Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

 

Darko Velimirović

Kosovo – dan posle

Je li bilo NATO intervencije?

Kosovo je već izvesno vreme nezavisno od Srbije, ostalo je samo da se vidi u kom vremenskom roku ono svoj međunarodni pravni status može formalizovati u odnosu na međunarodnu zajednicu i UMNIK, kao njenog reprezentanta. Ovo će, čini se, biti ključna   tema i polazna osnova svih strana u pregovorima o konačnom statusu Kosova - sem srpske! U Beogradu se još uvek veruje da je moguće ostalim stranama nametati teme i polazne osnove za pregovore, tako da se pretpostavlja da će ostale pregovaračke strane sa punom ozbiljnošću uzeti u razmatranje „srpsku platfomu“ (u koliko tako šta stvarno postoji) za otpertlavanje kosovskog čvora, čiji radni naslov glasi „više od autonomije – manje od nezavisnosti“. Po svemu sudeći „razočarenje“ zvaničnog Beograda ishodom konferencije o statusu Kosova proporcionalno će rasti sa „uviđanjem“ da tema i polazna osnova, izneta za pregovarački sto od strane zvaničnog Beograda, spada u red promašenih, jer argumenti koji trebaju da joj služe kao potpora spadaju u red lako osporivih i nesuvislih.

Dok će zvanična kosovska delegacija insistirati na potpunoj nezavisnosti, srpska strana će se pozivati na svoju dobru volju da Kosovu ponudi „suštinsku autonomiju“ (1) u odnosu na Srbiju, a kao korektiv i garant te „suštinske autonomije“ umesto UMNIK-a Srbija je spremna, ako je verovati izjavama ovdašnjih zvaničnika, da predloži sebe i preuzme većinu UMNIK-ovih obaveza. Dakle, iz toga proizilazi da je „suštinska autonomija“ ili formula „više od autonomije – manje od nezavisnosti“ u svojoj polaznoj osnovi pokušaj anuliranja intervencije NATO-a na Kosovu i težnja zvaničnog Beograda da vrati vreme u nazad, tačnije pre 1999. godine, kada je on ta ovlašćenja imao, a strana vojna sila još nije ušla na Kosovo.

Zvanični Beograd kao da želi da zaboravi ili zanemari činjenicu da je upravo zbog njegovog i više nego eksplicitnog prisustva na Kosovu došlo do NATO intervencije i rata sa tamošnjim većinskim stanovništvom. Na povratak ingerencija zvaničnog Beograda nad Kosovom u međunarodnoj zajednici gleda se kao na neku vrstu nemoguće misije koja neminovno vodi u otpočinjanje novih serija ratova na Balkanu. Povratak srpske vlasti na Kosovo neprihvatljiv je i za većinsko albansko stanovništvo, što celoj platformi za pregovore daje onu neophodnu dozu nadrealnosti dovoljnu da pregovaračka platforma srpske strane bude ostavljena od ostalih učesnika u pregovorima po strani. Na našu žalost tu činjenicu neće moći da promeni ni jedan papir izglasan od strane Skupštine Srbije, pa makar bio pretenciozno nazivan „Aranđelovdanska dekleracija“ iz koga se pre može pročitati šta Srbija neće sa Kosovom i njegovim statusom, nego šta sa samim Kosovom hoće. Zapanjujuća je teza ovdašnjih vlasti da se kosovsko pitanje može rešiti samo u skladu sa aktuelnim Ustavom Srbije, koga zvanična Srbija poštuje taman toliko koliko ga trenutno poštuju i Albanci na Kosovu.

Zvanični Beograd, kao zvanično gubitnička strana u ratu za Kosovo nije u mogućnosti bilo šta da ponudi i uslovljava, a kamoli da rešenje statusa Kosova ukalupljuje u okvire svog Ustava. Srbija je posle jednog rata, kao pobednik dobila Kosovo, a posle drugog ga kao gubitnik neminovno gubi. Zato zvanični Beograd, kao poražena strana, nije u realnoj mogućnosti da Kosovu ponudi „suštinsku autonomiju“ oivičenu „Aranđelovdanskom dekleracijom“ i Ustavom Srbije, već je pre u obavezi da za sebe izbori častan izlaz iz nastale situacije.

Tempirana nezavisnost

Srpska strana bi na predstojećim pregovorima pre svega trebalo da insistira na onome što realno može da postigne, a to je jedan drugačiji obrazac „suštinske autonomije“, ali za one građane Kosova, koji bi Srbiju voleli da vide kao svoju matičnu državu. Bilo bi pametno da se srpska pregovaračka strana pre svega fokusira na stvaranje preduslova za zaštitu i garantovanje prava Srba na Kosovu. Umesto teritorijalnog pitanja, za Srbiju bi bilo od najvećeg značaja da problem Kosova pre svega tretira kao problem preostalog srpskog stanovništva na toj teritoriji. Jedino relevantno merilo uspeha ili neuspeha srpske strane u pregovorima biće ostanak ili neostanak preostalih Srba na svojim ognjištima, a ne koji će i čiji vojnik obezbeđivati albansko – kosovsku granicu. Ukoliko izbegličke kolone ne budu kretale ka Beogradu, posle završetka pregovora, to će biti siguran i pouzdan znak da je srpska vlast izborila maksimum u predstojećim pregovorima i da je postigla rezultat vredan poštovanja. Za Srbe na Kosovu mnogo je važniji dan posle pregovora, nego konačan ishod tih pregovora.

Sasvim je druga stvar smatra li Srbija takvo rešenje problema statusa Kosova pravednim ili ne, i to je isključivo pitanje same Srbije i njenih mogućnosti da uvidi realno stanje. Činjenica je da je Srbija u poslednjih sto godina uglavnom padala na ispitu integracije albanskog stanovništva, koje je uglavnom tretirala kao strano telo, što pak za posledicu ima današnje tretiranje države Srbije od strane Albanaca koji žive na Kosovu. Prisetimo se da je čest moto srpske politike, naročito iskazivan u predhodnoj deceniji, bio proterivanje albanskog stanovništva iza Prokletija (odakle su i došli).

Sasvim je opravdana bojazan od strane Srba da Albanci iz srpskih grešaka nisu naučili dovoljno, dokaz za to je njihovo sadašnje tretiranje preostalih Srba kao građana drugog reda, što je potencijalno žarište nekih budućih balkanskih kriza, ukoliko se Srbi odluče za ostanak na toj teritoriji.

Stoga i međunarodna zajednica mora uvideti da predstojeći pregovori, ma kakvi oni izgledali i kakav rezultat i efekat imali, kosovsku krizu neće rešiti. Kosovski problem se jedino može rešiti ukoliko albanski narod kao većinski na Kosovu položi one ispite na kojima su Srbi kao nacija pali. Bude li neka nova divlja humka poput one u Batajnici i onih hladnjača po Dunavu metod i model kojim će kosovsko društvo u budućnosti odgovarati na zahteve preostalih Srba na Kosovu za autonomijom neće se daleko dogurati u rešavanju kosovkog problema. Kosovo će i dalje ostati tempirana bomba na Balkanu, spremna svakog trenutka da eksplodira i izazove nova krvoprolića. Zato bi predstojeća nezavisnost Kosova, bila ona uslovna ili bezuslovna mogla da bude samo zamrzavanje i tempiranje kosovske krize za neko buduće vreme, a ne toliko očekivano rešenje problema.

Devalvacija monete za potkusurivanje

Svedoci smo da se u samoj Srbiji problem Kosova poslednjih meseci koristi pre svega kao polazna osnova za političke obračune, što nije ništa novo. Aktuelizovanjem kosovskog pitanja pred srpsku vlast stavljeno je niz izazova. Predstavnici Vlade Srbije sa oduševljenjem konstatuju da nije pametno rušiti vladu dok traju pregovori, smatrajući da su upravo ti pregovori alibi za, pored ostalog, skupštinske skandale i „sitne“ pakosti preostaloj opoziciji. Aktuelna vlast kao da poručuje ono što nam je Milošević nebrojano puta indirektno poručivao – Sačekajte da dobijem još ovaj rat, da rešimo ovu krizu... pa će biti i izbora. Ovaj Miloševićev paradoks večitog „ratnog stanja“ i borbe za „više ciljeve“, koji na ruku ide svakom onom smutljivcu i onim političko-lešinarskim faktorima kojma rejting uvek raste kad se Srbija smanjuje, građani su očigledno prozreli samom činjenicom da su Miloševića najurili sa vlasti. Teško je poverovati da će takav vid alibija bilo kome upaliti i pet godina kasnije. Teško da će bilo koji građanin u Srbiji na niz postavljenih pitanja: zašto se u Srbiji loše živi, zašto se toleriše očigledan kriminal i bezakonje, zašto korupcija cveta,...biti zadovoljan odgovorom od strane vlasti koji glasi: „Mi branimo Kosovo!“

Devalvaciji važnosti pitanja Kosova u srpskoj javnosti doprinela je, i dalje doprinosi, Srpska pravoslavna crkva. Neko ko ne snosi političku odgovornost poput Patrijarha Pavla teško za sebe može pribaviti pravo da odlučuje o državnim pitanjima, a kamo li o tome da li je jedan deo Srbije okupiran ili ne. Crkva ima prava na stav o tom pitanju, kao i na temu je li zemlja ravna ploča, ali kad se takav stav podudari sa već iznetim stavom Srpske radikalne stranke, onda se svaki građanin mora upitati: sprema li se to SPC da istrči na predstojeće izbore pa nudi politički i državni program na uvid glasačima? Preuzima li Patrijarh Pavle to političku odgovornost za svoj politički program? Ova pitalica za svakog iole ozbiljnijeg političkog analitičara otvara niz potpitanja:

Hoće li SPC samostalno na izbore ili u koaliciji sa sebi srodnim političkim faktorima? Sprema li se to Srpska pravoslavna crkva da postane Srpska radikalna crkva? Ako zakoni i Ustav ove zemlje kažu da se deo Republike koji je okupiran - valja braniti, sprema li se to Patrijarh da sem političkih teza o okupaciji predloži nešto konkretnije, tj. „protivotrov“ tako zatečenom statusu „okupiranog Kosova“, npr. jedino mogući odgovor svakog pravog patriote na činjenicu da mu je jedan deo otadžbine okupiran – puška o rame?

Posebno trivijalno deluje politika koju predsednik Tadić vodi naspram Kosova. Ujutru bi da prizna pravo narodu Kosova na samoopredeljenje, u podne bi da zaštiti preostale Srbe deobom Kosova (entiteti su u pitanju), a uveče bi da ne da Kosovo po bilo koju cenu. Sama činjenica da su iz njegove stranke odlučili da ne podrže „Aranđelovdansku dekleraciju“ toliko je kontradiktorna drugoj činjenici: „Tadić je član jedinstvenog pregovaračkog tima“, da se neupućenom čoveku može učiniti da Srbija ima bar tri različita kopredsednika koji čine predsedništvo: prvi Kosovo vidi kao nezavisno, drugi bi o tome još diskutovao sa par uslova pride, a treći bi se složio sa Patrijarhom. Valjalo bi ovoj trojici da se dogovore ukoliko Tadić ne želi da uskoro bude optužen za političko mešetarstvo glede Kosova. Naime stiče se utisak da bi Tadić i u ovoj prilici da se dopadne svima i da on rešavanje statusa Kosova vidi isključivo kao sredstvo za prikupljanje glasačkih poena u najširem, ali i najplićem glasačkom spektru.

Uzme li se u obzir politička zrelost političkih faktora u Srbiji, možda bi najsrećnije rešenje bilo da Srbija postane nezavisna od Kosova, čime bi dobila priliku da se pozabavi sobom.

1. Objašnjavajući šta će Vojislav Koštunica   izneti na sednici SB posvećenoj Kosovu Slobodan Samardžić savetnik aktuelnog premijera Srbije kaže sledeće: "Biće prilika i da se kaže (na Savetu Bezbednosti UN prim. aut) da će se, polazeći od tih principa (pregovaračke platforme prim. aut), SCG zalagati za ostvarivanje suštinske autonomije na Kosovu i Metohiji, pre svega imajući u vidu da samo suštinska autonomija može da ostvari one standarde koje je medjunarodna zajednica postavila pred privremene institucije i UNMIK i koji do sada nisu bili ostvareni". Izvor: Servis vesti B92, 23.10.2005.  

 
     
     
 
Copyright by NSPM