Jasna Miladinović

Nemačka posle izbora

Posle galona ispijenih kafa, neprospavanih noći, nebrojanih konferencija za štampu i beskonačnih pregovora, lideri parlamentarnih stranaka u Nemačkoj počinju   polako da shvataju da je tzv. “Velika koalicija” jedino realno rešenje.   Nagoveštaji   da će izlazak iz političke krize, u koju je Nemačka zapala u poslednjih nekoliko meseci, krenuti upravo u ovom pravcu, postaju sve glasniji.

Prvobitni impuls demohrišćana,   kao i socijaldemokrata, bio je   pokušaj da formiraju svoje vlade sa svojim kancelarom na čelu. Međutim u oba slučaja matematika se pokazala neumoljivom. Demohrišćanska unija (CDU/CSU) ohrabrena početnim ispitivanjima javnog mnenja, kao i činjenicom da u Veću pokrajna imaju stabilnu većinu, ušla je u predizbornu kampanju sa uverenjem da u koaliciji sa liberalima (FDP) mogu da formiraju vladu sa komotnom većinom i   Angelom Merkel kao kancelarom. To bi se najverovatnije i dogodilo da   tokom drugog dela izborne kampanje, naročito posle “velikog duela”   između Angele Merkel i Gerharda Šredera nije došlo do promena u raspoloženju biračkog tela. Sa samopouzdanjem čoveka koji je svestan da nema šta da izgubi (sve analize su govorile da SPD zaostaje za 10% od CDU/CSU) Šreder je krenuo u odlučnu ofanzivu. Pred kamerama u studiju, potpuno na svom terenu, vešt u improvizaciji, poigravao se sa Merkelovom kojoj nikako nije polazilo za rukom da ostavi dublji utisak na svoje potencijalne glasače. U daljem toku kampanje, kada su demohrišćani konačno otvorili sve svoje karte, postalo je jasno da osim Paula Kirhofa, koji je ponuđen za budućeg ministra finansija, niko drugi od tzv. “ekspertskog tima”   nije ni ponuđen. Pošto je knjiga spala na jedno slovo, priče o ekspertskoj vladi izgubile su na svojoj ubedljivosti. Prvobitnu prednost demohrišćani su nastavili da gube i zbog predizborne kampanje koja je osmišljena na brzinu i bez neophodnog profesionalizma. Za dalje gafove pobrinuo se i predsednik sestrinske partije CSU Edmund Štojble iz Bavarske, on je svojim neodmerenim izjavama na račun istočnih Nemaca i njihovih rasudnih moći, dodatno umanjio kredibilitet CDU među istočnonemačkim glasačima. Uljuljkani u dobrim početnim pokazateljima, CDU/CSU su konačni rezultat od 35,2%   doživeli kao hladan tuš.

Nedelju dana pre izbora, liberali su na skupštini svoje stranke jednoglasno odlučili da je crno-žuta koalicija (demohrišćani i liberali) jedina koalicija u koju su spremni da uđu. Liberali (FDP) su na izborima postigli neočekivano uspešan rezultat od skoro 10% glasova, međutim ni to nije bio dovoljno da se u koaliciji između demohrišćana i liberala formira vlada. U naknadnom pokušaju da se spasi što se spasiti može, demohrišćani su se oprobali u preliminarnim pregovorima sa Zelenima, ali tu su naišli na odlučno odbijanje. Zeleni nisu hteli da se “degradiraju u ulozi pomoćnog motora“ u koaliciji između demohrišćana i liberala. U takvoj trostrukoj koaliciji oni bi malo dobili, a njihov kredibilitet pred glasačima bi bio potpuno uništen. Tokom predizborne kampanje, Zeleni su izrekli previše oštrih reči na račun “crno-žutih” da bi to moglo, tek tako, da bude   zaboravljeno. Potpuno svesni da bi ulazak u ovakvu koalicija za njih značio “političku smrt”, zeleni izjavljuju da svoje mesto vide u opoziciji.

Liberali (FDP) sa svoje strane, smatraju da je još manje izgledna njihova koalicija sa socijaldemokratima i zelenima, jer je protivna izbornim obećanjima FDP-a, kao i očekivanjima njihovog glasačkog tela. Ovime su zeleni i liberali, svojim nepomirljivim stavovima, direktno stali na put kancelarskim ambicijama Angele Merkel i Gerharda Šredera.

Pošto su pokušaji za formiranje manjinske vlade iscrplini, pristupilo se preliminarnim pregovorima za formiranje tzv. “Velike koalicije” između demohrišćana i socijaldemokrata. Već na samom početku tih pregovora postalo je jasno da osnovni problemi nisu sadržinska pitanja (do njih se praktično nije ni došlo) već personalna, odnosno pitanje kancelara. Uprkos tome, raspoloženje u javnosti, medijima, kao i među samim političarima ukazuje da je ova koaliciona varijanta najizglednija.

U posleratnoj nemačkoj istoriji do tzv. “Velike koalicije” između demohrišćana i socijaldemokrata došlo je samo jednom.   U novembru 1966., tadašnj kancelar, Ludvig Erhard (CDU) podneo je ostavku i koalicija između   demohrišćana i liberala se raspala. Vili Brant, koji je do tada bio na funkciji gradonačelnika Berlina, dobija   ponudu od liberala da se prihvati dužnosti kancelara u novoj koaliciji između liberala i socijaldemokrata. Vili Brant odbija ovu velikodušnu ponudu i umesto toga, 1. decembra 1966, socijaldemokrate ulaze u prvu i do sada jedinu veliku koaliciju sa demohrišćanima. Na čelu ove koalicije bio je kancelar Kurt Georg Kizinger (CDU), a njegov zamenik i ministar spoljnih poslova Vili Brant. U kolektivnom pamćenju Nemaca ova koalicija je ostavila vrlo dubok trag. Pored velikog broja zakona koji su nesmetano donošeni jer je koalicija raspolagala većinom od skoro 90%, uobličeni su i temelji buduće socijalne države, na koju su Nemci i danas vrlo ponosni. Takođe, zapadnonemačka spoljna politka doživela je puni zamah, pa je tadašnja Zapadna Nemačka, posle punih dvadeset godina, izašla iz posleratne izolacije u kojoj je, kao pravna naslednica Nemačkog rajha, tavorila.

Ova uzbudljiva priča o uspehu “velike koalicije”, primenjena na današnje uslove, može imati dobar psihološki efekat na već prilično traumatizovane nemačke glasače, pa ova alternativa zaista može izgledati kao bogom dani izlaz iz sadašnje pat pozicije. Međutim, svaka sličnost sadašnjih političkih (ne)prilika u Nemačkoj sa Zapadnom Nemačkom 60-tih je potpuno isključena. Osnovna razlika, koju uočava svako ko iz sadašnjih nemuštih i   ideološki neprozirnih stavova političara pokušava da napravi kakvu-takvu paralelu, jeste u značaju i ulozi ideoloških ubeđenja sa jedne i “pragmatizmu”, sa druge strane.   Tadašnji demohrišćani i tadašnji socijaldemokrati su zaista bili pravi demohrišćani i pravi socijaldemokrati, njihova ideološka ubeđenja i motivi bila su nesporni. Velika koalicija koju su oni stvorili bila je rezultat odluke da se, u jednom teškom trenutku, ideološka ubeđenja i razlike, za jedno oročeno vreme, stave na stranu i da u pitanjima, koja su za obe strane nesporna i prihvatljiva, učini zajednički napor kako bi svoju zemlju podigli na noge. Danas, u vremenu kada ideologije više ne igraju bitnu ulogu, jer je globalizacija uzurpirala kompletni politički prostor, teško je oteti se utisku da je prećutni neoliberalni konsenzus između dve stranke, taj koji ih tera u zagrljaj.

Veliki kompromis

Uočljivo je da, tokom predizborne kampanje, ni Angela Merkel, kao ni Gerhard Šreder svoje birače nisu mnogo zamarali ideološkim i principijelnim pitanjima. Prevagu su odnela pitanja vezana za privredu, poreski sistem i rast nezaposlenosti. Generalni koncept, i jednih i drugih, svodi se na pitanje - kako odgovoriti izazovima globalizacije? Odnosno, kako učiniti Nemačku privredu konkurentnom na globalnom tržištu robe i radne snage? Samim tim, jedine uočljive razlike među njima su tehničke prirode, jer oni samo nude različita tehnička rešenja na gore postavljeno pitanje.

Oporezivanje :   Demohrišćani se zalažu da porez na dodatu vrednost bude uvećan za 2%, dok se socijaldemokrate tome protive. Demohrišćani žele da najnižu poresku stopu sa 15% snize na 12%, a najvišu sa 42% na 39%; socijaldemokrate nemaju nameru da poreske stope koriguju naniže, već naprotiv žele da najvišu poresku stopu podignu na 45%.

Rad,   zapošljavanje i socijalna pitanja: Demohrišćani smatraju da zaštitne mere u slučaju otkaza novo zaposlenih treba malo olabaviti, ugovore o radu na određeno vreme učiniti fleksibilnijim a zaposlenima ograničiti prava odlučivanja. Oni takođe smatraju da   doprinose za osiguranje nezaposlenih treba umanjiti za 2%, a ovaj manjak finansirati porezom na dodatu vrednost koja je uvećana za 2% . Socijaldemokrate se deklarativno protive svim promenama koje bi ugrozile prava zaposlenih ali, uprkos tome, ne odustaju od reformskog paketa “Agenda 2010”. Što se tiče modela zdravstvenog osiguranja, demohrišćani smatraju da svi treba da plaćaju jednake doprinose, a subvencije su moguće samo za decu i one sa izuzetno niskim primanjima. Socijaldemokrate na protiv, smatraju da doprinosi, baš kao i oporezivanje, treba da zavise od visine primanja. Penziono osiguranja i demohrišćani i socijaldemokrate vide u kombinaciji obaveznog zakonskog osiguranja i privatnog osiguranja, uz napomenu da demohrišćani daju izvesnu prednost privatnom osiguranju.

Spoljna politika: U ovom domenu su razlike najznačajnije. Socijaldemokrate smatraju da je potrebno nastaviti sa dosadašnjim kursem koji pre svega podrazumeva uzdržanu politiku spram SAD-a, naročito u pogledu učešća i slanja nemačkih vojnika na razna američka ratišta. Suprotno njima, demohrišćani se zalažu za produbljivanje saradnje sa SAD. Oprečni stavovi su vidljivi i po pitanju punopravnog članstva Turske u EU. Demohrišćani su u ovom pitanju podr žavali stav Austrije, koja je smatrala da Turskoj ne treba dati punopravno članstvo već u unajboljem slučaju status povlašćenog partnera. Socijaldemokrate su, na protiv, čvrsto stajale na poziciji da dalje pregovore treba nastaviti i u budućnosti Turskoj omogućiti punopravno članstvo u EU.

Energija i ekologija:   Socijaldemokrate su za nastavak politike postepenog gašenja nuklearnih elektrana i usavršavanje alternativnih, obnovljivih izvora energije. Suprotan stav u ovom pitanju imaju demohrišćani, koji smatraju da je potrebno produžiti vek nuklearnim elektranama i redukovati programe podsticanja alternativne energije. Oni se takođe zalažu za ukidanje zabrane uzgoja genetski modifikovanih namirnica, dok socijaldemokrate u pitanju genetski modifikovane hrane, smatraju da je potrošačima potrebno ostaviti barem   pravo na izbor.

Ukoliko dođe do formiranja velike koalicije, politika nove vlade biće politika uzajamnih kompromisa. Kako će ti kompromisi izgledati, teško je reći, jer pravi koalicioni pregovori još nisu ni počeli. Ali sa sigurnošću se može reći da će ta buduća vlada raspolagati jednom nesumnjivom prednošću u odnosu na ranije vlade. Ova vlada će biti izuzetno operativna ili je neće ni biti. Sa dvotrećinskom većinom u parlamentu i potpuno posvađanom opozicijom, koja nije veća od 30%, i koja ne pokazuje spremnost ni za kakvu međusobnu saradnju, velikoj koaliciji se pruža izuzetno veliki manevarski prostor. Takvoj vladi pružiće se jedinstvena prilika za rešavanje problema koji su nagomilani od ranije. Pre svega, donošenje novih sistemskih zakona koji će efikasnije regulisati međusobne odnose pokrajna i federacije, u prvom redu njihov budžet. Nemci su već godinama svesni činjenice da je sistem finansiranja pokrajna u raskoraku sa saveznim budžetom. Ali, ni prethodna vlada, kao ni i vlade pre nje, nisu mogle da reše ovaj problem jer su takve inicijative uvek bile blokirane od strane opozicije.

Imajući u vidu prećutni neoliberalni konsenzus, kao i mogućnost nesmetanog donošenja novih sistemskih zakona, možemo da pretpostavimo da se velika koalicija neće zaustaviti samo na korekcijama postojećih ustavnih anomalija. U Nemačkoj će se stvoriti uslovi za zaista krupne privredne reforme. Dopadalo se to Nemcima ili ne, ali sa ovakvom “velikom koalicijom”, globalizacija će   u Nemačku ući na velika vrata.

Pitanje kancelara

Obostrane aspiracije u pogledu kancelarske funkcije i obostrana nepopustljivost, u jednom trenutku, gotovo da su dovele u pitanje i same preliminarne pregovore.   Demohrišćani su postavili ultimatum – prihvatanje Angele Merkel na funkciji novog   kancelara je preduslov za dalje koalicione pregovore. U obrazloženju svog ultimatuma, demohrišćani se pozivaju na uobičajenu demokratsku proceduru koja predviđa da stranka sa najvećim brojem glasova ima pravo da predloži svog kancelara i da u nemačkoj posleratnoj istoriji ovo pravo niko nije dovodio u pitanje. Međutim socijaldemokrate smatraju da   pobeda i prednost demohrišćana od 0,9 %, u odnosu na socijaldemokrate, ne samo što nije dovoljno ubedljiva već je i prividna. Prema njihovoj interpretaciji izbornih rezultata, demohrišćane kao poslaničku grupu u parlamentu praktično čine dve sestrinske stranake CDU i CSU, pa je shodno tome svaka od ovih stranaka uzeta pojedinačno, osvojila manje glasova od socijaldemokrata. Njihova primedba da bi trebalo promeniti poslovnik o radu parlamenta i podeliti CDU i CSU u dve odvojene poslaničke grupe, kako bi se otklonila ova anomalija, dodatno je naelektrisala već inače vrlo napete pregovore.  

U odlučnom neprihvatanju Angele Merkel za novog kancelara, Šreder ostaje nepopustljiv jer, kako on primećuje, to nije njegov lični stav, već stav njegove stranke. Stav njegove stranke takođe je, da tokom preliminarnih pregovora ne treba u prvi plan stavljati personalna pitanja, odnosno pitanje kancelara; već se pažnja treba usresrediti na suštinska pitanja koja se tiču mogućnosti stvaranja velike koalicije. U tom smislu stav demohrišćana ocenjuje se kao isključiv, jer svojim ultimatumom oni direktno blokiraju dalje pregovore.

Zanimljivo je da socijaldemokrati, kao dodatni argument u svoju korist, navode i činjenicu da je novoizabrani parlament, većinski gledano, levičarski. Ovim direktnim prisvajanjem glasova Lafontena i Gizija (stranka Levice) oni pokušavaju da dodatno ojačaju svoju pregovaračku poziciju. Međutim svima, a ponajviše samom Šrederu,   je jasno da on i Lafonten nisu “na istoj strani”.   Jer, kada bi to bio slučaj, onda bi se, posle svih mogućih koalicionih kombinacija koje su do sada oprobane, formirala jedina “prirodna koalicija” - koalicija između SPD-Levice i Zelenih. Upravo zbog suštinskog razilaženja sa Strankom levice, socijaldemokrate i ne pozivaju anatemisanog Lafontena i Gizija za pregovarački sto. A činjenica da   SPD, uprkos nemilog “kancelarskog pitanja”, ne odustaje od preliminarnih pregovora sa CDU/CSU, govori da oni u demohrišćanima zaista vide partnera koji im je najbliži; odnosno da je za njih koalicija sa demohrišćanima “prirodnija” od “prirodne koalicije” sa levicom.

Konačno, posle treće runde preliminarnih pregovora (5. oktobra), između demohrišćana i socijaldemokrata, došlo je do značajnijeg pomaka. Obe strane su se složile da postoje osnove za ulazak u pregovore o formiranju velike koalicije.   Takođe, obe stranke   izrazile su optimizam u pogledu daljih pregovora, a pitanje kancelara ostavljeno je da se reši tokom samih pregovora.

U medijskom spekulisanju oko “kancelarskog pitanja” u javnosti su se pojavile raznolike ideje i “solomonska rešenja”, počev od toga da oba kancelarska kandidata treba skloniti i na mesto kancelara postaviti nekog trećeg (“Financial Times Deutschland”, na primer, predlaže Rolanda Koha CDU), do razmišljanja o tzv. “izraelskom modelu” po kome bi pola mandata bilo dodeljeno Angeli Merkel, a pola Gerhardu Šrederu.   Medijsko uplitanje u predizborni kao i postizborni tok, još je jedan od fenomena po kome će ovi izbori ostati zapamćeni.

U Nemačkoj pravi koalicioni pregovori tek počinju. O tome koliko dugo će trajati, niko se i ne usuđuje da razmišlja. Nemci se nadaju da će do božića dobiti novu vladu i novog kancelara. Da li će i Brisel biti toliko strpljiv, ostaje da vidimo.

(05.10.2005)