Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vladimir Milutinović

Slike iz Srbije 2005.

Ne radim ništa, ni za šta nisam odgovoran, niko ne sme da me kritikuje

Česta rečenica koju izgovaraju političari je da njihovi politički protivnici brinu samo o svojim uskostranačkim interesima, a ne o interesima građana Srbije. Ova mantra govori o tome da političari znaju šta ne bi trebalo da čine, ali i pored toga radi se o rečenici koja se izgovara mehanički, jer iako znaju da bi trebalo da brinu o interesima građana, tu se njihovo znanje završava - ustvari, ova ocena nema nikada veze sa realnošću, jer se nikada ne prelazi na obrazloženje ili principe na kojima se vidi da koriste građanima, a ne uskostranačkim interesima. Brinuti o interesima građana je teško, jer su ti interesi realni i nisu naši, pa je potreban trud da se oni shvate i prepoznaju. Mnogo bliži političarima su njihovi vlastiti interesi, pa bi njih trebalo prevashodno uzimati za osnovu tumačenja onoga što oni govore.

Evo, na primer, principa koji nam se nude za rešavanje pitanja Kosova i Metohije u intervjuu koji je Kuriru od 22. novembra dao savetnik premijera Koštunice Vladeta Janković. On kaže:

1. "Svi moraju da stanu iza našeg pregovaračkog tima! Ako samo jedna stranka ostane po strani, pokuša da zloupotrebi situaciju i politički profitira iz zajedničke nevolje, to bi bilo porazno, i onda je, čini mi se, bolje da ne idemo u pregovore."

2. Odavde sledi da će odgovornost biti na svima koji su stali iza neke politike, odnosno ni na kome, jer su svi mislili isto; odgovornost za neuspeh na onima koji su kritikovali neku politiku.

3. Koju politiku? Na pitanje novinara: Šta mi možemo da preduzmemo? odgovor je "Praktično, skoro ništa."

Ovo je, naravno, politika koja nema veze sa interesima političke klase, nego sa interesima građana. Ajde sad samo da pogledamo kako bi izgledala suprotna politika, iako je nećemo prihvatiti, jer bi ona bila samo uskostranačka:

1. Umesto da ne radimo ništa, imamo konkretnu politiku sa konkretnim ciljevima koje smatramo da možemo ostvariti preko konkretnih sredstava.

2. Preuzimamo odgovornost za tu politiku, ne želimo da posle njenog neuspeha svi budu jednako odgovorni ili jednako zaslužni za njen uspeh; spremni smo da u slučaju neuspeha povučemo političke konsekvence.

3. Ne smatramo da za uspeh naše politike treba suspendovati političke slobode i demokratiju. Mogućnost kritike i slobodna rasprava u jednoj zemlji su same po sebi argumenti u prilog politike te zemlje i povećavaju njen ugled. A i naša politika nije toliko slaba i neutemeljena, da bi je kritika mogla tek tako prikazati kao pogrešnu.

Ako vam ova nova politika izgleda korisnija, to je samo zato što se ne možete odbraniti od uskostranačkog pogleda na stvari. A ona prva politika nema nikakve veze sa potrebom političara da izbegnu odgovornost i da događaji prolaze pored njih bez posledica. Kada se pogleda ova slika može se pomisliti da političari ustvari ne služe da se neka zajednica poveže nego da se njeno povezivanje spreči. Da se situacija dizajnira tako da se pravi stavovi potisnu duboko na društvenu marginu.

Poslanici za koje niko nije glasao

Stvarno je nejasno kako poslanici mogu da zahtevaju da budu vlasnici mandata i slobodno odlučuju o svojoj političkoj volji, kad za njih niko nije glasao. Evo kako Tomislav Nikolić, zamenik presednika SRS, objašnjava njihovu situaciju:

"Znači, biću poslanik i znam da bih bio poslanik, ja moram ostavku da dam u ruke svoje stranke. Znači, prihvatio je uslove pod kojima će da bude poslanik. I sad ne može on te uslove da izigrava. Kaže – povukao je blanko ostavku. Pa, možda je povukao blanko ostavku, ali niko ne predaje blanko ostavku. Stranke predaju ostavku sa određenim datumom, zavedene u stranci i zavedene u Skupštini Srbije. E, mogao bi poslanik da povuče tu ostavku koja je zavedena i koja ima datum, ali on ne zna pod kojim datumom će ostavka biti zavedena. To je jedini spas za političke stranke, da ih ne izdaju pojedinci. Jer, iskreno da vam kažem, ja se pred svaku kampanju pripremam na dvadesetak hiljada kilometara koje treba da pređem, na četrdeset dana ustajanja u šest ujutru, a u krevetu sam tek posle jedan ili dva noću, na bar jedan saobraćajni udes, na stotine televizijskih emisija, intervjua, nastupa, mitinga, i onda se pojavi poslanik koji je u svemu tome učestvovao sa jednim mikronom i kaže – ja sam taj poslanik i to je moj mandat i sad ću ja taj mandat da nosim nekom drugom. E, pa neće da ga nosi dok mi možemo da glasamo u Administrativnom odboru. Neka vode sudske procese protiv nas, neka nas optuže da želimo da svaka stranka ima onoliko mandata koliko je osvojila na izborima. E, ako je to krivično delo i ako je kažnjivo, odgovaraćemo. Ja pre mislim da je kažnjivo ako stranka nema onoliko mandata koliko je osvojila, jer  na listi nisu bili poslanici. Na listi Srpske radikalne stranke bilo je ime Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, i nijedno drugo ime nije bilo pred biračima. Mi smo predstavljali svoje kandidate, ali oni nisu bili na listi koju je birač imao pred sobom, na listiću koji je zaokružio. Bila su samo dva imena ispred svake političke stranke." (kurzivi su moji, citirana je konferencija za stampu SRS od 01.12.)

Isto ovo objašnjenje je kao gost na jednoj od televizija ponudio i lider G17 plus Mlađan Dinkić, tek da pokaže da se ne razlikuje baš u svemu od radikala. Ovi citati, dakle, pokazuju ko kosi, a ko vodu nosi u strankama i koliki je omer značaja između lidera i poslanika: 1 : 0,000001 - sa pretnjom da se desna cifra pretvori u nulu, blanko ostavkom. Zaista treba hitno promeniti izborni zakon i mišljenje ustavnog suda kako se ova razlika između poslanika i lidera ne bi slučajno smanjila. Ali, narodni poslanici, iako za njih niko nije glasao, ipak uspevaju da budu "predstavnici naroda". Naime, narod i njegovi pripadnici se nalaze u istom ovom odnosu u odnosu na lidere. Oni se od njih uče čak i moralnim načelima. Završavajući konferenciju za štampu na kojoj je izrekao ovu ocenu o poslanicima, Nikolić kaže da mora da se prestane jednom sa trgovinom u skupštini, neprincipijelnošću, i dodaje "mora, inače naša deca neće imati od koga da nauče šta je moral, šta su vrednosti u životu". Nema te funkcije kojoj političari ne mogu najbolje da odgovore.

Nas i Hrvata 20 miliona

Već duže vreme dešava se jedna tiha promena odnosa Srbije i Hrvatske na koju se ne obraća pažnja. Naime, hrvatska politika je za sve više naših političara uzor prave politike, državotvorne i spretne u izlaženju na kraj sa najtežim moralnim dilemama kao što je odnos prema Haškom tribunalu. Na primer, generalni sekretar SRS, Aleksandar Vučić na konferenciji za štampu od 15. 12. ovako opisuje hrvatsku politiku:

"Novinar : Kako komentarišete izjavu predsednika hrvatskog Sabora, Vladimira Šeksa, da je Hrvatska inicijator i suosnivač Haškog tribunala ?"

"Ma, ja sam video nešto drugo što mi je zanimljiv , a to je da nikog u Hrvatskoj ne možete da nađete ko će da kaže da je Ante Gotovina zločinac. A u Srbiji, prezumcija nevinosti, ih, što da postoji prezumcija nevinosti, kad je okupator već odlučio da su Mladić i Karadžić zločinci. Što da su oni nevini? Što da je Šešelj nevin, koji nije ni počinio zločin, nije ni komandovao nekom ko je počinio zločin, nije ni rekao da se izvrši zločin, ali ono što je on govorio kroz kutiju, neko je na pedeset kilometara uda lj enosti video, pa ga je to nadahnulo da možda izvrši negde neki zločin, iako to baš Šeše lj nije pomenuo. I kakav je odgovor naše države ? Svi ti zločinci moraju brzo u Hag, to su zločinci. I šta vi onda očekujete? Onda se pitate kakva je razlika između nas i njih. I što će oni da imaju državu, a što je mi nemamo, na žalost ." (kurzivi dodati)

Dakle, ova razlika treba da se smanji ako i mi mislimo da imamo državu. U "Zamci" na TV PINK od 12.12. Milorad Vučelić takođe kaže da se u odnosu prema Haškom tribunalu treba ugledati na Hrvatsku, jer ona ispraća svoje u Hag, ali kao junake i uz državne počasti i zaklinjanje zvaničnika u veru u njihovu nevinost i zbog toga ne trpi nikakve posledice. Ako se dobro sećam, mislim da su slične stavove iznosili i funkcioneri DSS-a i Bogoljub Karić. Za jednog od glavnih kreatora ove politike u Hrvatskoj može se smatrati Vladimir Šeks, koji je ostao u pamćenju svojom izjavom: "Ako treba, lagaću za Hrvatsku". Trenutno je predsednik Hrvatskog Sabora. U Hrvatskoj je zaista ova politika bila dominantna. Dobar primer za to je više godina ponavljana besmislena tvrdnja da vojnici države koja je žrtva agresije ne mogu da počine ratne zločine, a vrhunac te politike bili su mitinzi sa parolama "Svi smo mi Norac". Kakva bi to bila divna slika da i mi imamo takve mitinge. Doduše, nije baš tačno da svi u Hrvatskoj imaju ovaj odnos prema ratnoj prošlosti. Neposredno pošto je uhapšen Ante Gotovina, jedna unapred pripremljena "Latinica" je bila posvećena Tuđmanovoj zaostavštini i u njoj se negativno govorilo o Tuđmanu i ratnoj Hrvatskoj. Ne daj bože da se ugledamo na Hrvate po ovom pitanju. Denis Latin je posle ove emisije dobio stotine poruka sa pretnjama smrću i tako mu i treba, da više ne govori negativno o junacima svoje nacije i zgražava se nad tretmanom Srba u ratnoj Hrvatskoj. U Hrvatskoj je ustvari ova negativna pojava uzela maha, tako da bi barjak ove politike mogli da preuzmemo mi. Evo šta pevaju u splitskoj grupi TBF o ratu (a pesma im je proglašena za pesmu godine u Hrvatskoj):

"Nekad se pitam jel tribalo sve baš tako bit
pa mislim, tribalo je bit, kad je proklet ovi svit
dobri ljudi uvek izvuku deblji kraj zato se nadam da postoji pakal i raj
neki viši sud i božja pravda, da presudi i kazni
svakog onog gada željnog rata i željnog krvi
al ko je bez greha nek baci kamen prvi
ironično zaista da citira Krista
jedan od onih što je odgojen u obitelji ateista,
u mraku, u mješanom braku, u nekoj dalekoj zemlji, sad je samo u zraku
i baš me tamo donila roda,
da ne mrzim i budem pošten, iskren i odan
a razliku između zla i dobra nisam naučio ni od fratra, ni hodže, ni popa
kad su zavladali oni šta su pali s kruške božiji ljudi su blagoslovili puške
ovce slali u smrt za svoga boga jedinoga, za ludilo svoga ideologa
i kad zavlada mržnja razum nije lijek i ludilo uvijek promeni tijek
povijesti i ispiše novu krvavu stranu u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu."

Da se čovek strese kad pomisli na sudbinu Hrvatske uz ovakve pesme. Ali ne treba da budemo previše zabrinuti, i u Hrvatskoj je ovakav stav još uvek retkost.

Na kraju, bilo da vam se sve ovo svidelo ili ne, da nam poželim svima srećnu 2006-tu godinu, u kojoj ćemo zadržati iste kriterijume za procenu uskostranačke politike, svi poslanici će potpisati blanko ostavke i svi će postati veći Srbi od najvećih Hrvata. Ako sreća može da se izbori sa ovakvim principima.

 
     
     
 
Copyright by NSPM