Slavoj Žižek

Evropski ustav je mrtav. Živela prava politika

U zajednici Amiša postoji sledeći običaj: kada na napuni 17 godina dete postaje slobodno. Posle detinjstva provedenog u strogoj disciplini, detetu se dopušta – u stvari, ono se podstiče da »ode i vidi svet«, proba sve što moderan svet nudi: da vozi kola, sluša pop muziku, menja seksualne partnere, gleda televiziju, pije alkohol i proba drogu. Od njega se očekuje da posle nekoliko godina odluči hoće li se vratiti i postati pravi Amiš, ili će zauvek napusti tu zajednicu i postati običan Amerikanac.

To dete zapravo nema mogućnost da zaista slobodno izabere jer je ishod izbora na najbrutalniji način unapred određen. Ukoliko uopšte ima nekog izbora, to je lažni izbor. Kada se posle mnogo godina discipline, i maštanja o zabranjenim zadovoljstvima sveta van njihove zajednice, mladi Amiš nađe u tom svetu, on će svakako otići u ekstrem. On želi da sve proba – seks, drogu, alkohol. A pošto nema nikakvog iskustva kako i pored svega toga može da upravlja svojim životom, vrlo brzo će se naći u neprilici. Sve mu se to vrlo brzo obije o glavu i sa velikom verovatnoćom se može očekivati da će se vratiti u sigurnost svoje zajednice. Nije, dakle, čudo što upravo to uradi 90 odsto amiške dece.

Ovo je savršen primer teškoća koje uvek prate ideju »slobodnog izbora«. Amiški tinejdžeri formalno imaju mogućnost slobodnog izbora, ali zbog okolnosti u kojima se nalaze dok donose odluku, taj izbor zapravo nije slobodan. Da bi mogli da zaista izaberu, morali bi da budu na pravi način obavešteni o svim opcijama. A to je nemoguće ako su ukorenjeni u svojoj amiškoj zajednici.

Kakve sve to veze ima sa francuskim odbijanjem evropskog ustava, čiji su udarni talasi vrlo brzo podstakli Holanđane da još u većem procentu kažu "ne"? Ima velike veze. Glasači su tretirani kao mladi Amiši: nije im ponuđen jasan i simetričan izbor. Uslovi izbora su privilegovali odgovor »da«. Elita je narodu predložila izbor koji zapravo nije nikakav izbor. Ljudi su pozvani da ratifikuju nešto što je neizbežno. I mediji i politička elita su taj izbor predstaviti kao izbor između znanja i neznanja, između stručnosti i ideologije, između post-političke administracije i starih političkih strasti levice i desnice.

Odbijanje ustava je ocenjeno kao kratkovida reakcija onih koji ne umeju da sagledaju posledice onog što čine, kao izraz straha od pojave novog svetskog poretka i instinkta kojim želi da se zaštiti tradicija udobne socijalne države. Odbijanje ustava je proglašeno za gest odbacivanja svakog pozitivnog alternativnog programa. Nije ni čudo što su samo partije koje zauzimaju ekstremne pozicije u političkom spektru zvanično zauzele stav »ne«. Štaviše, čujemo i da je to »ne« u stvari »ne« mnogim stvarima: anglosaksonskom neoliberalizmu, sadašnjoj vladi, prilivu stranih radnika itd.

Međutim, čak i ukoliko ima neke istine u takvim ocenama, već sama činjenica da odbijanje u te dve pomenute zemlje nije podržano nekom koherentnom alternativnom političkom vizijom zapravo je najsnažnija moguća optužba na račun njihove političke i medijske elite. Odbijanje je jasan znak nemoći tih elita da artikulišu želje i nezadovoljstva ljudi, a one, u reakcijama na to odbijanje, ljude tretiraju kao retardirane učenike koji nisu u stanju da savladaju lekcije kojima ih stručnjaci podučavaju.

Iako se nije biralo između dve političke opcije, nije se biralo ni između prosvećene vizije moderne Evrope, spremne da prihvati novi svetski poredak, i starih, zbrkanih političkih strasti. Nisu u pravu komentatori koji su to »ne« opisali kao poruku da ljudi osećaju neki nejasni strah. Pravi strah je strah koji je to »ne« izazvalo u novoj evropskoj političkoj eliti. To je strah da ljude više neće biti tako lako privoleti njihovoj »post-političkoj« viziji.

Za sve ostale, to »ne« je poruka nade da je politika još uvek živa i moguća, i da je i dalje otvorena rasprava o tome kakva će biti, i kakva treba da bude nova Evropa. Zbog toga mi na levici moramo odbaciti potcenjivačke insinuacije liberala koji kažu da smo se u tom odbijanju našli u zagrljaju sa neofašistima. Samo jedna stvar je zajednička novoj populističkoj desnici, s jedne, i levici s druge strane: svest da je politika, u pravom smislu te reči, još uvek živa.

U tom "ne" se krije pozitivan izbor – izbor da se može birati; to je bilo odbijanje ucene od strane nove elite koja nam nudi samo ili da prihvatimo njihovo ekspertsko znanje ili da pokažemo svoju »iracionalnu« nezrelost. A naše »ne« je pozitivna odluka da se počne prava politička rasprava o tome kakvu Evropu zaista želimo.

Pred kraj života Frojd je postavio čuveno pitanje »Šta žena želi?«, priznajući svoju zbunjenost u susretu s enigmom ženske seksualnosti. Ne sbedoči li ova neprijatna zavrzlama s evropskim ustavom o istoj takvoj zbunjenosti: kakvu Evropu mi zapravo želimo?

Da kažemo vrlo direktno: da li želimo da živimo u svetu u kojem postoji samo izbor između američke civilizacije i autoritarno-kapitalističke kineske civilizacije koja je u povoju? Ukoliko je odgovor »ne«, onda je Evropa jedina alternativa. Treći svet ne može da ponudi dovoljno snažan otpor ideologiji američkog sna. U današnjoj svetskoj konstelaciji, to može samo Evropa. Danas nisu suprotstavljeni Prvi svet i Treći svet, već Prvi i Treći s jedne (to jest američka globalna imperija i njene kolonije), i Drugi svet (to jest Evopa), s druge strane.

Povodom Frojda, Adorno je rekao da u savremenom svetu »represivne desublimacije« više ne važi stara logika potiskivanja ida i njegovih nagona, već perverzni pakt između superega (društvenog autoriteta) i ida (nedopuštenih agresivnih poriva), a na štetu ega. Nešto po strukturi slično danas se događa i na političkoj ravni: postoji čudnovati pakt između postmodernog globalnog kapitalizma i predmodernih društava, a na štetu same modernosti. Američka multikulturalna globalna imperija lako uspeva da integriše predmoderne lokalne tradicije. Strano telo, koje ona ne može uspešno da integriše, jeste evropska modernost.

Za sve nas koji brinemo o Evropi, ovo »ne« znači sledeće: ne, anonimni stručnjaci koji nam se nude u blještavo šarenom liberalno-multikulturalnom pakovanju neće nas sprečiti da razmišljamo. Vreme je da mi, građani Evrope, postanemo svesni da moramo doneti zaista političku odluku o tome šta zapravo želimo. Taj posao umesto nas ne može da obavi neki prosvećeni administrator.

Objavljeno u: The Guardian, 4. jun 2005.

Prevod: A. Kostić