Ljiljana Smajlović

KRAJ IGRE

Jedna je stvar u vezi sa budućim s tatusom Kosova već sada izvesna: dogodine u ovo vreme, taj status više ni za koga neće biti tajna. Političke promene statusa još neće biti overene međunarodnopravnim ugovorima, ali će njihov krajnji cilj svima biti jasno vidljiv.

To i jeste bio prvi, kratkoročni cilj nove američke inicijative kojom je Kosovo u maju naprečac vraćeno u evroatlantske prioritete: da se oroči kalendar za utvrđivanje novog statusa Kosova. Status kvo je neodrživ, saopštili su Amerikanci, jer je postao pretnja stabilnosti.(1) Negde u isto vreme kada je to u američkom Kongresu izgovarao Nikolas Berns, podsekretar u Stejt departmentu koji je u Srbiji poznatiji kao “prijatelj Ričarda Holbruka”, u Beogradu je profesor Enver Hasani sa Univerziteta u Prištini objašnjavao da je status kvo “za Albance neodrživ” jer će, “ukoliko se procesi ne pokrenu sa mrtve tačke (…), sadašnje stanje doživeti violentniju metamorfozu od nasilja viđenog 17.marta prošle godine”.(2) Čini se da je Amerikance unervozila upravo takva pretnja stabilnosti na kakvu je aludirao Hasani: štampa na Zapadu ovog leta piše da kosovski Albanci upozoravaju svoje zapadne prijatelje kako će, izostane li nezavisnost, “radikalni elementi otpočeti intifadu, očistiti preostalu srpsku populaciju i preneti rat u Srbiju i Makedoniju”,(3) dok američki analitičari upozoravaju da “među kosovskim Albancima preovlađuje rastuće nestrpljenje nerešenim statusom protektorata”.(4)

Amerika diktira tempo

Amerikanci su ti koji su munjevito ubrzali rešavanje statusa Kosova. Od časa kada su Sjedinjene Američke Države javno saopštile da žele da međunarodna zajednica požuri sa rešavanjem statusa Kosova, u roku od samo sedam dana u javnost je procureo izveštaj generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana Savetu bezbednosti u kom je jasno nagovešten mogući redosled poteza UN u vezi sa statusom Kosova. Taj redosled je u međuvremenu već uveliko počeo da se ostvaruje. Anan je, uz standardnu diplomatsku ogradu da ništa od onog što on predlaže nije unapred dato, prvo sugerisao da Savet bezbednosti, za početak, formalno zatraži procenu dostizanja demokratskih standarda pod upravom UNMIK-a u južnoj srpskoj pokrajini (u činjeno 27. maja ) . U izveštaju je predvideo da onda on, na osnovu tog predloga, odredi specijalnog izaslanika koji bi do jeseni obavestio UN dokle se došlo sa standardima i može li se početi sa rešavanjem pitanja status a (učinjeno 3. juna) . Specijalni izaslanik je ambasador Norveške pri NATO i zove se Kaj Ejde: njegov izbor ni za koga nije bio iznenađenje. Kao što ni za koga neće biti iznenađenje ni kada Ejde jesenas obavesti Ujedinjene nacije da razgovori o statusu mogu da počnu. Da biste to tvrdili, ne morate biti paranoični pristaša teorija zavere: kao racionalna osnova za takvu tvrdnju dovoljan će biti izveštaj koji je Kaj Ejde lane podneo generalnom sekretaru UN, kada mu je poslednji put povereno da procenjuje stanje stvari na Kosovu. Posle 17.marta 2004. godine obavestio je Kofija Anana da za produžavanje neizvesnog statusa Kosova ne bi smelo biti opcija, to jest da treba okončati stanje privremenosti organa vlasti u Pokrajini i rešiti status. Time se, po svoj prilici, preporučio i za ulogu koja mu je sada poverena. Teško je zamisliti da bi njegova nova procena mogla da odudara od prošlogodišnje, tim pre što svi međunarodni zvaničnici, počev od oficira NATO, danas horski tvrde da se stanje na Kosovu u međuvremenu bitno popravilo.

Dalji redosled poteza predviđa da generalni sekretar UN ove jeseni imenuje novog specijalnog izaslanika, ovog puta za status. P osao tog izaslanika će biti da vodi pregovore o budućem statusu Kosova u krugu Kontakt grupa – Beograd – Priština. Ako ne uspe da pridobije sve strane za rešenje sa kojim bi se svi saglasili, predložiće Savetu bezbednosti ono koje mu se, na osnovu pregovaračkog procesa, učini najcelishodnijim. To je valjda samo po sebi dovoljno da se shvati da niko, a pogotovo ne Srbi, koje neki otvoreno naz i vaju “najslabijom stranom” u pregovorima,(5) neće imati pravo veta na rešenje, pa makar to rešenje bila nezavisnost Kosova. Svi vodeći američki listovi otvoreno pišu da će krajnji ishod pregovaračkog procesa biti nezavisnost Kosova, i da je jedino neizvesno hoće li do osamostaljenja doći pre ili kasnije, hoće li to biti instant ili odložena nezavisnost. Američka štampa tvrdi da nezavisnost kao krajnje rešenje nagoveštavaju američki “visoki funkcioneri” koji ne žele da budu imenovani, što je uobičajena formula za brifinge sa novinarima u kojim se saopštavaju stvarne namere Stejt departmenta o kojim a još nije celishodno otvoreno javno govoriti u ime administracije.

Ubitačno ubrzanje

I bez toga, nešto bi se o krajnjim namerama onih koji guraju požurivanje “budućeg statusa Kosova” dalo zaključiti i po krugu ljudi koji se u javnosti spominju kao mogući izaslanici UN za standard e . (Korišćenje izraza “budući” umesto “konačni” status Kosova je inače mali ustupak srpskoj strani, ustupak koji Srbima treba da zasladi početak pregovora: time se nagoveštava da sada samo započinje proces koji ne mora nužno brzo da se završi, to jest da rešenje ne mora odmah da bude konačno, već da proces može da sadrži i nekoliko prelaznih stepenica. To ne znači ništa drugo do da deo rešenja može biti i višegodišnje odlaganje konačnog statusa.) Najviše šansi za položaj izaslanika za standard daje se bivšem finskom predsedniku Martiju Ahtisariju, čoveku koji je u junu 1999. godine Slobodanu Miloševiću doneo ultimatum NATO ko je m se bivši YU predsednik na kraju povinovao,(6) ali se u užem krugu kandidata nalaze i bivši švedski premijer Karl Bilt, zatim bivši italijanski premijer Đuliano Amato, bivši komesar Evropske unije Kris Paten i bivši generalni sekretar NATO Džordž Robertson. Amato je predsednik Međunarodne komisije za Balkan, koja je u aprilu predložila “uslovnu nezavisnost” za Kosovo (član te komisije je i bivši šef YU diplomatije Goran Svilanović, koji je zbog otvorenog propovedanja osamostaljivanja Kosova od Srbije proletos navukao na sebe netrpeljivost dobrog dela javnosti, i još većeg dela ovdašnje političke elite), a Kris Paten je član Međunarodne krizne grupe, koja je početkom ove godine prva javno predložila da se Kosovu da nezavisnost, i to odmah.

Pre samo dve-tri godine u Srbiji je bilo relativno lako pridobiti javnost za ideju da “vreme na Kosovu ne radi za nas” i da Srbi moraju da budu ti koji će preduhitriti ostale u zahtevima da se status Kosova što pre rešava. Valjda je sada belodano da je to bila zabluda. Vreme nije radilo za nas, to je bilo tačno, a status kvo je za srpsku zajednicu na Kosovu bio okrutniji nego za Albance: i to je bilo tačno. Već 2001. godine je, međutim, moralo biti jasno da ni povratak demokratije u Srbiju ni svrgavanje Slobodana Miloševića sa vlasti nisu bitno promenili kosovsku jednačinu za zapadne sile, koje su 1999. intervenisale u korist Albanaca i Oslobodilačke vojske Kosova. Demokratski izabrana vlast u Srbiji nije uspela čak ni da uveća šanse izbeglih Srba da se vrate u svoja popaljena sela na Kosovu, a kamoli šanse za povratak srpskih snaga bezbednosti na vanjsku granicu Jugoslavije, to jest granicu Kosova prema Albaniji, iako je takav povratak jednog broja pripadnika srpskih službi bezbednosti čvrsto dogovoren u Kumanovu i garantovan Rezolucijom 1244. U Miloševićevo vreme Albanci su nesporno bili žrtve etničke diskriminacije; srpske snage bezbednosti su, odgovarajući na akcije Oslobodilačke vojske Kosova, nesporno koristile prekomernu silu; za vreme bombardovanja neke od tih snaga nesporno su izvršile strašne zločine nad albanskim civilima i pripadnicima OVK, a stotine hiljada Albanaca prinuđeno je na izbeglištvo. Kada su Srbi na Kosovu, međutim, postali žrtve etnički motivisanih zločina, to nije izazvalo odgovarajuću moralnu indignaciju zapadnjaka, njihovih vojnika, političara i novinara, koji kao da su po komandi redom postali retorički minimalisti. To se naročito videlo kada su u februaru 2001. zverski poubijani srpski civili u autobusu koji je dignut u vazduh daljinskim upravljačem. Bila je reč o srpskim izbeglicama sa Kosova koje su na Zadušnice putovale da obiđu svoja oskrnavljena i porušena groblja. Od svih zapadnih političara, samo je Šveđanin Karl Bilt napad na autobus nazvao “čistim terorizmom”. “Njujork tajms” je govorio o krvavom i “smelom” činu čiji su počinioci nazivani “gerilcima” i “pobunjenicima”, a Kolin Pauel je na dan napada u razgovoru sa vladikom Artemijem u Vašingtonu upotrebio eufemizam da KFOR “nije uspeo da garantuje bezbednost Srbima”.

Smrt mrtvog slova na papiru

Srpsko pravo na Kosovo od 1999. postoji samo na papiru, jer je Srbiji pod Slobodanom Miloševićem oduzeto pravo da upravlja svojom južnom pokrajinom, ali se tu ništa nije promenilo rušenjem Slobodana Miloševića. Naprotiv: pet godina kasnije čini se verovatnim i izglednim da Srbija pod demokratskom vlašću izgubi i to papirnato pravo na Kosovo. Nimalo nije pomoglo ni to što su nove vlasti u Srbiji Albancima na jugu Srbije osigurale politička i ljudska prava i fizičku bezbednost o kakvim Srbi na Kosovu ni pod međunarodnom upravom ne mogu da sanjaju. Zato je požurivanje rešavanja konačnog, ili budućeg, statusa Kosova pod takvim okolnostima moglo da ima samo jedan ishod: požurivanje daljeg osamostaljivanja Kosova, to jest uklanjanje “mrtvog slova na papiru”, papirnatog suvereniteta Srbije i Crne Gore nad južnom pokrajinom.

Ako se o trci sa vremenom uopšte može govoriti, onda se ona pre svega sastojala u brzini kojom je UNMIK stizao da prenosi ovlašćenja na privremene organe vlasti. Nikakva brzina demokratizacije i normalizacije Srbije tu nije mogla konkurisati. Iz obrazloženja žurbe za rešavanje statusa jasno je, štaviše, da su kosovski Albanci zapravo samo ojačali svoju argumentaciju time što su 17. marta prošle godine deo besa prema Srbima okrenuli i prema pripadnicima KFOR-a. Zapadni političari teško bi svojim građanima objasnili NATO žrtve u mirnodopskoj zaštiti Kosova, s obzirom na to da je NATO od Srba 1999. oteo Kosovo bez ikakvog gubitka u ljudstvu, u ratu koji je zbog toga u Americi prozvan i “prvim politički besplatnim ratom” u istoriji ove zemlje.(7) NATO trupe su na Kosovu bezbedne samo ako uživaju albansko gostoprimstvo; to gostoprimstvo biće uskraćeno onog časa kada vojnici NATO, koje su Albanci doživeli kao zalog odnosno garanciju budućeg nezavisnog Kosova, zasmetaju daljem osamostaljivanju Kosova. Zapadni strah za bezbednost NATO vojnika uvek je pri vrhu prioriteta u razgovorima o Kosovu. Kada je irski ministar odbrane krajem maja doputovao u obilazak irskih vojnika koji čuvaju mir u Lipljanu, najviši irski oficir po činu koji služi na Kosovu obavestio ga je da Irci strahuju za svoju bezbednost u Pokrajini jer se plaše “radikalnih albanskih elemenata”. Potpukovnik Diarmuid Ficdžerald rekao je ministru Viliju O'Diju da “svako odlaganje početka razgovora o statusu može da proizvede masovne demonstracije protiv međunarodne zajednice”, što opet može da dovede do toga da pripadnici KFOR-a postanu mete nasilja.(8)

Veliko spremanje

Srpska javnost teško guta činjenicu da je čitava jedna mala vojska zapadnih političara i novinara spremna da pravda albansko nasilje frustracijama i siromaštvom stanovništva, i da ga zatim nagrađuje ubrzavanjem procesa osamostaljenja. Srbi su u poslednjih petnaest godina imali priliku da dobro nauče jezik ljudskih prava i zapadnu retoriku, čak i ako ih nisu do kraja usvojili, i jasno im je da kosovski Albanci nisu ostvarili demokratske standarde koje je međunarodna zajednica propisala kao preduslove za početak rešavanja statusa. Ali kad imate moćne prijatelje, onda vam visoki predstavnici UN pom ažu da stvarni napredak u oblasti ljudskih prava nadoknadite brojem javnih apela vaših političara da se poštuju ljudska prava. Seren Jesen Petersen je tako u Savetu bezbednosti u najboljem mogućem svetlu predstavio povećanu spremnost albanskih političara da se na rečima zalažu za povratak Srba na Kosovo, i za njihovu veću bezbednost, izostavljajući kritiku odsustva bilo kakvog napretka u odnosu prema Srbima u kosovskoj stvarnosti. Nema veće bezbednosti, ali ima više apela za veću bezbednost, i to je ispalo dovoljno da Savet bezbednosti UN 27. maja zaključi da postoje “napori” da se postignu standardi, i da sa politike “standardi pre statusa” treba preći na politiku “i standardi i status”. Tako se moglo desiti da se u Petersenovom izveštaju hvali ne broj izbeglica koje su se vratile na Kosovo, nego broj srpskih “poseta mestima povrataka”(9) na Kosovu. Reč je, dabome, o mestima nekog budućeg povratka o kome još ne može biti govora, dakle o posetama kućnim zgarištima i oskrnavljenim grobljima, odnosno spaljenim selima.

Lako je pasti u vatru zbog ovakvog cinizma međunarodne zajednice, ali analiza iziskuje razumevanje vašingtonske dinamike. Novi američki državni sekretar Kondoliza Rajs započela je veliko spremanje svog resora pospremanjem regiona koji su zbog “rata protiv terorizma”, odnosno napada na Irak, u Pauelovo vreme zapostavljeni. U žargonu Fogi botoma,(10) Kosovo je pre svega “nezavršeni posao” i geografska tačka na kojoj su stacionirane američke trupe koje su danas potrebnije drugde. Rajsova je u poslednjih nekoliko meseci delimično razrešila nekoliko važnih sporova sa Evropljanima (popustila je zahtevu Evrope da krivci za masakr u Darfuru potpadnu pod delokrug Međunarodnog krivičnog suda, odustala je od protivljenja evropskim pregovorima sa Iranom), a sada na delu primenjuje odluku Džordža Buša da saveznici u NATO bombardovanju Jugoslavije, koji su zajedno došli na Kosovo, moraju zajedno i da odu sa Kosova. To zapravo znači da ako Amerikanci ne mogu da odu pre ostalih, onda će navesti ostale da požure sa odlaskom. To je ta žurba u rešavanju statusa Kosova, i razlog zašto Nikolas Berns misli da “narod Kosova zaslužuje da zna kakva će mu biti budućnost”, kao da to ne zaslužuju narodi Kašmira, Palestine, Severne Irske ili Kipra, sve područja na kojim a se rešenja za složene etničke konflikte strpljivo i sporo, uz međunarodno posredovanje, traže decenijama. Kondoliza Rajs je 18. aprila ove godine zvanično primila članove Međunarodne krizne grupe:(11) prvo pitanje koje su joj oni postavili glasilo je: “Je li američka administracija spremna da okonča posao koji smo započeli devedesetih godina?”. Odgovor je bio: “Da”.(12) Pre nego što je započeo svoju junsku balkansku turneju, njen podsekretar Berns je u Londonu rekao nešto vrlo slično: “Moramo da se vratimo i završimo posao”.(13)

Treća republika

Istine radi, treba reći da američki plan nije oduvek bio da Kosovo postane nezavisno. U vreme kada je građanski rat na Kosovu počeo da eskalira, krajem 1997. i početkom 1998. godine, američki diplomati su se uglavnom bavili mišlju da Kosovo jednog dana, kada Milošević više ne bude na vlasti, postane treća republika u sastavu Jugoslavije. To je ono vreme kada su Amerikanci , istina redovno , isticali da nisu za otcepljenje Kosova, ali su uveli jednu bitnu distinkciju u svoj diplomatski govor: Kosovo je, po njima, trebalo da “ostane”, ali ne više u granicama Srbije, već u granicama “jugoslovenske federacije”. Ta promena je bila utoliko upadljivija što je već tada američka administracija za tu federaciju službeno koristila naziv “Srbija - Crna Gora” umesto Savezna Republika Jugoslavija. Tad već više uveliko nije bilo moguće iz Amerike poslati pismo za Beograd sa oznakom Jugoslavija: poštanski službenici su tražili da se kao odredište navede zemlja koju su oni tada označavali sa “Srbija - Crna Gora”. Jugoslavija se pojavljivala jedino kada je Kosovo bilo u pitanju, upravo da bi se izbegla odrednica Srbija, odnosno pitanje statusa pokrajine u odnosu na Srbiju. (Tadašnji državni sekretar Madlen Olbrajt je u ono vreme najčešće rabila sintagmu “ono što je nekad bilo Jugoslavija”.)

Zato se u Kumanovskom sporazumu(14) odjednom ponovo pojavila Jugoslavija, to jest odredba da Kosovo ostaje u sastavu Jugoslavije (a ne Srbije). Režim Slobodana Miloševića se pravio da to ne vidi i ne čuje, iako je tada američka administracija o Jugoslaviji već uveliko govorila samo kao o Srbiji. Isto je bilo i 2000. godine, pa je izbor Vojislava Koštunice za predsednika Jugoslavije oduševljeno dočekan u Vašingtonu kao izbor “lidera Srbije”, kako je pobednika prvog kruga izbora za predsednika SRJ Bil Klinton uporno nazivao u govoru na Džordžtaun univerzitetu krajem septembra 2000. godine. Pre bombardovanja su, naime, Amerikanci , izgleda , živeli u iluziji da će Albanci odustati od zahteva za nezavisnošću kad u Jugoslaviji bude “više demokratije”. U emisiji na Nacionalnom javnom radiju u martu 1998. godine, novinar te stanice Tom Dželten, koji je u to vreme važio za poznavaoca američke politike prema Balkanu, objašnjavao je da “mnogo toga što kosovski Albanci misle o Srbiji ima veze sa političkim rukovodstvom u Srbiji, naročito sa Miloševićem. U demokratskijoj Jugoslaviji, sasvim je moguće da bi oni bili malo fleksibilniji”(15).

Sveža krv za nezavisnost

Bivši funkcioneri Klintonove administracije godinama su zamerali Džordžu Bušu na tome što ne “završava započeti posao” na Balkanu. Konzervativni analitičari, odnosno oni koji deluju u okviru konzervativnih ili “libertarijanskih” instituta u SAD, uvek su bili naglašeno kritični prema Klintonovim ambicijama “stvaranja nacija”(16) i rugali su se Klintonovoj “pobedi” nad Jugoslavijom 1999. godine. To je bila kakva-takva uteha srpskim nadama da će pod Bušom na ovaj ili onaj način sačuvati Kosovo, ali se sve promenilo otkako je Bušova administracija zaokretom u rešavanju statusa Kosova usvojila klintonovsko-holbrukovsku politiku. Jedan od nekad najžešćih kritičara Klintonove kosovske politike Ted Gejlen Karpenter sa “Kejto” instituta (17) izjavio je 7. juna da je "teško (je) zamisliti bilo kakve okolnosti pod kojim bi SAD i Evropska unija prihvatile opciju Vlade Srbije, a ne nezavisnost. Izgleda sve jasnije da su političke elite u SAD i Evropskoj uniji odlučile da je jedino rešenje za taj problem nezavisno Kosovo". Drugi kritičar Klintona, Džon Halsman iz Heritidž fondacije,(18) sada kaže da je ipak najbolje rešenje “uslovna nezavisnost sa opsežnim međunarodnim nadzorom”, s tim da se u prelaznom periodu strahovi kosovskih Srba umire nekom vrstom “labave federacije” sa Srbijom.

Kontakt grupa(19) je, čini se lako i bez većeg otpora Rusije, zauzela i obnarodovala stav da na Kosovu nema povratka na stanje od pre 1999. godine, što je Beogradu prethodno poručeno i iz Brisela. To je zgodna kratica za stav da Kosovo više neće biti u sastavu Srbije kao do tada. Istovremeno je odlučeno i da ne može biti promena granica Kosova, što je kratica za stav da se Kosovo ne može deliti. O granicama Srbije , naravno , nije bilo ni reči. To jasno upućuje na paralelu sa SFRJ iz 1991. godine: sve unutrašnje granice tada su proglašene nedodirljivim, jedino granice SFRJ, države koja se po mišljenju evropskih pravnika(20) “sama raspala”, niko nije bio spreman da tretira kao nepromenjive. Jedan je učesnik debate o Kosovu vođene u Vudro Vilson centru(21) u Vašingtonu posle sednice Saveta bezbednosti primetio kako u bivšoj Jugoslaviji svi imaju pravo da se otcepe od Srba, jedino Srbi nemaju pravo da se otcepe ni od koga. Ovo je, naravno, bila otvorena aluzija na čvrstu rešenost Zapada da ne dozvoli da Republika Srpska pođe putem Kosova, to jest da se analogija unutrašnjih granica koje postaju međunarodne primeni i na granice Republike Srpske. Na retoričkom nivou već sada se koristi fraza o promeni statusa granica, dok same granice ostaju “nepromenjive”. O tome je za makedonsko “Vreme” ovog proleća govorio zagovornik nezavisnosti Kosova sa američkog Instituta za mir(22) Danijel Server,(23) koji kaže da se “granice neće menjati, ali bi se mogao promeniti status nekih granica koje već postoje”.

Sve za ništa

U vrlo kratkom vremenskom rasponu ovog je proleća tako u Americi i Evropi retorički pređen put od “standarda pre statusa” do “standarda i statusa”, sa spore i polovične primene Rezolucije 1244. do signala za brzi početak pregovora o statusu. Nekako preko noći promenili su se i međunarodni rakursi, pa “uslovna nezavisnost” u više etapa, koju je predložila Međunarodna komisija za Balkan(24) sada u međunarodnim debatama dođe kao neka vrsta umerenog, razumnog rešenja, na pola puta između dva “ekstrema”. S tim što nezavisnost Kosova više niko ne uzima kao esktrem. Kao “ekstremi” se sada doživljavaju “brza nezavisnost” Kosova sa jedne, i povratak Kosova na stanje pre 1999, to jest ostanak u sastavu Srbije, sa druge strane. Ovo drugo je Kontakt grupa isključila i kao teoretsku mogućnost; ovo prvo se Albancima još smeši. Pregovori bi morali da budu proces u kom se nešto dobije, a nešto gubi. Jedino što je ostalo zagonetka je šta bi to Srbija dobila gubitkom Kosova.

(10.06.05)

Napomene:
1 Nikolas Berns u Kongresu SAD: “Status kvo više nije održiv, poželjan niti prihvatljiv. Ne zadovoljava niti jednu stranu, niti jedan narod u regionu, i ostavlja otvorenom mogućnost ponovnog etničkog nasilja”.
2 “Danas”, 23. maj 2005.
3 Londonski “Observer”, 29. maj 2005 .
4 Hel Dejl i Džon Halsman iz Heritidž fondacije, 1.jun 2005.
5 Transitions Online, 30.maj 2005: Pozicija Beograda je najslabija od tri strane u pregovorima i niko ne zamišlja da bi se srpske snage bezbednosti mogle vratiti na Kosovo.
6 Security Watch, Zurich.
7 Mark Danner, New York Review of Books, 1999.
8 Irish Times, May 31, 2005.
9 “visits to return sites”
10 Foggy Botomm, metro stanica u Vašingtonu u čijoj blizini se nalazi američki Stejt department
11 Međunarodna nevladina organizacija (International Crisis Group) koja je u januaru 2005. objavila izveštaj u kom predlaže brzu nezavisnost za Kosovo
12 Pres brifing u Stejt departmentu, 19.aprila 2005.
13 Guardian, 8.jun 2005.
14 9. jun 1999.
15 National Public Radio, 16. mart 1998 .
16 “nation-building”
17 Ted Galen Carpenter, CATO Institute
18 John Hulsman, Heritage Foundation
19 SAD, Velika Britanija, Italija, Nemačka, Francuska i Rusija
20 Evropska zajednica osnovala je komisiju kojoj je na čelu bio Francuz Rober Badenter (Robert Badinter)
21 Woodrow Wilson International Center for Scholars
23 Daniel Serwer
24 Komisija predlaže četiri prelazne faze u evoluciji suvereniteta Kosova, koje bi postalo u punoj meri nezavisno tek u trenutku kada bude primljeno u Evropsku uniju, dakle u periodu koji bi mogao da traje celu deceniju i više. Komisija predviđa da se separacija Kosova od Srbije izvrši odmah, dok bi ve ć 2005/2006 . Kosovo bilo priznato kao nezavisna celina, ali takva u kojoj međunarodna zajednica zadržava ovlašćenja u oblasti ljudskih prava i zaštite manjina.