Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Zoran Stokić

DA LI JE KOŠTUNIČINA VLADA NELEGITIMNA?

Nekoliko dana nakon SDP-ovog neuspešnog pokušaja rušenja Koštuničine vlade u republičkoj skupštini krajem avgusta ove godine (povodom usvajanja zakona o NIS-u), otpočela je opšta javna kampanja za rušenje srpske vlade i za «hitno raspisivanje novih parlamentarnih izbora». Kampanja « Dole Vlada » ujedinila je raznolike političke aktere: od opozicionih stranaka (DS, PSS i, naravno, SDP), vanparlamentarnih stranaka (GSS, LDF, sitne «DOS-ovske» stranke okupljene u «Pokret 5. oktobar», itd), pa do medijskih i nezavisnih političkih analitičara. (1)

Pomenute opozicione stranke, sasvim legitimno, zahtevaju nove parlamentarne izbore, u skladu sa pravilom da je osnovna svrha političkih partija «da se bore da dodju na vlast». Argumentujući svoj zahtev za novim izborima, pomenute partije ukazuju na lošu privrednu situaciju, «nesposobnost vlade da rešava državne probleme», afere i drugo. Međutim, medju ponudjenim argumentima opozicionih stranaka, posebno se izdvaja jedan: osporavanje legitimiteta Koštuničine vlade. Ovaj argument je posebno značajan, jer nosi sasvim specifičnu političku težinu: naime, ukoliko bi se pokazalo da je argument ispravan, ne samo da bi sledilo da je Koštuničino dalje vladanje neopravdano i neodrživo, već, što je značajnije, da su zakoni koje donosi današni srpski parlament i odluke koje sprovodi sadašnja srpska vlada - nelegitimni, i, samim tim, neodrživi. Zato je važno ispitati, sine ira et studio, validnost pomenutih argumenata.

Zašto je, prema kritičarima, Koštuničina vlada nelegitimna?

Već 1. septembra 2005. pitanje (ne)legitimiteta vlade je otvoreno u tekstu «Kriza legitimiteta», NIN-ovog kolumniste Srboljuba Bogdanovića. Naime, autor članka je, kroz razgovor sa uticajnim političkim analitičarom Vladimirom Goatijem, u prvom od, kako se kasnije pokazalo, mnogobrojnih javnih poziva za prevremenim raspisivanjem parlamentarnih izbora u Srbiji, postavio pitanje (ne)legitimnosti sadašnje skupštine i vlade. U ovom tekstu su, kao glavni razlozi za osporavanje legitimnosti sadašnje skupštine i vlade, označeni: pad rejtinga vladajućih stranaka i nedostatak jasnog cilja u delovanju vlade (nakon neuspeha u postupku donošenju novog ustava Srbije), odnosno «poličko glavinanje, čiji cilj je- šta?». Izvlačeći odgovarajuće posledice iz svoje argumentacije, Goati je, poučavajući «zabludelog» Koštunicu o tome šta bi trebalo da usvoji kao taj traženi cilj, ukazao na «svetao» primer nemačkog kancelara Šredera - naime, ovaj je, objašnjava Goati, pokazao Koštunici pravi put tako što je, uvidevši da mu za buduće važne političke odluke treba veća podrška medju biračima, izazvao raspisivanje prevremenih izbora, ne bi li, izmedju ostalog, zaustavio dalje opadanje podrške svojoj partiji u nemačkom biračkom telu.

Gore navedena argumentacija je potom upotrebljavana, uz manje varijacije, u većini potonjih poziva na obaranje sadašnje vlade i raspisivanjem novih skupštinskih izbora, (2) da bi, mesec dana kasnije, ovome bio pridodat i argument o «kradji dva poslanička mandata» Koalicije za Sandžak- Omeragića i Džudževića, izabranih na izbornoj listi DS-a, koji su se priključili vladajućoj skupštinskoj većini.

Većini gradjana Srbije koji inače veoma loše žive i za to ponajviše okrivljuju aktuelnu vlast (a koga bi drugog?), gore navede teze deluju prihvatljivo i navode ih na spontano saglašavanje sa njima. Ali, pre nego što i mi sami «uzmemo kamen u ruku», valjalo bi razmotriti pobliže celu priču. Naime, u navedenoj argumentaciji postoji nekoliko teškoća koje je teško prevideti, kao što je način na koji se shvata relacija izmedju, uopšteno rečeno, podrške u biračkom telu i legitimnosti vlasti «per se», odnosno relacija izmedju «projekcije» biračke podrške u nekom proizvoljnom trenutku izmedju dva izborna ciklusa (npr. one ustanovljene anketama i istraživanjima javnog mnjenja) i legitimnosti te vlasti u tom istom trenutku; posebna teškoća se odnosi na pouzdanost samih istraživanja i anketa i, posebno, na validnost interpretacija tih anketa od strane zainteresovanih strana. Medjutim, pošto bi detaljna analiza pomenutih teškoća zauzela (pre)veliki prostor, pažnju ćemo posvetiti samo onim slojevima argumentacije koji su važni i neophodni za procenu ispravnosti teze o nelegitimnosti sadašnje srpske vlade, a koji ne zahtevaju (pre)široku elaboraciju.

Da li je Koštuničina koaliciona vlada od samog formiranja nelegitimna?

Kako se iz nekih izjava lidera opozicije može steći utisak da je Koštuničina manjinska vlada takoreći od formiranja nelegitimna, ili, makar, sumnjivog legitimiteta, nije zgoreg na početku se podsetiti činjenica:

Na izborima od 28. decembra 2003.godine, od ukupno 6.511.450 birača glasao je 3.825.471 birač, odn. 58,7% od ukupnog broja birača. Stranke koje su 3. marta 2004. formirale manjinsku koalicionu vladu zajedno sa SPS-om osvojile su ukupno 1.700.876 glasova, t.j. 44,5% glasova birača koji su glasali na tim izborima, odnosno oko 26% od ukupnog biračkog tela u Srbiji To im je omogućilo osvajanje 52,4% poslaničkih mandata, odnosno 131 (109 koalicija DSS, G17plus i SPO-NS + 22 SPS) poslaničko mesto u Skupštini Srbije – v. tabelu (3), i legitimnu skupštinsku većinu potrebnu za izbor koalicione vlade i donošenje zakona u skladu sa programom vlade.

Dakle, prva činjenica jeste da je Kostuničina manjinska vlada formirana (4) na legitiman način (i pored toga što su u opoziciji ostale dve velike stranke- SRS i DS, sa ukupno 119 poslanika ili 47,6% od ukupnog broja). Druga činjenica, ne manje važna, jeste da je vlada formirana, svidjalo se to nama ili ne, i na politički racionalan način, u skladu sa poznatim pravilima formiranja koalicionih vlada, pri čemu su posebno “poštovana” sledeća pravila: pravilo korišćenja prilike - winning coalition , pravilo najmanje skupštinske većine - minimum size koalition   i, naročito, pravilo najmanje unutarkoalicione opozicije - power excess coalition. (5)

Težište osporavanja legitimnosti sadašnje vlade je, prema njenim kritičarima, u nesrazmeri izmedju podrške koju vladajuće stranke imaju danas medju biračima (prema anketama) i stepenu društvene moći, odn. vlasti kojom te iste stranke raspolažu. Kao dokaz se navode rezultati nedavnih ispitivanja javnog mnjenja agencija Faktor plus, Mark plan i CeSID o stepenu podrške gradjana političkim partijama   i, u nešto manjoj meri, rezultati prošlogodišnjih predsedničkih i lokalnih izbora u Srbiji. (6) Ovde će biti analiziran prvi i jednostavniji tip argumenta, koji ćemo ovde uslovno nazvati: «Argument medijskih analitičara». (Drugi, nešto kompleksniji argument o nelegitimnosti vlade, predstavićemo u drugom tekstu).

Legitimnost vlade: Argument medijskih analitičara

Argument medijskih analitičara o nelegitimnosti Koštuničine vlade je prilično jednostavan i, u skraćenom obliku, izgleda ovako:

“Kada bi izbori bili u nedelju, čitava Vlada Srbije ne bi mogla da računa na više od 35-40 poslanika, koje bi dobio DSS. I to je sve.”- tvrdi Bogdanović u pomenutom tekstu, uz podršku Goatija, i nastavlja: “ Najgora je činjenica što Srbijom upravljaju i presudne odluke donose političari koji ne moraju da brinu šta će reći birači jer birače uglavnom i nemaju ” (ovde se, naravno, misli na to da inkriminisani političari “birače uglavnom i nemaju” u “nedelju”, t.j. na dan sledećih izbora).

Iz svega ovoga se, na kraju, pokušava poentirati konstruisanjem jednog “sudbinskog” pitanja, koje glasi: “ Jednog jutra možemo se probuditi u zemlji bez Kosova, bez Crne Gore, bez vojske, bez ustava i bez novca i pitaćemo se – ko je za to kriv ?”

Ljudi za koje niko nije glasao. (podvukao Z.S.)

Dodatak ovom argumentu predstavlja pomenuta teza vezana za spor oko „oduzimanja“ dva mandata Koalicije lista za Sandžak (v.V.Goati: Taktika salame, Politika 16.10.2005). Naime, odluka skupštinskog Administrativnog odbora da ne prihvati zahtev DS-a kao „oštećene strane“ da im se „vrate dva mandata“ zbog ulaska poslanika Omeragića i Džudževića u vladu i još bržeg izlaska iz nje, poslužila je kao povod poslaničkom klubu DS-a za demonstrativno napuštanje skupštine i potom je korišćena kao „krunski dokaz“ da vladajuća koalicija nema legitimnu skupštinsku većinu, t.j. da tu većinu veštački održava „kradjom poslaničkih mandata“. Ova teza o „kradji mandata“ ne samo da je postala novoustanovljeno „vjeruj“ DS-a (koje njihove stranačke lučonoše ovih dana „razjašnjavaju“ gradjanima po unutrašnjosti Srbije), već je postala i ključan, dugoočekivani „dokaz“ vladinim protivnicima medju medijskim analitičarima, kojim oni ovih dana, poput novinara NIN-a i medijske zvezde BK TV Dragana- Nije srpski ćutati - Bujoševića, srpskoj javnosti dokazuju „ono što su od početka govorili“- da je Koštunica nemoralan i da zbog toga njegova vlada treba da padne. Praveći paralelu sa otimanjem poslaničkih mandata DSS-a od strane DOS-a, Bujošević ljutito proziva demokratsku javnost, odnosno „poštene medije“ i „poštene analitičare“: Danas (...) „ se ne zna tačno ni koliko ko ima poslanika u parlamentu, baš kao što se to nije znalo ni u ono vreme kada je DOS prisvojio tuđe mandate zakonito ali neustavno. Tada je to bila tema svih poštenih analitičara i poštenih medija. Sada, kada DS tvrdi da je vladina većina i nezakonito i neustavno ukrala tri mandata, pošteni analitičari ne pišu o urušavanju institucija već prognoziraju kada će se demokrate Borisa Tadića vratiti u Skupštinu, a pošteni mediji se pitaju da li je moralno da poslanici koji ne sede na sednicama, dobijaju platu.” (v. tekst: Pada vlada? NIN 2860 20.10.2005)

Argumenti i teškoće: Ankete i Bogdanovićev san

Evidentno je da ovaj tip argumenta o (ne)legitimnosti vlade pati od proizvoljnosti i nelogičnosti. Tako, prvi stav u argumentu S.Bogdanovića, t.j. projekcija izbornih rezultata stranaka koalicije - nategnut je i ne odgovara činjenicama: naime, ako saberemo podršku gradjana strankama vladajuće koalicije iskazanu u pomenutim anketama - npr. onoj agencije Mark Plan sa početka septembra (v. Glas,16.9.2005 .), ta podrška zbirno iznosi oko 26% - DSS 11,5%+NS 3,9%+G17 3,4%+ SPO 2,4%+ SPS 4,8%, (ne računajući ovde glasače Koalicije lista za Sandžak, koja, izvesno je, ima podršku u visini od oko 1,5% ukupnog biračkog tela). Pri tom, osim DSS-a, čija podrška medju biračima prema pomenutim anketama varira izmedju 9-13% (a koja u ozbiljnoj izbornoj kampanji može da dosegne 15-tak procenata), izglede da predju izborni census, uz odgovarajuću kampanju i/ili udruživanje u izborne koalicije, imaju i NS i G17plus, što, uz gotovo izvesni SPS u budućem parlamentu, čini ukupan broj koji je svakako za 30-35 poslanika manji od ukupnog broja poslanika vladajuće koalicije u sadašnjem srpskom parlamentu, ali je broj koji je svakako znatno veći od „Bogdanovićevih“ 35-40 poslanika koji bi bili izabrani „da su izbori u nedelju“. Drugo, činjenica je da današnjom Srbijom „upravljaju“, donoseći pri tome „presudne odluke“, političari koji, ipak, „moraju da brinu šta će reći birači“, jer, te birače, fakat je, uglavnom, imaju , pa čak i u slučaju - “kada bi izbori bili u nedelju”. Treće, ako se jednog jutra probudimo u zemlji bez ičega i zapitamo se - ko je za to kriv? , odgovor svakako neće biti “Ljudi za koje niko nije glasao” (osim ako u njih ne ubrajamo srpske i crnogorske tajkune, masone, članove Bilderberga, ostrašćene političke analitičare, itd); Naime, glavni krivac za takvu, eventualnu, katastrofičnu “javu”, može biti samo vladajuća srpska politička elita, odnosno- “ ljudi za koje je neko glasao ” na prethodnim parlamentarnim izborima (ukoliko u tom košmarnom bogdanovićevskom “snu” nismo nekako zaboravili da je tih skupštinskih izbora od 28.12.2003. godine uopšte i bilo).

Ukradeni poslanici i taktika salame

Što se tiče argumenta o “kradji poslanika”, kao dokazu nelegitimiteta vladajuće koalicije, on se ne zasniva na nekakvim neupitnim i samorazumljivim osnovama. Prvo, bivši poslanik Dragiša Đoković je izabran od strane glasača DSS-a i to na izbornoj listi DSS-a i njegov mandat je, nakon aktiviranja njegove blanko ostavke (zašto je, inače, potpisao blanko ostavku?) legitimno zamenjen drugim poslanikom DSS-a. Drugo, poslanici Omeragić i Džudžević su izabrani na listi DS-a, ali po koalicionom sporazumu kojim je dogovoreno da Koaliciji lista za Sandžak pripadnu dva mandata, ako na izborima u Sandžaku obezbede 40.000 glasova, t.j. ukupno četiri poslanička mandata (druga dva mandata bi pripala DS-u). Pošto su na izborima ukupno imali 58.000 glasova i time osvojili ukupno četiri poslanička mandata, sasvim je jasno da Omeragić i Džudžević legitimno raspolažu svojim mandatima, jer ih oni nisu dobili od DS-a na poklon (poput nekih drugih političara sa izborne liste DS-a), već iza svakog od njih stoji autentična izborna volja njihovih sandžačkih glasača. (7) Sam postupak oko spornog ulaska u vladu, njihovih ostavki i odluke u Administrativnom odboru skupštine kojim je sprečeno oduzimanje njihovih mandata od strane DS-a, tiče se zakonske procedure (dakle legalnosti, a ne legitimnosti), koja se može osporavati pred Vrhovnim sudom Srbije, što Demokratska stranka i čini. Nakon što sud donese odluku, nju jednostavno treba primeniti i poštovati, uz sve moguće posledice koje iz nje proističu i tu teško da ima prostora za nekakvo preterano “legitimističko” moralisanje.

Na kraju, prozivanje “demokratske javnosti” za neadekvatno reagovanje na taj slučaj, najviše govori o tome koliko je uverljiva cela ta priča oko “kradje poslaničkih mandata DS-a”. Jer, ne može se očekivati da se raznorodna srpska javnost, koja je sastavljena od simpatizera različitih političkih partija, ali i od politički neopredeljenih, u ovom slučaju opredeli u korist jedne strane, t.j. DS-a (koja ni sama nema potpuno “čiste ruke” u vezi s poslaničkim mandatima), i to samo na osnovu argumenata i “dokaza” te iste strane, tipa: “ Sada, kada DS tvrdi da je vladina većina i nezakonito i neustavno ukrala tri mandata… ” Jer, kao što je već rečeno, ne samo da je “vlasništvo” DS-a nad tim mandatima sporno – npr. analitičar DjordjeVukadinović smatra da su dva mandata poslanika Liste za Sandžak Bajrama Omeragića i Esada Džudževića, izabranih sa liste DS-a, "debelo plaćena glasovima sandžačkih Muslimana na parlamentarnim, a posebno predsedničkim izborima"(Beta 5.10.2005). Drugima je i sam povod za DS-ovo napuštanje skupštine sporan - Predsednik Koalicije lista za Sandžak Bajram Omeragić odbacio je objašnjenje DS da su njegov i mandat Esada Džudževića razlog za izlazak demokrata iz parlamenta: ”Izbori su pravi razlog odluke DS, što je potvrdio i predsednik DS Boris Tadić na kraju sednice Glavnog odbora. Oni su svoju pravu nameru saopštili na kraju, a nas su pomenuli na početku sednice.” (Glas 7.10.2005)

Medjutim, najveću štetu uverljivosti argumenta o nelegitimnosti skupštine i vlade koji se zasniva na tome što “ DS tvrdi da je vladina većina i nezakonito i neustavno ukrala tri mandata…” pričinjava joj otvoreno primenjivanje dvostrukih aršina u procenjivanju iste pojave, od strane glavnih zastupnika tog argumenta. Tako, na primer, kada V.Goati opisuje postupak u kome su tri poslanika “oteta” DS-u, on izvodi oštre i nedvosmislene zaključke: “Sada je prilično čista situacija. Nema sumnje da je DS grubo i protivzakonito oštećena. Ovo što se dogodilo nije dobro za zakonitost, ni za demokratiju, ni za zemlju i to je sasvim sigurno.- tvrdi on, i dodaje: “To je taktika salame – samo seckate”. (Politika 16.10.2005)   Medjutim, kada odgovara na pitanje o moralnosti postupaka onih poslanika vladajuće koalicije koji pokušavaju da “prebegnu” u poslaničke grupe opozicionih stranaka (DS, PSS), Goati je dosta blaži u ocenama, izražavajući razumevanje za takve postupke u toj meri, da njegov opis njihovog poslaničkog “dviga” postaje metaforičan, na momente prelazeći u dirljivu sagu: « Veliki deo poslanika iz vlasti učiniće sve da se spasu s brodova koji tonu i da ostanu na vlasti. Pokušaće da "preplivaju" ka onim strankama koje su na predsedničkim izborima pokazale da jačaju. Oni su kao piloti kojima je svejedno da li će da lete na "boingu" ili "erbasu", važno je da lete. Ne bih krivio nikog zbog takvih pokušaja. Poslanici, a i partije, shvataju da se nalaze u orahovoj ljusci, trezveno idu za svojim racionalnim interesom. Uglavnom odlaze u sebi bliske stranke, praveći male političke kompromise. I to ne možete kritikovati. Jedan deo javnosti želi da kaže kako je to korupcija, a naprosto nije tako”(isto).

Dakle, po Goatiju, prebeg poslanika stranaka vladajuće koalicije u opozicione stranke nije korupcija (“važno je da lete!”) i urušavanje institucije parlamenta, dok obrnuto jeste! Što je najčudnije, ovakav stav se zastupa u zemlji, dok se gotovo istog dana prema inostranstvu brani stav da, “Srbiju i Crnu Goru očekuje izgradnja institucija koje će se efikasno boriti protiv korupcije, jer je to jedan od preduslova za pristupanje Evropskoj uniji”. (Goati, Voanews 18.10.2005)

Umesto zaključka

Argumenti medijskih analitičara kojim oni osporavaju legitimitet Koštuničine vlade, zasnivaju se, uglavnom, na ukazivanju na pad popularnosti stranaka koalicije medju biračima (prema podacima agencija za istraživanje javnog mnjenja), te na tezi o “kradji poslaničkih mandata DS-a” u skupštini Srbije. Medjutim, podrobnija analiza navedenih teza pokazuje da oni ne sadrže one elemente (niti normativno-političke, niti sociološko-empirijske) koji su neophodni da bi takav argument o nelegitimnosti sadašnje srpske vlade bio uvažen kao validan.

Post skriptum

Neplanirani benefit ove priče može biti otkriće jedne nove političke činjenice - naime, ono što se može jasno uočiti, to je da su glavni nosioci medijske i stranačke kampanje koja se zasniva na gore navedenim tezama, a čiji je osnovni cilj raspisivanje prevremenih skupštinskih izbora, dve opozicione stranke: DS i PSS Bogoljub Karić. (8) Kako ove dve stranke već godinu dana imaju vrlo dobru saradnju u koaliciji na pokrajinskom nivou, nije neosnovano pretpostaviti da njihova koordinisana kampanja protiv Koštuničine vlade predstavlja uvod u njihovu buduću političku saradnju i na republičkom nivou. I zaista, to se na neki način i najavljuje: “ U ovom momentu, sa sadašnjom izbornom aritmetikom, DS bi jedino sa PSS mogla da ima dovoljno poslanika da formira vladu. Ako se izuzmu radikali, to je jedna jedina stranka koja bi mogla sama sa DS da ima vladajuću većinu. Pitanje je koliko je jedna ili druga koalicija poželjna. PSS je relativno nepoznata stranka, s kratkom istorijom. Ali, verujem da je to u suštini jedna evropski orijentisana stranka koja će se zalagati za svojinske promene, demokratizaciju .” (Goati, Novosti 01.10.2005)   

Dakle, “boing” i “erbas” spremni su za zajednički let; ostalo je samo da se raščiste košpe sa liste za poletanje.

 

1. Kada je predsednik Boris Tadić objavio: Treba nam bolja Vlada! (Novosti 28.08.2005), krenulo je DS-ovo izborno prizivanje: Dragan Đilas: Koštunica je ozbiljno načet!( Kurir 27.8.2005) ; Dušan Petrović: Samo je pitanje kako će pasti Vlada Srbije! ( Glas 30.8.2005); isti,brižno, tri nedelje docnije: Vojo, urazumi se! (Kurir 19 9 2005). Nadovezuje se „nezavisni biznismen“ Z.Drakulić: Koštunice, dosta je bilo!(Kurir 9.9.2005), i nešto kasnije obznanjuje: Izbori su spas! (Kurir 7.10.2005). S.Orlić iz   SDP-a čika predsednika: Tadiću, ajde ruši Vladu!(Kurir 19.9.2005); Čović i Karić “ujedinjeni” uglas zahtevaju izbore (Glas 18.10.2005), a B.Karić, pred stotinak rudara u Nišu zapoveda: Koštunice, na izbore!(Kurir 19.9.2005), i precizira da su izbori neophodni jer „ljudi sa dva odsto podrške u biračkom telu nemaju legitimitet da upravljaju državom“. Na izbore poziva “srpski Mendela” Vladan Batić i Pokret 5. oktobar, (Glas 16.10.2005), dok Nenad Čanak izjavljuje, smelo: Smenićemo Vladu u oktobru! (Kurir 24.9.2005). Gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović tvrdi: Pravo je vreme za izbore (Glas 17.10.2005), a njegove drugarice-poslanice DS-a Snežana Lakićević-Stojačić i Gordana Čomić ocenjuju “da parlament Srbije više nema legitimitet i da su se stekli svi uslovi za raspisivanje vanrednih izbora” (Kurir 11.10.2005). Na kraju, odmereni i dobro temperovani Vladimir Goati prognozira: Kritično za Vladu na kraju godine! ( Kurir 17. 9. 2005), pojašnjavajući: Ne može dugo "dam-daš"! (Novosti 1.10.2005).

2. Osim u stavovima i saopštenjima opozicionih političkih partija, ova argumentacija je prisutna i u komentarima i analizama političkih analitičara, poput onih D.V.Stankovića, N.Cvjetičanina, i dr.

3. Izborni rezultati stranaka Koštuničine koalicije na skupštinskim izborima od 28. decembra 2003:

Stranke

glasovi

%

broj poslanika

%

DSS

678.031

17,7

53

21,2

G17 plus

438.422

11,5

34

13,6

SPO-NS

293.082

7,7

22

8,8

SPS

291.341

7,6

22

8,8

Ukupno

1.700.876

44,5

131

52,4

4. Treba se podsetiti da je, u to vreme, većina domaćih političkih analitičara prognozirala ponavljanje izbora (zbog odbijanja tada podeljenog   i “nepročišćenog” DS-a da prihvati ponudjen koalicioni sporazum), uz izuzetak urednika NSPM Dj.Vukadinovića, koji je, ispostavilo se, ispravno predvideo da će biti formirana manjinska vlada bez DS-a i to uz podršku SPS-a.

5. v. S.Antonić: Od skupštinskih izbora 2003. do predsedničkih 2004 , u: NSPM, vol.IX, no.1-4, jul 2004. str. 170-177. Ova tri pravila će, po svoj prilici, presudno odrediti i sastav buduće vlade, prvenstveno zbog činjenice da bi Koštuničin DSS u nekoj budućoj koaliciji bio veoma “težak” manjinski partner, za razliku od nekih drugih mogućih partnera čiji je prvenstveni cilj očuvanje stečenog kapitala i/ili predupredjivanje mogućih sudskih procesa za korupciju i nezakonito prisvajanje državne imovine.

6. Dejan Vuk Stanković: Javno mnjenje, demokratija i tranzicija u Srbiji , www.nspm.org.yu (6.9.2005); D.V.Stanković: Stranački rejtinzi koncem 2004: postizborna stabilizacija?, u: Analize , godina 1, broj 1, (izd.NSPM), 2005, str. 23-30.

7.   “Stvarno mi nije jasno zašto se toliko bave nama. Pa, ja sam, i kada se raspravljalo o našim mandatima na Administrativnom odboru, rekao: Da li to DS hoće da nama vrati dva mandata koja smo zaradili za njih na izborima. Zahvaljujući nama, oni su na izborima u Sandžaku dobili četiri mandata. Matematika je egzaktna i lako je uporediti koliko je DS dobijao u Sandžaku kada je izlazio sam, a koliko kad je bio s nama. I u Koalicionom sporazumu jasno piše da će naša lista dobiti dva mandata ako osvojimo 40.000 glasova u Sandžaku, a osvojeno je 58.000 glasova.”(Bajram Omeragić, Glas 7.10.2005)

8. Zanimljivo je da ključnu ulogu u dokazivanju slabog rejtinga vladajućih stranaka medju glasačima ima jedan profesor Univerziteta Braća Karić, koji je, ispred svoje agencije za istraživanje javnog mnjenja – poznate po naduvavanju izbornog rejtinga PSS-a   i katastrofalnim greškama u prognozama izbora za predsednika Srbije i izbora za gradonačelnika Beograda - u protekla dva meseca “obavio” najmanje tri istraživanja javnog mnjenja, koja su pompezno propraćena u svim medijima.

 
     
     
 
Copyright by NSPM