Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Vladislav Obrenović

U ŽURBI DA BUDEMO POSLEDNJI

Predaja generala Hagu bila je jedan od glavnih razloga za pozitivnu ocenu studije o izvodljivosti. Iako mnogi misle da je izručenjem stavljena tačka na pritiske vezane za haški tribunal, ne sme se zaboraviti da je slično mišljenje preovladavalo i posle izručenja Miloševića. Ali dobro, mora jednom doći kraj.   Očigledno se nova vlada (kao i ona prethodna) jasno opredelila da je evropska integracija prvi cilj koji, kao takav, opravdava sva sredstva.

Vec je postalo opšte mesto u političkom govoru da se zarad pridruživanja EU sve drugo mora žrtvovati. Tako se u javnom mnenju   izjednačio broj onih koji se protive saradnji sa Hagom sa onima koji su ravnodušni ili podržavaju   saradnju . Imajući ovo u vidu, nije ni čudo da, za razliku od prethodnih slučajeva, najnovija isporučenja oficira Hagu nisu izazvala veće proteste. Generali Lukić i Pavković ispraćeni su u Hag u medijskoj atmosferi u kojoj je preovladavalo pitanje, ne da li ih treba slati, nego “hoće li se već jednom predati”?! Na taj način Srbija je prihvatila Hag kao neminovnost i posle mnogo godina unutrašnjih nesuglasica počela da ispunjava svoje “obaveze” prema “međunarodnoj zajednici” .

Saradnjom sa Hagom pogaženi su mnogi principi ali to nam je, kako misle zagovornici ove saradnje, donelo pozitivnu ocenu studije o izvodljivosti. Radost za mnoge. Pa ipak brine   pitanje; ako je Srbija zarad Studije morala da pristane na proces ponižavajućih izručenja, šta nas tek čeka kada je u pitanju ostatak procesa pridruživanja EU?

Iako se u javnosti o tome mnogo (još) ne govori, odgovor je svima lako prepoznatljiv. Radi se naravno o Kosmetu. Zbog toga ne treba ni da čudi izveštaj Međunarodne komisije za Balkan, u kojem se nezavisnost Kosmeta direktno povezuje sa budućnošću Balkana u okviru EU.

Činjenica da je bivši ministar inostranih poslova Goran Svilanović i sam učestvovao u kreiranju tog izveštaja neke je razljutila, ali sumnjam da je ikoga iznenadila. Njegov rad kao ministra, kao i dela i izjave ljudi oko njega, nesumnjivo su već dugo vremena pokazivali kakva je njihova vizija budućnosti Kosmeta. Nema sumnje da je ta vizija više u skladu sa planovima administracija zapadnih država nego sa interesima srpske države. Doduše, znajući da je gospodin Svilanović mesto ministra, kao i poslaničko mesto, dobio ne zahvaljujući glasovima birača nego kao rezultat dogovora iza zatvorenih vrata, ne sme ni da čudi razlika između njegovih pogleda i interesa naroda. Od naroda do sada ništa nije dobio pa nije ni čudo što je veran onima koji su od njega stvorili politički relevantnu figuru.

Stav Svilanovića, sam po sebi, ne bi trebalo mnogo da nas uznemiri. Opšte je poznato da postoje međunarodne interesne grupe koje žele nezavisnost Kosmeta. Isto tako sledbenici Gospodina Svilanovića imaju zanemarljivu podršku u narodu, tako da njegovo učešće u izradi izveštaja u ovom trenutku nema političku težinu unutar zemlje. Drugim rečima, u samom izveštaju nema ničeg što već nije vidjeno. Ipak, ono što zabrinjava   je činjenica da isti oni ljudi koji su u zemlji stvorili atmosferu koja je omogućila bezuslovnu saradnju sa Hagom, sada zagovaraju ideju nezavisnosti Kosmeta. Uz stalnu kampanju “nezavisnih medija” podržanu pričom o nezavisnosti Kosmeta kao uslovu za nas ulazak u transatlantske integracije, kao i pod pritiskom ekonomskog širomaštva, više nam nije strana mogućnost da ćemo ubrzo, kao što sada prihvatamo razloge za saradnju sa Hagom, prećutno prihvatiti i razloge za nezavisnost Kosmeta.

Bez obzira što se DS i deo GSS-a koji je ostao unutar poslaničke grupe DS jasno distancirao od Svilanovića, i bez obzira na burnu reakciju drugih stranaka, duh iz boce je pušten. Po svemu sudeći kampanju za nezavisni Kosmet, u Srbiji, vodiće ljudi iz istih struktura koje su svojevremeno pozivale na bombardovanje Srbije, a naravno, sve to u ime istog cilja - priključenja Evropi.

Imajući u vidu da je zapadna propaganda protiv Srbije bila kreirana i iznutra (Slobo Sadame se čulo u Beogradu pre nego na BBC-u), vrlo je jasno gde ovakav stav Svilanovića vodi. Značajniji svetski lideri za sada još uvek ne spominju nezavisnost Kosmeta kao preduslov za priključivanje EU. Pre nego li se takav stav prihvati kao zvaničan zahtev, svetski moćnici moraju biti sigurni da će to biti ostvareno uz prećutnu saglasnost unutar Srbije, baš kao što je to bio slučaj sa Hagom. Zbog toga se učešće Svilanovića u ovom izveštaju može tumačiti kao neka vrsta probnog balona da se vidi u kojoj će meri srpska javnost tako nešto progutati.

Mnogi bi ovakvo delovanje Svilanovića okarakterisali kao izdaju i tražili reagovanje suda. Medjutim, tako nešto je ovde teško moguće . Reč izdajnik se u proteklih 15 godina koristila često, te je izgubila na značenju. Razlog tome nije samo neprimereno korišćenje te reči, već nemoć države da sankcioniše izdaju. Zbog toga, kroz medijsku mašinu onih kojima je izdaja odgovorala, svaki spomen izdaje bivao je izvrgnut ruglu. Tako su pojedinci bili oslobodjeni bilo kakve odgovornosti za svoja dela, a kada bi ih sada neko i pozivao na odgovornost, to bi se i dalje tretiralo kao “pretnja demokratiji” i “kršenje ljudskih prava”.

Pošto institucije nisu u stanju da svojim autoritetom reše problem, zaštita državnih interesa ponovo postaje predmet političke borbe unutar Srbije. To ujedno znači da strateški interesi države zavise od rezultata izbora koji su, kao što smo ranije bili svedoci, uvek okruženi jakim strastima, medjunarodnim pritiscima i ekonomskim ucenama. U takvoj situaciji, gradjani, iz straha, veoma često glasaju stomakom a ne glavom.

Ključno pitanje za Srbiju je da li će, kao što je to bio slučaj sa Hagom, podršku ideji nezavisnog Kosmeta dati neke od vodećih političkih stranaka, a tu se prvenstveno misli na DS. Dovoljno je da jedna značajna politička opcija podrži nezavisnost Kosmeta i time da opravdanje već dobro razrađenoj mašineriji pritisaka i ucena koja će nas na duge staze nesumljivo ponovo naučiti “šta je dobro za nas" . Ako li pak DS odbije da podrži platformu o nezavisnosti Kosmeta Zapad će morati ili da potraži drugu političku opciju unutar zemlje ili da sa mnogo više razumevanja za srpske interese pristupi rešavanju problema Kosmeta.

Izveštaj medjunarodne komisije zato nije slučajno došao u javnost odmah nakon raspleta u drami zvanoj Hag. Taj izveštaj, kao i Svilanovićevo učešće u njemu, ima jasan cilj, a to je omekšavanje za buduće pritiske. Ono što je najvažnije za Srbiju je da shvati poruku izveštaja i da već sada jasno definiše svoj stav prema Kosmetu. Sigurno je da ćemo biti izloženi mnogim pritiscima, mnogo jačim nego što su bili oni za Hag. Ipak nadajmo se da ćemo u pogledu Kosmeta biti čvršći i da ćemo biti u stanju da sačuvamo ono što je naše. Kad već znamo da nećemo skoro u Evropu, ne dozvolimo da budemo do kraja osakaćeni u trci u kojoj na cilj sigurno stižemo poslednji.




 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM