Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vasilije Mišković

Šeki ponovo jaše

Kada je uz reči „Dobro jutro, gospodine Miloševiću“ otpočelo svedočenje Vojislava Šešelja pred Haškim Tribunalom, iole pažljivijim posmatračima je bilo jasno da Miloševićev proces ulazi u jednu novu fazu. Nakon gotovo četvoronedeljnog Šešeljevog svedočenja, slobodni smo reći da je ovaj trenutak   po svemu sudeći predstavljao i prelomnu tačku, i pravnu i političku, nakon koje više ništa neće biti kao što je bilo. Do tog mometa postupak u fazi odbrane izgubio je dosta od medijske atraktivnosti i pretvarao se u rutinski maraton u kome je svima bilo jasno u kome pravcu stvari idu – Milošević je opovrgavao optužbe koje sudsko veće nije smelo prihvatiti već samo toleristati kao ravnopravne navodima tužilaštva koje, sa druge strane, nije moguće dokazati mada (barem u jednom delu) moraju biti prihvaćene prilikom konačne ocene dokaza. Svedočenje „nepredvidivog“ dr. Šešelja momentalno je unelo u ovaj pomalo umrtvljeni postupak i potrebnu dozu nepredvidivosti.

Da je „postupak stoleća“ Šešeljevim nastupom (u punom smislu te reči) ne samo revitalizovan već i „preusmeren“ u značajnoj meri, svedoče i reakcije domaćih i stranih medija, kao i mnogobrojnih komentatora koji su pomno pratili tok svedočenja: i oni koji smatraju da je „Šešelj pocepao optužnicu“ i oni koji smatraju da „taj vulgarni i sramni nastup nije dokazao ništa već je služio za uveseljavanje domaćeg auditorijuma“, sve zavisno od ideološkog ugla pod kojim je svedočenje gledano, svojom ostrašćenošću pri ocenjivanju signalizira nam da se radi o političkom događaju visokog intenziteta i   posledica.

Naravno, optužnica nije „pocepana“ niti se raspala, ali sigurno više nije na čvrstim nogama, ako je to ikad i bila. Klimanje optužnice, koje se odigralo u Haškoj sudnici, i još više promena „klime u javnom mnjenju“ više se ne mogu   ignorisati i prenebregavati ni u samom sudu niti na srpskoj političkoj sceni, kao što to neki   bezuspešno pokušavaju.

Dobro jutro, gospodine Šešelju – laku noć, mr. Najs

Kod svih onih kojima je poznat Šešeljev “problematični” temperament i   prenagljenost, početak svedočenja je, budući da je jedan enormni ego više od dve godine utamničen i onemogućen da se razmaše, dočekan sa bojazni da će “doktor za sve” iskoristiti dati prostor za iskaljivanje svoje zatočeničke frustracije i ličnu promociju, pretvarajući suđenje u “one man show”.

Ma koliko ideološki protivnici u Šešeljevom nastupu želeli da vide samo bezvredne klevete i prostakluk, činjenice (onima koji žele da ih vide) govore drugačije – Šešelj je, iako ponegde preopširan i preglasan, pokušavao da tokom svedočenja   da funkcionalne iskaze koje će pomoći optuženom Miloševiću, i u tome je uglavnom uspevao. Medijski atraktivne doskočice bile su tek sporadične, uvrede pretežno tek reakcija na tužiočeve napade (čim bi Najs ustuknuo Šešelj bi se odmah vraćao u granice “kulturnog” svedočenja), a toliko spominjane psovke deo strategije tužilaštva da se one kao “prljavi veš” izvuku iz usta svedoka u cilju njegove kompromitacije pred sudskim većem. Nepotkrepljene Šešeljeve tvrdnje iznete tokom svedočenja se, onima koji su vičniji poznavanju procesnog prava, i ne mogu posmatrati samostalno, već u odnosu na ostale dokaze koji su izvedeni u postupku ili koji će tek biti izvedeni, pa se o njima može suditi tek u ukupnoj šumi sučeljenih dokaza obeju stranaka u postupku.

Sve u svemu, haški tandem dvojice najtalentovanijih srpskih političara 90–tih godina fukcionisao je pristojno, a na mahove po strategiju odbrane i dobro. Dok je početak Šešeljevog svedočenja bio prekidan zbog preopširnosti ili neadekvatnosti, uz opaske da za pojedine tvrdnje nema materijalne dokaze, da je preglasan i prebrz, već nakon nekoliko dana se odustalo od svega toga i dopustilo Šešelju da nastupa u “skladu sa svojim temperamentom”. To je za strategiju odbrane predstavljalo prvu značajnu pobedu tokom ovog svedočenja, nakon čega su usledili i drugi uspesi. Ne samo da je sudsko veće Šešeljevo svedočenje doživelo ozbiljno, nego je i tužilaštvo, suočeno da sa činjenicom da se klima u sudskom veću okreće u pravcu nezgodnom po navode optužnice, bilo prinuđeno da prilikom unakrsnog ispitivanja ispuca sva raspoloživa oružja na “nezgodnog” svedoka. Šešelj je izdržao unakrsno ispitivanje zahvaljujući svojoj elokvenciji   i brutalnosti koja je   očigledno bila u stanju da se meri sa Najsovom. U par navrata ozbiljno pritešnjen i doveden do praga neuverljivosti, Šešelj se isto toliko puta vraćao “sa poda”   i uzvraćao još većom žestinom.

Prvi   petak saslušanja dr. Šešelja započe t je   njegovim dugim izlaganjem o sopstvenoj stručnoj i političkoj karijeri, nakon čega je Milošević postavljao pitanja vezana za kosovski deo optužnice, pri čemu mu je Šešelj, kao tadašnji podpredsednik republičke vlade, bio prvorazredni svedok. U ovom delu iskaza, Šešelj je opisao pokušaje srpske vlade da postigne politički sporazum sa predstavnicima kosovskih Albanaca, ultimatum iz Rambujea i   povod za   vojnu intervenciju u Račku, i to kao neposredni učesnik ovih događaja, istovremeno poričući   diskriminaciju Albanaca i postojanje plana za njihovo   proterivanje nakon početka napada NATO-a na SRJ.

Nastupajući sa pozicija antikomunističkog disidenta,   potom   opozicionog političara koji je u vladu sa Miloševićevim socijalistima ušao iz razloga patriotizma a radi odbrane dela državne teritorije, već na samom startu iskaza svedoka Šešelja jasno je bilo da će pojednostavljena slika navoda optužnice biti dovedena u pitanje na dosada   najjači i najrazorniji način. Nastupajući sa pozicija “autentičnog srpskog nacionaliste” Šešelj je opovrgavao navode optužnice protiv Miloševića, jer je on, kao značajni srpski političar tog vremena, sa Miloševićem ulazio u sukobe upravo iz razloga što se ovaj nije ponašao na način   kao što mu optužnica stavlja na teret. Činjenice da je u toku Miloševićeve vladavine Šešelj više puta robijao zbog sukoba sa politikom socijalista samo je dala njegovom iskazu na težini.

Ovaj deo Šešeljevog svedočenja dotakao se nekoliko tema koje se mogu podvesti pod “teorije zavere” koje je ranije u sličnom obliku spominjao i sam Milošević. Radi se o Šešeljevim tvrdnjama da je nakon 5. oktobra došlo do podmetanja leševa poginulih Albanaca sa Kosova u pripremljene masovne grobnice u Srbiji, kao i situaciji vezanoj za Srebrenički masakr iza koga po Šešeljevim tvrdnjama stoje strane obaveštajne službe i njihovi plaćenici u okviru vojske bosanskih Srba. Nepotkrepljene materijalnim dokazima, koje ovaj svedok, budući da se nalazi u pritvorskoj jedinici tribunala, ne može da predoči sudu, ove su priče bile dočekane od strane suda sa nevericom (pa i prikrivenim strahom pred smelošću ovih tvrdnji) i više upućene gledalištu, pokušavajući da im se predstave kao logičnije od oficijelnih tvrdnji vlasti u Srbiji tokom nekoliko poslednjih godina. Ma koliko ove tvrdnje delovale kao neverovatne, u   najširu javnost je tako pušten crv sumnje u istinitost optužbi protiv Miloševićevog režima koje zadnjih godina kruže Srbijom kao nepobitne   i konačne.

Treći dan saslušanja dr. Šešelja značio je, po prvi put tokom izvođenja   dokaza odbrane, prelazak na događaje vezane za Hrvatsku i Bosnu.   Šešelj je prvo vrlo ubedljivo potvrdio sve ranije Miloševićeve tvrdnje iznete tokom izvođenja dokaza optužbe vezane za   prirodu Tuđmanovog režima i tretmana Srba u njemu, uzrocima pobune srpkih Krajišnika, izbijanje sukoba i učešće dobrovoljaca iz Srbije u ratnim dejstvima u danima raspada SFRJ. Ovaj deo svedočenja Šešelj je iskoristio da se žestoko obračuna sa političkim protivnicima u Srbiji, naročito sa SPO i DS, na koje je prebacio svu odgovornost formiranja paravojnih jednica mimo tadašnje vlasti u Srbiji. Time je sigurno napakostio političkim protivnicima, ali je pitanje da li je i koliko pomogao Miloševiću. Istovremeno, Šešelj je pokušao da sa Miloševića skine svaku odgovornost za politička ubistva tokom devedesetih, ponovo iznoseći svoje tvrdnje bez drugih čvrstih dokaza i prebacujući odgovornost na druge političke opcije po ključu “ubica su oni kojima je ubistvo politički najviše odgovaralo”. U nekim medijima nazvan “danom klevete” jer je gotovo sva politička ubistva stavio na teret tadašnje opozicije i stranih obaveštajnih službi, ovo je bio i najmanje uverljiv deo Šešeljevog iskaza, i u pogledu dokazne jačine i u medijskom smislu.

Daleko najuspešniji deo svedočenja bio je onaj koji se ticao koncepta Velike Srbije koji se kao cilj „ zločinačkog poduhvata” stavlja u hrvatskom i bosanskom delu optužnice Miloševiću na teret. Kao predsednik političke partije koja se jedina istinski zalagala za taj koncept i kao naučnik koji se više decenija bavi genezom i razvojem političke ideje Velike Srbije, Šešelj se pokazao kao dragocen svedok. Mada   mestimično profesorski preopširan za površno i u mnogo manje i jednostavnije stvari tek jedva upućeno sudsko veće, Šešeljev iskaz je ne samo ubedljivo opovrgao da je Milošević ikad zagovarao ili u praksi sprovodio politiku stvaranja Velike Srbije (koja je u Šešeljevom tumačenju   pak dobila formu mutikonfesionalnog bratstva i jedinstva) jer   se zalagao za očuvanje Jugoslavije, već je dovela u škripac tužilačku stranu koja se potpuno pomela i “pogubila” na zaprepašćenje sudskog veća i celokupne svetske javnosti. Nevešto pokušavajući da odbrani navode optužnice da se Miloševiću ne stavlja na teret projekt Velike Srbije (koji nije Miloševićev) već projekt “svi Srbi u jednoj državi”,   tužilaštvo je (protivurečivši samom sebi) dovelo   sudsko veće u nedooumicu šta zapravo želi da stavi na teret Miloševiću. Uz velike   muke Najs je morao da objašnjava da je Miloševićevo zalaganje za očuvanje Jugoslavije de facto značilo stvaranje Velike Srbije pod motom “svi Srbi u jednoj državi”, pominjući nekakav plan A i B koji se tokom dosadašnjeg trogodišnjeg suđenja uopšte nije spominjao. Kako je Milošević tokom ranijeg izvođenja dokaza pružio dokaze da je izjava o “svim Srbima u jednoj državi” izvučena iz konteksta još u vreme postojanja Jugoslavije i kasnije propagandno iskorištavana da mu se od strane separatističkih republika stavi na   teret plan stvaranja Velike Srbije, tužilačko verbalno “čupanje” iz sopstvenih kontradiktornosti ostalo je bezuspešno.

Mr. Najs uzvaća udarac

Sve do unakrsnog ispitivanja, Šešelj je nastavio da manje-više uverljivo potkrepljuje sve iznete teze i opovrgava navode optužnice. Ovaj razvoj događaja se preneo i na samo unakrsno ispitivanje, s tim da je, u skladu sa pravilima postupka, prvi potez sada imalo tužilaštvo. Ono je, videvši da je nastupio odlučni momenat u postupku, izvadilo sve raspoložive dokaze i navalilo svim sredstvima na Šešelja, ne bi li ikako preokrenulo situaciju koja je počela da joj   izmiče iz ruku. Stiče se utisak da je tužilaštvo tako ispucalo sav dokazni materijal spreman inače u procesu protiv samog Šešelja.

Namera tužilaštva je bila sledeća: da se obiljem materijalnih dokaza (pisanih   i video zapisa) zaspe “nezgodni svedok” i dovede u situaciju da se brani, tako da svaki njegov neuspeh u toj odbrani   doprinese ukupnoj negativnoj slici stvorenoj pred sudskim većem koja treba da u konačnom ishodu iskompromituje njegov celokupni prethodni iskaz. Trebalo je, dakle, ubedljivo dokazati da je svedok ratni huškač i da je lažov ne bi li se potpuno iskompromitovao. Iako je u par navrata Najs pritisnuo Šešelja navodima njegovih ranijih govora, nakon čega su usledila koherentna ali ne previše uverljiva objašnjenja svedoka, najveći deo unakrsnog ispitivanja pružio je Šešelju šansu da ponovo prođe kroz gotovo sve teme koje je dotakao u ranijem ispitivanju, da ih ponovi i dodatno potkretpi, usput dobijajući na medijskoj atraktivnosti u prepucavanju sa tužilaštvom, gde se Šešelj pokazao da mu nema premca.   Suočen sa nekoliko sopstvenih problematičnih izjava Šešelj je, budući da ništa bolje po sebe i optuženog   nije mogao da uradi u datim okolnostima, priznao da je tokom devedesetih godina lagao u cilju političke svrsishodnosti. Međutim, to nije bilo dovoljno za potpunu kompromitaciju Šešeljevog svedočenja koje je priželjkivalo tužilaštvo.

Ukupni rezime   unakrsnog ispitivanja izgledao bi na kraju ovako: tužilaštvo, mada   je zabeležilo manje uspehe u kompromitovanju Šešelja, nije uspelo da obesnaži njegov iskaz u celosti, već samo u pojedinim, manjim delovima, dok ga je u pretežnom delu (i to onom najvažnijem, o navodnom “zločinačkom udruživanju”   i planu stvaranja Velikoj Srbije)) čak i osnažilo. U želji da postigne koji pozitivan poen po sebe, tužilaštvo je isto toliko poena “poklonilo” Miloševiću dozvolivši Šešelju da se razmaše. Gledajući sa vanpravne, medijske strane, tužilaštvo je od strane tandema Milošević – Šešelj žestoko potučeno.

Posledice svedočenja na srpsku političku scenu

Ovakav ukupan ishod Šešeljevog svedočenja, budući da haški proces ima   veliki značaj   na razvoj doga đ aja na srpskoj političkoj sceni, doneo je sledeće posledice: neomiljenost Haškog Tribunala i neverica u eventualnu “hašku pravdu” sada su daleko prešli dvotrećinsku većinu u srpskom javnom mnjenju, a Milošević se u istraživanjima javnog mnenja po prvi put od odlaska sa vlasti vratio na listu pet najpopularnijih političara.

Iako su neki analitičari predviđali da će Šešeljevo tvrdo, nacionalističko svedočenje i insistiranje na Velikoj Srbiji oslabiti rejting SRS te potkopati njegov novi imidž koji se zadnjih godinu i   nešto dana kreće u pravcu umerenosti i politički korektnijeg nastupa, to se nije desilo. Šešeljevo svedočenje je samo ojačalo čvrsto nacionalno jezgro unutar radikalskog pokreta ne otupljujući ni malo njegovu sve dominantniju socijalnu stranu, pa čak i pridobilo deo “nacionalističkog” glasačkog tela kome je godio ovakav “izliv nacionalnog ponosa”, a koji su se razočarali u druge stranke koje su imale ili još uvek imaju nacionalni patos (SPO,DSS, NS). Šešeljev nastup u odbranu Miloševića imaće posledice i na rastući raskol unutrar SPS–a, odnosno može da u odlučnom trenutku (sa ili bez Miloševićeve sugestije) doprinese sa se promiloševićevska “tvrda struja” i njihovi glasači okrenu i glasaju za kandidate SRS na nekom od budućih izbora.

Svedočenje je imalo možda najdublji uticaj na psihološkoj ravni . Kompleksi navodne isključive krivice srpske strane za protekle ratove, koji su pet posednjih godina svim metodama nametani ovdašnjem javnom mnjenju su, kako izgleda, trajno razbijeni, a strah da se suprotstavi tumačenju događaja iz devedesetih koje preferira haško tužilaštvo i politkomesari dela ovdašnjih nevladinih organizacija, definitivno je prevladan. Svakome ko želi da se seća događaja sa kraja prošloga veka, bez obzira simpatisao Šešelja i njegov nastup ili ne, verodostojnija je njegova interpetacija tih događaja spram “pogleda na 90-te gospodina Najsa i gospođe Biserko”, ma koliko i ona bila manjkava, puna pretpostavki, podmetanja ili prećutanih stvari koje bi mogle da štete Miloševiću .

Da se klima srpskog javnog mnjenja nakon ovoga svedočenja naglo okrenula u pravcu obnove nacionalnog ponosa, jasno je svima, pa i najžešćim stranim lobistima u krilu ovdašnje misionarske inteligencije. Njihovo zgražavanje nad prostaklukom, kuknjava da se zabrani pristup medijima svim onima koji   svedočenje u Hagu tumače drugačije od njih, kao i jadikovke da je srpski narod zaostao i nepopravljiv te da se ponovo vraćaju u velikom stilu “teorije zavere” govori o (pod)svesnom osećanju u kom pravcu pušu vetrovi na domaćoj političkoj sceni.

Priče o reformama iza kojih ne stoji ništa osim nabeđivanja srpske strane za sva zla iz prethodnog perioda više ne drže vodu. To je još pre više od godinu i po dana shvatio Tadić (tj. njegov izborni štab) kada je svoju “reformsku priču” uvio i “ukrasio” patriotizmom, pozivajući se pre svega na nacionalni interes. Sa razbuktavanjem nacionalnog ponosa nakon Šešeljevog svedočenja i približavanjem pregovora o statusu Kosova, nacionalna osećanja i nacionalne interese ni jedan značajniji faktor domaće politike neće moći da izbegne, bilo kao marketinšku frazu, bilo kao ispovedanje iskrenih osećanja. Onima koji se oko revolucionarne vatre 5. oktobra budu i dalje ogrevali pričama o srpskoj krivici za sva zla u ovom regionu, ostaće samo prazna uteha kako su   bili “dosledni i u pravu”, ali ih više niko ne sluša i ne uzima za ozbiljno.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM