Vasilije Mišković

ZAMKA ZA RADIKALE

Formiranje radikalske vlasti u Novom Sadu uz podršku DSS-a pokrenulo je u medijima lavinu špekulacije o mogućoj koalicionoj vladi ove dve stranke. U "demokratskim" medijima je to poslužilo da se pojača negativna kampanja protiv DSS-a, a na koju u Koštuničinoj stranci, po običaju, nisu umeli da uzvrate. Činjenica da radikali nisu prihvaćeni kao legalna politička snaga, (i da će Reformisti učiniti sve da to tako i ostane ), kao da su i dalje na "crnoj listi" kod Amerikanaca i domaćih kooperativnih struktura,   jače nego same radikale pogodio je medijski nejaku poziciju DSS –a.

Stvarna situacija je bila drugačija. I to iz temelja. Vrh vladajuće stranke bio je duboko protiv toga što mu se u medijima spočitavalo. Da bi dokazao svoju „pravedničku nevinost“, DSS je čak rasformirao opštinski odbor u drugom po veličini gradu u zemlji, ali uzalud. Niko im nije verovao.

Par meseci kasnije dogodio se „slučaj Zvezdara" kada je došlo do skidanja višegodišnje vlade DS-a,   umesto koje je formirana šira koalicija na čelu sa radikalima. Usledila je repriza medijske halabuke najcrnje vrste protiv "izdajica demokratije" – DSS-a, a „slučaj Zvezdara“ postao je krunski dokaz postojanja tajnog „antireformskog tabora“. Čak je i Beba, tamo daleko, u Beču, počeo da se osmehuje. Mračni planovi „sila zla“ konačno su izašli na videlo.

Kako iza ovakve dualističke podele na Dobre i Zle momke stoje, kako surova ideološka isključivost, tako i konkretni interesi određenih političkih krugova, postalo je nemoguće   smisleno opovrgavati realnost postojanja ovakve „neprincipijelne koalicije“. Pripadnici tvrdokornih Reformista ovakvom kampanjom su izrazili svoj iskreni, mada iracionalni, strah od povratka Snaga Mraka i Haosa, uz već uobičajeni, rutinski prezir prema Koštunici i njegovom koketiranju sa snagama "starog režima". A na polju političke borbe Demokrate su nastojale da ograniče manevarski prostor DSS –a i smanje njen koalicioni kapacitet. Strahom od "restauracije" mobiliše se biračko telo i intelektualna javnost na zbijanju redova "demokratskih snaga " oko DS-a. Vrši se pritisak na vrh DSS-a, i istovremeno Koštunici snižava rejting optužbom da je "izdajnik Petog oktobra". Drugim rečima: školski primer višestruke političke dobiti usled sistematskog pritiska na glavnog političkog rivala.

Kombinacija spoljnog pritiska i medijske halabuke je u 2004. dala određene rezultate. Iako je vrh DSS-a svestan kako čitavu kampanju orkestriraju još uvek moćni «Dosisti», sa ciljem da im onemoguće da prave koalicije sa anatemisanim Radikalima, ništa nije učinjeno da se oštrica ove kampanje otupi. Koštunica nije kao Papa dao indulgenciju radikalima, već je dopustio da ga tvrdokorni D(O)S-ovci anatemišu zajedno sa njima.

No, kako vreme prolazi, situacija se pomalo normalizuje, pa je i ta vrsta pritiska sve manja. Danas je teže prolazi rasistička podela na "zle radikale" i "dobre demokrate" nego pre godinu dana. Radikali se pokazuju kao manji bauk po vladu od demokrata koji su obećavali kohabitaciju. Umereniji javni nastupi i „urbaniji“ imidž radikala je doprineo ovom otupljivanju medijskog linča radikala i blagom otopljivanju odnosa drugih stranaka prema njima. Ako se nastavi ovaj trend raste i verovatnoća da radikali na neki način participiraju u republičkoj vladi.

Mamac zvani ustav

Pored permanentne medijske kampanje, postoje i drugi politički potezi koji služe kao deo "strategije odvraćanja" DSS-a od i same pomisli na moguću koaliciju sa Omraženima. Iako su Radikali glasniji, u podrivanju Koštunice mnogo su aktivnije Demokrate. Dosada je Nikolić uviđao da će u slučaju Koštuničinog pada vlast najverovatnije prigrabiti Tadić i Karić, što bi za radikale bila daleko gora opcija od ove trenutne. Premda je u jednom trenutku izgledalo da se slab centar vlasti (čitaj DSS) može održati neočekivano dugo jer jaki suprotstavljeni polovi ne mogu da usklade svoje interese, izgleda da je ovom optimističkom viđenju centra došao kraj.

DS i oko nje okupljene političke snage jesu na potezu, ali ni oni nisu baš načisto šta da rade. Ako krenu direktno na Koštunicu, možda i uspeju da ga sruše. A možda i ne. Sigurno je jedino da će uspeti toliko da ga ogorče da će ga usmeriti da traži budući dogovor sa radikalima. Upravo je to i jedan od osnovnih razloga što se „kohabitirajući“ vrh DS-a dvoumi i što Zapad ne podržava ovaj scenario. Stranci nikako ne žele nestabilnost koja bi mogla dovesti do situacije da radikali budu ključni politički arbitri. Pogotovo ne žele da isti dođu u poziciju da uđu u republičku vladu. Zato Koštunici odgovaraju jaki radikali da bi njima plašio Zapad i demokrate. Očigledno je da svaki grub i nesmotren potez demokrata povećava šansu da radikali dođu do šanse da uđu u vladu.

Sada je pred demokratama težak zadatak: da izvedu rušenje Koštunice, a da ostanu relativno čisti i otvoreni za buduću saradnju «demokratskih snaga». Cilj je, dakle, "da ga sruše, a da on to ne primeti". Demokrate su odavno svesne da ne smeju direktno da napadnu na Koštunicu, jer im to snižava rejting i stvara podelu koju mogu iskoristiti radikali (pa i SPS). Stoga pokušavaju da ga namame u zamku novih izbora mamcem zvanim "ustav". Mimo toga oni rade i na drugim frontovima. Sa Karićem već uveliko prave dogovore oko buduće koalicije, s tim da on u pogodnom momentu odradi posao u skupštini i da aktivira poslanike "spavače" kojima bi se   torpedovao Koštuničin Titanik.

Glavni problem demokrata bio je kako usmeriti Radikale da krenu na rušenje Koštunice, tako da krivica za rušenje vlade padne više na njih, što bi onda Koštunicu navelo da buduću koalicionu utehu ne potraži u njihovom („verolomnom“), već u toplom, starom, demokratskom   zagrljaju. Zato se sadašnjom medijskom kampanjom vrši pritisak na radikale da traže smenu Vlade, jer se ova bavi “brutalnim otimanjem i izručenjem Haškom tribunalu” generala Lukića (bez obzira šta se i kako stvarno dogodilo). Pri tome, ovi isti politički krugovi nisu se libili ni da ohrabruju «patriotizam» Lukića i Pavkovića, ne bi li prisilili vladu na njihovo hapšenje i tako isprovocirali reakciju "patriotskih snaga". Stoga ne treba nikoga da čude glasine da upravo neki politički centri "demokratskog bloka" možda pomažu Pavkoviću u skrivanju. U tom pravcu ide i medijski pritisak na SPS. Onda ni ne čude izjave poput one duhovite opaske da "socijalisti ne bi rušili Koštunicu čak ni da ovaj uhapsi i isporuči Ivicu Dačića" (Dušan Petrović, DS). Ipak, vrhunac cinizma nastupa u trenutku kad (eks)dosovci liju krokodilske suze za haškim beguncima, kritikujući vladu zbog nezakonitih hapšenja istih.

Sve to, naravno, nije dovoljno da bi se radikali usudili da pređu preko Rubikona i sruše ovu koaliciju. Da bi neko nešto tako uradio potrebno je da, pored uzavrelih osećanja, postoji i politička računica koja kazuje da je taj potez koristan po njega. Radikali dobro znaju da bi sa rejtingom koji je približan onom koji ima DS oni imali minimalne šanse da uđu u novu vladu. Još gore. Na vlast bi doveli mrskog im Tadića i Karića. Ali, kada bi njima skočio rejting, a DS-u pao toliko da razlika između njih postane značajna, onda bi se oni verovatno usudili da reskiraju sa novim izborima.

Obmana statistike

Upravo tu uskaču agencije koje u svojim anketama javnog mnenja poslednjih meseci iznenada počinju pumpaju rejting radikala, a snižavaju navodni procenat podrške DS-u. Osokoljeni podacima, radikali treba se usmere u akciju koja ih vodi u klopku, jer bi, ako nasednu i isforsiraju izbore, DS uz veliku medijsku i marketinšku kampanju sebi vrlo brzo povratila rejting. Ako u celoj priči SPS padne ispod cenzusa, tim bolje. Tako bi tzv. "patriotski blok" i pored izvesnog rasta glasova za radikale na sledećim izborima mogao dobiti manje poslanika nego na izborima 2003 godine, a Demokrate bi jednim udarcem ubile dve muve (Voju i Tomu).

Oni će zato uraditi sve što je potrebno da bi radikale usmerili ka akciji rušenja Koštunice, što je njihov primarni cilj. Idealno bi bilo da Koštunica "kupljen" ustavom, sam raspiše izbore i tako dobrovoljno "abdicira". Demokrate, za sada, izbegavaju direktne sukobe koji slabe i njih i DSS (a jačaju radikale), i time ostavljaju otvorena vrata za buduću koaliciju. Ovakvim promišljenim pristupom su već jednom "prisilili" Koštunicu da podrži Tadića na predsedničkim izborima. Što ga ne bi opet naveli na nove izbore i tako ga izgurali sa vlasti? Oni na taj način oslabljuju DSS, ali samo do određene mere. Njima treba slab, ali ne i politički mrtav Koštunica, da bi mogao da bude mlađi partner u budućoj vladi.

Kako se ovih dana vidi, i sami radikali, opijeni sumnjivim istraživanjima javnog mnjenja, koji pokazuju velik "gap" između SRS-a i DS-a (čak i preko 10%), kreću ozbiljnije protiv Vlade (pokretanje skupštinske inicijative o glasanju o poverenju Vladi Srbije) . Istovremeno oni dobijaju jasne signale da su i Tadić i Karić spremni (a iza njih i Zapad) da daju privlačne ponude radikalima. Sve će im se početi gledati kroz prste samo da se odluče na rušenje Koštunice. Kako je nekim ambicioznim ljudima u vrhu SRS-a dozlogrdilo da, iako su najjača partija, stalno budu "van igre" isti su procenjeni kao spremni da progutaju mamac i da pokrenu lavinu koja bi urušila sadašnju vladu. Taktičko zatezanje i želja radikala da samo da priprete vladajućoj koaliciji i, eventualno, uberu neki poen na Lukićevom izručenju, u scenariju DS i Karića treba da budu iskorišćeni da radikalsko pokretanje inicijative za izglasavanje nepoverenja Koštuničinoj vladi bude i njen kraj, ili barem početak njenog kraja.

Neće se time srušiti samo vlada. Radikali bi time srušili i mogućnost buduće koalicije sa DSS-om, i istovremeno pomogli da na vlast dođe garnitura koja je po njih mnogo gora, a kako sami tvrde - gora i po Srbiju. Ukoliko se ostvari ovaj "DOS–ponovo–jaše" scenario, sledi produbljivanje političkog raskola koji radikale trajno ostavlja na "drugoj strani barikada", i još dalje od vlasti nego što su sada. Ali ako bi radikali provalili "igru" koja im se namešta i sačekali da DS bude prisiljen da direktno krene na rušenje ove vlade, onda će im, usled sukoba između glavnih političkih rivala, možda zaista i početi da raste rejting. A istovremeno će se odškrinuta vrata za koaliciju sa Koštunicom šire otvoriti.

Spoljni i psihološki faktor

U celoj ovoj priči ne treba potceniti uticaj Zapada. Amerikanci bi svakako želeli da vide Tadića na čelu Srbije, ali ne bi zbog njegovog dolaska na vlast rizikovali političko zamešeteljstvo iz koga bi ojačani radikali mogli atakovati na republičku vladu. Radikali su do daljnjeg kod Amerikanaca na "crnoj listi" (iako im povremeno šalju drugačije signale). Zbog višemesečne opstrukcije saradnje sa Hagom, a i nekih drugih stvari, Koštunica je najverovatnije takodje "pušten niz vodu". Međutim, rušenje ove vlade mora biti obavljeno elegantno da ne bi dovelo do "radikalizacije" Srbije, što je jedan od glavnih razloga za opisanu strategiju „mamca za naivne“. Nema nikakvih indicija da je zbog u poslednje vreme intenziviranih odlazaka generala u Hag Amerika "oprostila" Koštunici. Nasuprot tome, iz EU stvarno dolaze pozitivni signali.

Ostaje još "samo" pitanje: da li bi Koštunica radije bio premijer u vladi koju bi (i mimo izbora) podržavali radikali, ili pak sporedni igrač (ministar pravde?) kod Tadića i Karića? Odgovor na ovo pitanje leži u odnosima unutar "velike trojke", kao i od snage zapadnog pritiska. Ali, pre svega, on zavisi od samog Koštunice, koji uvek može da iznenadi i sebe i druge. Prema sadašnjoj proceni, šanse za "dil" Koštuniće i Nikolića manje su   od 50%. Ali da opciju njihovog dogovora treba držati otvorenom, barem iz pragmatičnih razloga, sada shvataju čak i "SRS-skeptici" unutar vladajuće stranke, poput Drakulića. Pritisnuta mogućnošću prevremenih izbora, vladajuća DSS je svesna da mora da omekša svoj odnos prema radikalima, ali je isto tako svesna i da joj ne odgovara ni njihova potpuna "rehabilitacija", jer u tom slučaju oni gube poziciju arbitra u političkom životu Srbije. Ako radikali ne budu više bauk, Koštunica ostaje bez poluge za pritisak na Zapad i domaće "demokratske snage". Zato on neuverljivo i polovično nastoji da rehabilituje radikale, ali u trenutku kada njegov blef bude provaljen   njegov položaj biće ugrožen sa obe strane (i od Tadića i od Nikolića). Sve u svemu, ako Voja i Toma ne provale igru, ili im uzajamna surevnjivost zamagli politički vidik, moglo bi im se dogoditi da budu oduvani od demagoškog B&B dueta (Borisa i Bogoljuba). A ukoliko se to na kraju zbilja i dogodi, niko (drugi) im neće biti kriv.