Radmila Vojnović-Sadovnikova

EPOHA VLADIMIRA VLADIMIROVIČA PUTINA PRVOG

Kada je u nedelju 14. marta 2004. Vladimir Putin dobio drugi predsednički mandat, preko puta Kremlja goreo je prekrasni Manjež, sagrađen u čast pobede nad Napoleonovom Evropom. Politički analitičari u emisiji «Sloboda slova» Savika Šustera povezali su ovaj požar sa izborom Putina, kao simbolični kraj krhke demokratije u Rusiji.

Da li postizborna Rusija više liči na belorusku ili turkmensku demokratiju budući da je bivši pukovnik KGB Putin dobio 20 posto glasova više nego na prošlim izborima? Ovo pitanje variraju razne soroševske institucije za hipnozu ruske javnosti sa neverovatnim brojem raznih »eksperata» politikologa. Oni rone suze za propašću ruske demokratije, ali i za Berezovskim, Hodorkovskim, Gusinskim i čečenskim teroristima. Na izborima je glasalo 64% posto građana. Za predsednika Putina glasalo je 71% birača. Haritonov, kandidat KPRF dobio je 14%, Sergej Glazjev, lider izbornog bloka Rodina 4,5%, Irina Hakamada kao nezavisni kandidat dobila je 3%; Oleg Mališkin, telohranitelj Žirinovskog, kandidat LDPR dobio je 2%; i Sergej Mironov, lider Partije Života 1%.

Jeljcinizam Putinove epohe

Dokumenti Stejt Departmenta i CIA o tendencijama globalnog razvoja do 2015. godine, predviđaju demografsko gašenje Rusije i njeno pretvaranje u trećesvetsku koloniju. Da vidimo na koga se oslanja Amerika u ostvarenju ovog plana. Da pokušamo da odgonetnemo zbog čega «pravoslavni patriota» predsednik Putin podržava američku kampanju protiv «međunarodnog terorizma», kad je ona u krajnjoj liniji ugrožava strateške i ekonomske interese Rusije u azijskom koridoru, i pretvaranju bivših sovjetskih srednjeazijskih republika u američke protektorate? Tu se zaista postavlja pitanje šta je to Rusija davši bezrezervnu podršku Bušovom "krstaškom pohodu" dobila zauzvrat. Sve je više onih koji uviđaju da osim "tapšanja po ramenu", i možda predaha u prodoru NATO-a na Istok, tu ničeg konkretnog i trajnog nema.

Novogodišnjim poklonom 31. 12. 1999. godine Boris Jeljcin je konačno obradovao narod: podneo je ostavku! Za v. d. predsednika predložio je Vladimira Putina (oficir KGB, od 1990. do 1996. zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga, Sabčaka, dve godine visoki činovnik Jeljcinove administracije; u julu 1998. godine Putin postaje šef FSB - Federalne službe bezbednosti, da bi 1999. preleteo na dužnost premijera, u avgustu, uoči nove čečenske ofanzive), i konačno se vinuo do samog vrha, kao Jeljcinov izabranik. Po podacima Međunarodne Agencije za razvoj SAD, V. Putin prošao je «demokratski trening» sa drugim «proreformskim i proameričkim aktivistima «Izbora Rusije», od 1992–1997. (Nezavisimaja gazeta, 22.03. 2001., s. 12.)

Energični Putin stekao je popularnost munjevito, kao premijer, svojim patriotskim akcijama, pre svega antiterorističkom operacijom u Čečeniji. Kao «državotvorca i patriotu» promovisali su ga gotovo svi nezavisni prozapadni mediji, koji su u Jeljcinovo vreme napadali svaki pokušaj borbe sa čečenskim terorizmom. Mediji koji su deset godina trubili «da je patriotizam poslednje utočište nitkova», preko noći su počeli da slave Putinove grandiozne pobede u Čečeniji. Rezultat: 26. marta 2000. godine Putin postaje predsednik sa 52,5 % glasova. Kandidat KPRF Zjuganov osvaja 30%. Ovo je izgledao kao početak nove epohe u istoriji Rusije. Mnogi su se nadali da će novi ruski predsednik «odbaciti strašni teret jeljcinizma, osloboditi se u narodu omraženog jeljcinovskog okruženja: Vološina, Fridmana, Berezovskog, Gusinskog, Abramoviča, i osloniti se na normalne patriotske snage...» (iz pisma 43 predstavnika opozicije; 2. Zavtra, 2001. avgust, «Zaustavite reforme smrti»).

Zbog čeka se može reći da je Jeljcin otišao, a jeljcinizam se učvrstio? U «Nezavisnoj gazeti» Borisa Berezovskog 30. 12. 1999. objavljen je Putinov program, pod naslovom «Rusija na pragu novog milenijuma.» Ovde Putin ponavlja opšta mesta o neophodnosti «patriotizma» i «napretka», ali kompromiserski ostaje pri «reformskim» stavovima, koji zapravo u velikoj meri blokiraju izlaz iz krize. Na primer, on kaže da Rusija nije mogla da izbegne probleme sa kojima se suočila devedesetih godina. Naravno, time ispada da opravdava pljačku i razaranje države, od strane «demokratizovane» komunističke nomenklature u savezu sa zapadnim centrima političke i finansijske moći (mreže zapadnih «eksperata» za «reforme» svojine, gašenje vojno-kosmičkog kompleksa i pretvaranje Rusije u trećesvetsku koloniju...). On se ni posle pet godina vlasti nije oslobodio "porodičnog pokrova" koji je nasledio od "cara Borisa" u vidu oligarha i njihovih klijenata. Iako tu postoje određeni pomaci oni su daleko od zadovoljavajućeg.

Dalje, Vladimir Vladimirovič se zalaže za status kvo, za svenarodno pomirenje, da se opljačkani narod pomiri sa kriminalnom oligarhijom. On je «protiv uspostavljanja državne ideologije u bilo kojoj formi», što znači da mu današnje stanje ruskog društva u kome izuzetnu moć imaju oligarsi izgleda normalno i prihvatljivo. To je deo loše ruske tradicije saveza "boljarstva" i "samodržavlja".

Raskorak između ideala i stvarnosti

Putinov ideal je «demokratija... pravna država... federativno uređenje». Kakvo je njegovo shvatanje pravne države vidi se iz činjenice: prvi Putinov predsednički ukaz oslobodio je Jeljcina krivične odgovornosti za državni puč, smrt brojnih narodnih poslanika, nenadoknadiv gubitak ljudskih života, teritorija, neverovatnu korupciju i pljačku države. Čini se da je Jeljcin u Putinu našao čoveka koji će ga u zamenu za presto zaštititi od moralne i krivične odgovornosti. Na sličan način Putin je zaštitio korumpiranog gradonačelnika Sankt Peterburga Sabčaka, kojem je pomogao da se sakrije u inostranstvu! Jeljcinu je čak dodeljena apanaža od 2 miliona dolara godišnje! Ako je sve to ulazilo u paket aranžaman da bi postao predsednik, onda mislimo da je učinio suviše ustupaka.

Predsednik Rusije se založio za prihvatanje nadnacionalnih vrednosti, koje «treba da se sjedine sa iskonsko ruskim tradicijama, koje su proverene vremenom, uključujući i sovjetske!» Tako je novi predsednik javno demonstrirao privrženost svom učitelju, šefu KGB, Andropovu, koji se proslavio gušenjem i progonom «ruske frakcije u kompartiji». Tokom Putinove odlučne akcije u Čečeniji, mnogi su se nadali da će ga sve veći izazovi naterati da povede odlučniju politiku i da postane «ruski vođa», koji će uspostaviti red, mir i pravičnost. Na žalost, za pet godina vladavine «patriote» Putina, socijalno- demografska katastrofa se produbljuje i ubrzava: svake godine RF gubi milion stanovnika. Iako su ovi destruktivni procesi bili prisutni i pre Putina, on nije dovoljno učinio da se oni zaustave.

Iako predsednik Putin ne može biti isključivi krivac što se svake godine smanji broj stanovnika Rusije za milion, i što se predviđa da će za manje od dve decenije Rusi činiti oko polovine stanovništva, jer je to trend i u drugim "belim evropskim društvima", on snosi odgovornost jer vlada nije ništa značajno preduzela da se ti apokaliptični trendovi zaustave. Ili barem ublaže.

Ćorsokak nacionalne politike

Nacionalisti mu prigovaraju što najviše sredstava pomoći ide onim neruskim regionima naseljenim uglavnom muslimanskim stanovništvom koji se ne mogu nazvati lojalnim i gde postoji veliki demografski rast. To je poput one politike bezuslovne pomoći Kosovu i Albancima u bivšoj SFRJ. U vezi sa tim su i protesti protiv liberalizacije zakona o državljanstvu kojim je omogućno brzo sticanje državljanstva za kavkaske i srednjoazijske i kavkaske gastarbajtere. Ruska Akademija Nauka predviđa da će u narednih 50 godina u Rusiju doći desetine miliona novih migranata! U tom pogledu će Rusija možda u većoj meri postati mulitkultrna i multirasna u odnosu na druga zapadna društva.

Ono što izaziva zebnju je činjenica da slaba ruska država nema snage da asmiluje ni mnogo manji broj stranaca od kojih mnogi pripadaju tvrdokornoj islamskoj tradiciji. Dok se u Nemačku i Izrael doseljavaju Nemci i Jevreji iz Rusije, u Rusiji ne samo da nema slične politike već iz nje emigriraju mnogi Rusi. Procenjuje se da u Rusiji trenutno ima oko 15 miliona ilegalih emigranata. Visoki činovnik Putinove administracije A. Ignjatov kaže "da je za Rusiju u budućnosti glavni izvor radne snage Indija i Koreja" (Nezavisimaja Gazeta, 7. 09. 2000.). Zaista, ako ne bi bilo nekog preokreta u trendu pada nataliteta sadašnjeg ruskog stanovništva, nema drugog izvora radne snage. Zaista je teško izaći na kraj sa rizičnim trendovima koji prete raspadom zemlje, kao što je sada već milionska kineska dijaspora na Dalekom istoku koja se uvećava prelaskom "prozračne granice" koja je sa jedna strane prenaseljena, a sa druge skoro nenaseljena, a bogata prirodnim resursima.

U centralnoj Rusiji formirani su moćni etnički klanovi, koji se bave raznovrsnim oblicima kriminala, trgovinom droge ...U Podmoskovlju i Moskvi oko 90% ubistava, krađa i drugih kriminalnih aktivnosti vrše kavkaski i azijatski klanovi. Oni podmićuju vlast koja ih pušta da osvajaju prostor i peru novac ulažući ga u legalne poslove! Na primer, u Moskvi sada živi preko milion i po Azerbejdžanaca, koji kontrolišu mnoge banke, kazina, hotele, trgovinu. Oni organizuju svoje etničke kvartove sa džamijama, «svojom milicijom» i «svojim činovnicima», piše Ruski vestnik (2002. broj 51- 52).

Kao reakcija na etnički zasnovan orgnizovani kriminal, sve češće se, posebno među mladima, mogu čuti parole: «Rusija za Ruse» (što ne znači «Rusija samo za Ruse»). Predsednik Putin se suprotstavio ovim stavovima u kojima doduše ima pored realne zabrinutosti i ksenofobije: »Oni koji govore Rusija Rusima, su nepristojni ljudi koji ne znaju šta pričaju... što znači da su jednostavno glupi, ili su provokatori, jer je Rusija mnogonacionalna država» (V. Putin: Razgovor s Rossiei 18. 12. 2003.). No isto tako se mora reći da ruska država ne shvata ozbiljnost situacije organizovanog nasilja moćnih kriminalnih etnoklanova, koji agresivno terorišu centralnu Rusiju, u simbiozi sa korumpiranom policijom i vlašću, a koja u bliskoj budućnosti može postati i kritična.

Nacionalisti mu zameraju da suviše vremena i novca troši na kupovinu etničkih elita koje nisu lojalne Rusiji. Iz federalnog budžeta 2002. godine Tatarstanu daje više od 12 milijardi! Ostalih 88 oblasti i republika Rusije dobile su, sve zajedno, 5 milijardi rubalja, piše Komsomoljskaja pravda (19. 02. 2002). Da li je to mudra politika kojom se pacifikuje jedan nestabilan region ili je to bacanje novca u bunar teško je danas proceniti. No znajući razmere korupcije i konsultujući dostupne izvore sve govori u prilog ove druge tvrdnje.

Ekonomija bede i beda ekonomije

U ekonomiji Putin ponavlja neoliberalne fraze poput one «da inostrani kapital poteče u zemlju. Potrebno je da se ruska privreda integriše u svetsku ekonomiju.» Što znači pristajanje na ulogu pasivnog ekonomskog objekta i sirovinske baze za globalni kapital, dominaciju stranih multinacionalki na ruskom tržištu, ali i na apsolutnu poslušnost pravilima igre koja MMF i STO diktiraju Trećem svetu. Slični prizivi kapitala ("samo da nam dođe") od žrečeva nove liberalne "religije" se čuju horski kod svih istočnoevropski elita, a naročito kod beogradske.

Putinovi reformski mudraci Gref i Fradkov hvale se velikim deviznim rezervama dok domaća industrija vegetira. (Svaka sličnost sa Srbijom je slučajna.) Ubrzanim tempom vraćaju strane dugove, a unutrašnje dugove prema opljačkanom i osiromašenom narodu ne pominju. Preko 100 milijardi famoznog «stabilizacionog fonda» nalazi se u zapadnim bankama. Znači, Rusija besplatno kreditira zapadne ekonomije. Mnogi se u Rusiji (a i u Srbiji) pitaju zašto ogromne devizne rezerve ne služe podizanju skoro uništene poljoprivrede, kreditiranju malog i srednjeg preduzetništva, i konsolidaciji skoro uništenog zdravstva, školstva i vojske? Ovo pitanje postavljaju vojska, Agrarni pokret Rusije, sindikati uništenih privrednih grana, akademici RAN, dobronamerni eksperti bloka Rodina... Ruski ministri se hvale visokom stopom rasta (kao i naši), zaboravljajući da je reč o srećnoj političko-ekonomskoj situaciji: umesto planiranih 30-33 dolara za barel, sada se dobija 55-60! Reč je, znači, o rastu bez razvoja!

U Rusiji opada industrijska proizvodnja, izvoz osim nafte je mali, tehnološki nivo privrede sve više zaostaje za zapadom, a da ne govorimo o tome koliki su nezaposlenost i siromaštvo. Sve to ruske vlasti ignorišu opijene lažnim statistikama "velikog rasta" i "napretka". Umesto da se ogroman novac koji je dobijen od rekordne cene nafte na svetskom tržištu iskoristi za jačanje domaće privrede i za dostizanje tehnološkog nivoa i produktivnosti koji vlada u OECD-u, on se troši za preteranu potrošnju državne administracije i basnoslovni luksuz ruskih tajkuna. Dok procenat stanovništva ima sve što poželi ogroman broj ljudi živi na ivici gladi.

Ruska "tranzicija" je odnela sa istorijske scene jednu naciju koja je imala superironu vojnu i kosmičku tehnologiju. Čak se i mnogi zapadni analitičari pitaju kakva je to reforma koja uništava najbolje naučno-tehnološke kapacitete na svetu ili koja ostavlja socijalnu pustoš iza sebe. Kakva mora da je jaka vera u "nevidljivu ruku tržišta" pa da ruski neoliberali koji vode privredu (a Putin im se ne meša u posao) ignorišu ovako porazne činjenice. Ekonomija je svedena na eksploataciju prirodnih resursa. Čak nije iskorišćena šansa da Rusija, poput Kine, iskoristi prednost jeftine a obrazovane radne snage, pa da za siću radi za zapadne multinacionalne kompanije. Ključni prirodni i energetski resursi su predati u ruke malobrojnim oligarsima koji ni malo ne mare za Rusiju i njen nacionalni interes. Po procenama nekih međunarodnih eksperata Rusija ima oko 60% rezervi ključnih sirovina i energenata. Ogroman novac se valja kroz sive i crne tokove, korupcija političke vrhuške je neverovatna. Nebrojeni milioni dolara se preko Centralne banke preusmeravaju u fiktivne "rezerve, fondove, institute" za finansiranje ljudi koji su bliski vrhu vlasti. Na te i slične načine se preliva novac građana u privatne džepove onih koji preko noći postaju milioneri. Sav taj novac se ne investira u privredu već ili odlazi u strane banke ili se troši na neverovatan luksuz "novorusa".

Predsednik je „neobavešten“

Ruski predsednik je kontravezna ličnost: liberali ga doživljavaju kao nacionalistu, pa i "pravoslavnog patriotu", a religiozni konzervativci kao čoveka koji manipuliše sa patriotizmom i koji je samo formalno pravoslavni vernik. U prilog prvih govori činjenica da se on "ispoveda i pričešćuje" i često obilazi manastire i crkve. Posećuje sveta mesta ruske pravoslavne duhovnosti kao što je Solovecki manastir, na Solovekom arhipelagu u Severnom moru, gde je u sovjetsko vreme organizovan zloglasni SLON, sistem konclogora za pravoslavne Ruse.

Putin je na Solovkama i u Sarovskom manastiru pomenuo «Svetu Rusiju», ali pažnju privlače njegove sasvim drugačije izjave. Na pitanje novinara Si En Ena, da li veruje u Boga, u septembru 2000. godine. On je rekao: »Verujem u ljude i njihove dobre namere. Verujem da smo na ovom svetu da činimo dobro, svi zajedno, i da nas čeka uspeh. Najvažnije je da postignemo konačni cilj, a to je sreća i duševni mir.» Mladi su pitali predsednika u kojem istorijskom događaju iz prošlosti bi rado učestvovao, a on je izabrao Februarsku revoluciju 1917. godine! Ovaj pokušaj ruskog (kao i u Srbiji) pomirenja demokratskog i tradicijskog zaista može da izgleda protivrečno, ali je to sam izraz protivrečnosti sadašnje ruske svesti u kojoj jedan pored drugog mogu biti kao pozitivni likovi Dimitrije Donski i Petar Veliki, Car Nikolaj Drugi i Staljin. Simbol ovoga je i šizofrena simbolika na avionima ruskog ratnog vazduhoplovstva gde jedno pored drugog stoje Crvena zvezda i slika Svetog Georgija.

Može se reći da je Putin poput Koštunice taoc nasleđenog sistema koji je korumpiran i jednog dvorskog okruženja koje sputava svaki prodor neke zdrave ideje ili ličnosti. Korupcijski savez tajkuna i bezbednosnih struktura je sasvim okružio i "pacifikovao" predsednika. Naročitu smetnju razvojnoj orijentaciji Rusije predstavljaju neoliberalni "eksperti" koji godinama guslaju istu pesmu iako ona donosi samo privredne nevolje i siromaštvo širokih masa. Svojim nečinjenjem predsednik Rusije je dao legitimitet "privatizaciji" koja je eufemizam za kriminalnu revoluciju, koja je mnogo gora od one koja se desila u Srbiji. Desetine milijardi dolara su u kratkom periodu isisane iz zemlje. Desila se rasprodaja nacionalnih resursa domaćim oligarsima i stranim korporacijama. Došlo je do deindustrijalizacije zemlje tako da u odnosu na SSSR Ruska Federacija ima skoro dva puta manje stanovnika, i samo 25 % državnih preduzeća, a sa druge strane broj činovnika se udvostručio! Na primer, u Staljinovo vreme državni aparat imao je oko 500.000 činovnika, a u Jeljcinovo i Putinovo vreme njihov broj dostigao je 1.250.000 (28. 12. 2002. Rossiiskaja gazeta). Iz desetine knjiga, čiji autori su bili u izvršnoj, sudskoj i zakonodavnoj vlasti (Polevanov, Mironov, Koržakov, Skuratov, Boldirjev...) očigledna je sprega činovništva sa mafijom koja je ojadila rusko društvo i stvorila nakazni poredak, koga Zapad podržava dok god mu odgovara.

Sličnosti savremene Rusije i Srbije su brojne – u Ruskoj federaciji sve je samo mnogo brutalnije i sa mnogo većim ciframa u igri. Neverovatne su paralele između dve zemlje: od propasti ideološkog sistema i raspada države, preko rasula privrede "u tranziciji" i ekonomske emigracije, do opustošenja horizonta ljudske egzistencije i nestanka nade. Sličan slučaj razrušene države, tehnološkog pada, socijalnog sunovrata i nacionalne dezorijentacije. Posledica toga je i nedavni pad izlaznosti na biračka mesta. Pa ipak, ruske šanse za oporavak su realnije od srpskih jer su preostali veliki potencijali, i ljudski i materijani, dovoljni da se ova zemlja uz pametno vodstvo, oslonjena na svoje snage izvuče iz postkomunističkog kolapsa. Neki misle da pred neodlučnim Putinom, koji se pokazao da je često spreman i na trule kompromise, postoji mogućnost odlučnog, a ne samo retoričkog preokreta. Nama je prošlo dovoljno vremena da bi bili sigurni da je jalovo nadati se u čoveka koji je davno propustio šansu da pređe Rubikon... Putin je na početku svoje vlade bio velika nada ruskog naroda koja se nije ostvarila. On jeste stabilizovao sistem, ali ništa više. Stoga je njegova uloga da bude "tranzicioni lider" koji treba da preda vlast nekom ko će raditi ono što je Vladimir Vladimirovič pričao.

(10.08.05)