobu. Ne želimo da i ovog puta u kontrasmeru pominjemo, unedogled, sva ona neopisiva stradanja pobijenih u istočnoj Bosni, u srebreničkim selima: Gostilju, Oparcu, Ratkoviću, Brežanima, Krnjićima, Zalazju. A sve se to dogodilo u leto 1992. godine u opštini Srebrenica, kao zlokobni početak strašnog i obostranog stradanja u ovom kraju. Ne sme se svetiti, niti se ovim stradanjima sme pravdati neljudsko ubistvo koje su počinili Škorpioni. Ali se mora jednom zauvek razumeti da je pakleni lanac smrti sačinjen od mržnje i osvete i da ga je moguće raskinuti samo na jedan jedini način: uvažavanjem i pamćenjem svih žrtava, iskrenom molitvom za sve one koji su najčešće nevini stradali , kako ovde tako i u svim drugim oblastima ratnih dejstava.”

Ovakvi stavovi nisu u fokusu interesovanja Čedomira Jovanovića jer on ne može da razume i prihvati zalaganje da se uvažavaju i poštuju sve žrtve i stradalnici u proteklom građanskom ratu. Njemu je važnije da se dodvorava nekim čitaocima lista „Dani” i da ispuni njihova očekivanja, govoreći neprestano o genocidnoj politici srpskog rukovodstva i kolektivnoj srpskoj krivici. Jovanović čak nije imao dovoljno prisebnosti i dostojanstva da odbrani studentske proteste u kojima je bio jedan od glavnih aktera. On kaže da su protesti bili paradoksalni jer studenti tada nisu shvatili da se radi o zakonu ulice i da su povici policiji „Idite na Kosovo” poticali od zablude da nema ničega spornog u prebijanju građana, već je sporno samo to što prebijaju njih, studente.

„Kao – idite u Prištinu, pa tucite ljude tamo. Taj protest je bio posledica neke neverovatne energije, koja je bila tako kontroverzna. Protesti su bili puni paradoksa.”

Ovo su zaista naknadna otkrića o karakteru i istorijskom značaju strudentskih protesta u Beogradu. Namera novinara lista „Dani” je providna: potrebno je po svaku cenu poništiti i studentske proteste kao istinski izraz demokratske i građanske energije i pokazati da su i oni u stvari bili poziv za nasilje na Kosovu. Žalosno je što je Čedomir Jovanović, kao jedan od studentskih vođa, spreman da prihvati ovu otvorenu manipulaciju.

Ali njegovo dodvoravanje se ovde ne završava. „Zar ta Kusturičina podrška Koštunici nije logična? Kontinuitet?”, glasi pitanje novinara lista „Dani”. Čedomir Jovanović ima spreman odgovor:

„Uloga Emira Kusturice je trivijalna, zato što je njegov pečat u beogradskoj ili srpskoj kulturi trivijalan. Druga je stvar to što samo uzak krug ljudi zna koliko u svemu tome dobrom što je potpisao Emir Kusturica ima malo samog Kusturice, a mnogo više Abdulaha Sidrana. On je jedna banalna ličnost, vulgarna, prosta, ali on nam, potencirajući svoju bestijalnost, poručuje da je zatvorio krug, da je video sve i da je shvatio da je Mokra gora bolja od Croisette ili Manhattana.”

Zaista žalosno čaršijsko dodvoravanje čoveka koji ima pretenzije da bude sudija svemu i svakome. Na ovaj način Jovanović je demonstrirao, i to ne prvi put, svoju nedozrelost i sitni, denuncijantski duh. Tako žalosno završavaju ljudi čija neobuzdana politička ambicija postaje jedina svrha njihovog delovanja i postojanja.

(30.07.05)