Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Odlazak Zorana Drakulića iz DSS-a

   

 

Vladimir Milutinović

Kiselo grožđe

U anketi na ovom sajtu posetioci su na pitanje Kako će se okončati sukob Zorana Drakulića i Mlađana Dinkića? većinski odgovorili da će svako ostati na svome mestu, zatim da će bolje proći Zoran Drakulić, a najmanji broj je smatrao da je Mlađan Dinkić taj koji će izaći kao pobednik. Prateći ovu anketu, čudio sam se rezultatu, jer je očigledno bilo da se Drakulić svojim političkim profilom, a još više ličnim osobinama, ne uklapa među većinu ostalih političara u Demokratskoj stranci Srbije. Posle epiloga cele stvari i izlaska Drakulića iz DSS-a, kada rezultat već znamo, možemo se zapitati o uzrocima koji su doveli do toga. Ovo je važno, jer se na primeru Drakulića mogu pokazati dublji tokovi kojima se "kreće" srpska politika.

Evo, za početak, kako jedan od funkcionera DSS-a, Nebojša Bakarec, objašnjava zašto se Drakulić nije mogao složiti sa ostalima: "Čovek je politička "tabula rasa"! Nema pojma o politici! Pogledajte njegove intervjue gde priča o Hagu, Kosovu, Vladi ... Kakav crni potpredsednik stranke kad ne zna o čemu priča! Priznajem da je dobar ekonomista, ali njegova kandidatura za potpredsednika stranke je isto kao kad bi se ja kandidovao!" Po Bakarecu, dakle, Drakulić zaista ne zna o čemu se radi kod politike DSS-a i tu nečega ima. Šta to Drakulić nije razumeo? Teško da je to politika prema Kosovu i Hagu. Ustvari, ne sećam se da je Drakulić ikada govorio o tim temama. Proverio sam barem u intervjuu Evropi od 14. aprila - obe teme se ne pominju. Iz Drakulićevih izjava, ako sad zanemarimo temu G17, dve stvari su mi zapale za oko. Kada je tek ulazio u DSS, rekao je da su toj stranci potrebne promene, prvenstveno u organizaciji i efikasnosti. Drugo, svoj učinak je hteo da izmeri tako što je stranci obećao rejting od (ako se dobro sećam) 20%, ako mu se da veći prostor da odlučuje. Ovo pokazuje jednu crtu Drakulićevog javnog delovanja - on je hteo da kriterijum vlastitog uspeha vidi u nečem što je objektivno merljivo, u vezi čega neće moći da se vrda, a što je posledica nekih određenih stavova, a ne načelnih stavova koje bi svako mogao imati. Mislim da se u ovoj Drakulićevoj osobini krije tajna njegovog nesporazuma sa DSS-om. Drakulić je čovek koji je u jednoj stvari - biznisu - došao do "grožđa" i to je ono što je u direktnom sukobu sa osnovnim crtama politike DSS-a.

Jer, DSS nije klasična stranka koja opravdanje za svoje postojanje traži u postizanju konkretnih ciljeva, konkretnim merama. U neku ruku, politika DSS-a (o kojoj govori Bakarec, a koja se zaista tiče Kosova i Haga) odvija se na višem političkom nivou, utoliko što se odnosi na sve moguće političke poduhvate - ona se naprosto sastoji u tome da DSS na sam uspeh i na stav koji tvrdi da dovodi do uspeha gleda kao na kiselo grožđe. To znači da, pošto su nam dosadašnje politike bile neuspešne, sa nepoverenjem i odbojnošću gledamo na sve politike, osobito na ljude koji misle da imaju određene stavove koji su ispravni ili za koje smatraju da mogu odvesti do nekog rezultata. Po DSS-u, oni ne nude rešenja, nego buduće neuspehe, u koje smo uložili nade i sredstva. Zato je bolje nemati određenu politiku, jer će tako doći ono što će doći, ali bez našeg uticaja i odgovornosti.

To je ono što Drakulić nije razumeo, jer je to zaista i teško razumeti. Samo politička scena i građani koji su zaista prošli kroz mnoge neuspehe i kojima akteri neuspeha još uvek vode glavnu reč u politici mogu biti osetljivi na ovaj poriv da na bilo   koje delovanje gledaju kao na nešto negativno. Ali ipak, tvrdim da je ovaj poriv snažan.

Evo da to proverimo na nekim političkim činjenicama vezanim za raskol u DSS-u i opšte osobine naše politike. Drakulić se, kroz celo svoje angažovanje u DSS-u, zalagao za koaliciju sa DS-m, dakle, imao je jasno i određeno opredeljenje o onome šta treba raditi.   Nasuprot njemu, Bakarec i Aligrudić, koji ostaju gde jesu, su govorili da je DSS na "jednakoj" udaljenosti i od DS-a i od SRS-a. Praktično, ova "jednaka" udaljenost može da se postigne samo ako što više izbegavate svako političko opredeljenje. U politici prema Hagu, DSS je insistirao da se obaveze moraju ispuniti, ali nije želeo da preuzima odgovornost oko toga, optuženi su se morali "dobrovoljno" predati, dakle bez političkog uticaja od strane vlasti, koja ponovo ne zauzima nijedan stav, osim načelnih stavova. Čitajući stavove države o Kosovu, iz više usta, i iz različitih političkih opcija, moglo se videti da je najvažnije (a na to se politika oko Kosova i svodi) da se ne potpiše nijedan dokument kojim se priznaje nezavisnost Kosova. Najvažnije je da se ne da saglasnost na to, jer će se jednog dana, možda, političke prilike promeniti, pa će se, pošto nikad nije potpisala odvajanje Kosova, država u povoljnijim okolnostima moći opet pozvati na svoje pravo suvereniteta nad Kosovom. Praktična vrednost ove politike može da se proceni, ako se upitamo koliko je znanja, energije i sposobnosti potrebno da se izvrši ključna stvar koja se traži - da se ne potpiše nezavisnost Kosova? Mala. To znači da se i na primeru Kosova vidi ista politika: odbojnost prema bilo kakvom pozitivnom i aktivnom delovanju iz straha od neuspeha i odgovornosti.

Naravno, Kosovo je, zbog težine problema koji nosi, najteži test za bilo koju aktivnu politiku. Ali težina problema Kosova nije dovela do vrste politke o kojoj govorimo, a koja se na drugim poljima pokazuje kao drugačija. Na Kosovo se samo primenjuje ono što je postalo uobičajeno i preovlađujuće dejstvom mnogih uzroka.

Jer, na našu politiku ne utiču samo neuspesi u nacionalnim projektima, nego su možda i ti nacionalni projekti bili samo pokušaj iskupljenja za neuspeh komunizma (jer akteri su isti), a u sprovođenju tih projekata doživeli smo i ukupni neuspeh izašavši na loš glas u međunarodnom javnom mnenju. Sada se osećamo kao da nemamo ništa zajedničko sa okolnim svetom. Oni nam ne priznaju ni dobre namere ni argumente, ako nam zameraju određene postupke. Po nama, ne vide dovoljno te iste postupke kod drugih.

Na ovaj način, čini se da se kod nas razvija jedna kultura, koja kiselo grožđe vidi i u svakoj raspravi sa drugima, u priznanju od strane drugih, takmičenju sa drugima. Počinjemo da ne volimo ono što je univerzalno, jer smatramo da smo isključeni iz toga, a istinu i vrednost vidimo samo u onome što je partikularno i naše. Na ovaj način se samo potvrđuje ona vrsta politike koja u svakom stavu koji se želi univerzalno potvrditi vidi klicu budućeg poraza i nešto negativno.

Ali, ne treba praviti vrlinu od nečega što je loše i posledica nekog trenutnog odnosa svesti i problema koje stoje pred svima. Da trenutna politika Srbije nije vrlina, pokazuju i rejtinzi stranaka, gde prednjače stranke koje imaju kakvu takvu aktivnu politiku ili barem glume da je imaju. Pa ipak, njihova prednost pred Vladom, topi se, s jedne strane, u suprostavljenosti glavnih stranaka opozicije, a s druge, u strategiji Vlade koja povlađuje osećanju da ništa određeno nije vredno zastupanja, s čime se delom slažu i same pristalice opozicije. Jer, Vlada je, iako je dopustila široko izjašnjavanje opozicije o vlastitim stavovima, za sebe zadržala pravo da ih sve zajedno podriva tvrdnjom da je čekanje, neopredeljivanje uvek bolje od bilo kakve akcije. Za sada ona uspeva u tome, ali će čitav stav imati smisao samo dotle dok se ne pojavi pozitivna, aktivna i dobra politika.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM