Serđo Maričić

SRBIJI SE ŽURI

Nedavno je, na Zadušnice, svečano osnovana 321. stranka u Srbiji, sa zanimljivim imenom (na užas starog srpskog liberala-libertarijanca i prevodioca Hajekovih dela na srpski jezik, profesora Ilije Vujačića) – Liberalno-demokratska partija. U uzavreloj, mitingaškoj atmosferi Doma omladine, u prisustvu grupe energičnih, galvanizovanih omladinaca i omladinki (mahom tzv. ‘B92 generacija'), nekoliko Pink-ovih novinara i uz podršku «sestrinskih NVO», Nataše Mićić, Vladana Batića i njegovih pomoćnika, predstavljeni su lideri nove partije i obnarodovani su ciljevi iste. Ovi ciljevi se, okvirno, mogu podeliti u tri grupe: borba protiv «snaga prošlosti» (antihaški lobi, ratni zločinci, SRS i SPS kao «prirodni neprijatelji» i dr.), borba protiv «sporih i mlitavih demokratskih konformista» (DSS i stranke vladine koalicije - izuzev SPO), ali i borba protiv «prijatelja» iz DS-a i, na kraju, «ubrzana modernizacija», odnosno ubrzanje procesa pristupanja EU - «sa Srbima ili bez njih», kako glasi čuvena izjava ‘pozorišnog radnika' Nenada Prokića (a koje se tvrdoglavo drži i posle skupštine svoje stranke) (1).

U nastavku teksta ćemo analizirati dostatnost ovih ciljeva (2) i sposobnost LDP-a da ih realizuje, upravo da bi procenili realni politički kapacitet LDP-a i, povratno, “instrumentalni” smisao odabira takvih ciljeva. Na kraju ćemo navesti dve pozitivne posledice formiranja ove stranke.

1. Obračun sa «snagama prošlosti».- Ovo je omiljena tema «čedinaca», koja im služi i kao znak prepoznavanja na političkoj sceni, i kao zgodna mantra za istomišljenike, ali i kao osnova njihovog političkog i «nacionalnog» programa. Jednostavno, Čeda & co. tvrde da zemljom Srbijom već šest decenija, a naročito poslednjih 15 godina, vlada mračna koalicija klero-fašista, nacionalista-nacista, patrijarhalno-zadružnih («ne trebaju nam kolhozi») «privrednika» i nekrofilne intelektualno-književničke elite («partizanska torbica», «od Mokre Gore do...»), koja, po njima, onemogućava «istinsku modernizaciju» Srbije i njen povratak u «slobodni, liberalni svet». Upravo zato je, ponavljaju oni neumorno, Srbiji potrebna denacifikacija, stalno “suočavanje sa prošlošću” (kao glavnom krivcu za rat), lustracija i rehabilitacija gvozdenom metlom (kako Čeda veli -“Ako treba, ima da radi i Milan Obradović!”). Takodje, neophodno je vratiti u svoje zabrane “Akademiju” i “Crkvu”, a poneki mitropolit, naročito onaj koji ga je svojevremeno krstio na Ostrogu, mogao bi, izgleda, da prodje i izvesnu “obradu” (npr. onu Obradovićevu). Što se tiče “rehabilitovanih” mračnjačkih partija – SRS i SPS, sa njima se treba obračunati “svim sredstvima” koja stoje na raspolaganju jednoj naprednoj, modernističkoj eliti.

3. Vraćanje na pravi put, totalna modernizacija i ubrzanje priključenja EU.- Tek raščišćena (na gore opisani način) politička scena može, po LDP-ovcima, da se uhvati u koštac sa «realnim problemima» društva, t.j. «gradjanina», da bi se omogućila brza i potpuna   modernizacija zemlje i njen ubrzan put u EU. Naravno, neophodan preduslov za to je «da se svi oni koji su bili na državnim funkcijama do poslednjih skupštinskih izbora – vrate na svoje pozicije».

Može li LDP da realizuje svoje partijske ciljeve i na koji način?

Koliki je politički kapacitet LDP .- Na osnovu dosadašnjih anketa i istraživanja javnog mnjenja o podršci političkim strankama u Srbiji, LDP se kotira oko 1-2% glasova onih koji bi izašli na buduće izbore (po najkredibilnijoj, Gallup-ovoj novembarskoj anketi, LDP ima podršku od 1,7%). Sličnu podršku LDP je zadobio i na svom izbornom «vatrenom krštenju» - na lokalnim izborima u Indjiji, gde LDP, i pored velike medijske halabuke, nije uspeo da udje u opštinski parlament. To, naravno, nije zanemarljiva podrška za jednu novoformiranu stranku (naročito ako se uporedi sa nekim «iskusnim» strankama na političkoj sceni, poput SDP, koja po Gallup-u ima 0,9% podrške), ali svakako da predstavlja suviše nizak politički potencijal za nekoga ko je, poput LDP-a, postavio sebi takve, grandiozne političke ciljeve, kojih se ne bi postideli ni najveći reformatori u istoriji Evrope, a kamoli Srbije. Jer, da bi LDP, na primer, mogao da sprovede « obračun sa snagama prošlosti » ( tačka 1 .) – on bi, prvo, morao da vlada srpskom SADAŠNJICOM, makar što se tiče obračuna sa «strankama prošlosti» (SRS i SPS), zatim lustracijom, rehabilitacijom i suočavanjem sa prošlošću. Drugo, LDP bi morao da igra presudnu ulogu u srpskoj politici I U BUDUĆNOSTI, jer, da bi uspostavilo nove kulturne modele i uništilo stare (Akademija, Crkva, «Kultura straha»), delovanje LDP-a bi moralo da bude sveobuhvatno i dugotrajno - a la «longue duree». Takodje, da bi LDP pokazao «svojim prijateljima» iz DS-a kako se treba boriti protiv sadašnjeg režima DSS-a ( tačka 2 .), on bi morao da ima toliku društvenu moć, kolika bi bila dovoljna da izazove rušenje sadašnje vlade (a koju, kao što je poznato, u ovom trenutku nemaju čak ni dve trenutno najveće stranke,   DS i SRS, i to - zajedno). Naravno, kako su navedeni zadaci i ciljevi LDP-a iz tački 1. i 2. teško ostvarivi, tačnije rečeno – neostvarivi (makar sa podrškom koju LDP realno uživa u srpskom biračkom telu), sledi da je teško ostvariv i cilj «totalne modernizacije Srbije», iz tačke 3 .

Uzevši u obzir gore navedeno, postavlja se pitanje da li Jovanović i bratija pate od političke megalomanije (proklamujući ciljeve za koje i sami znaju da nisu, ni približno, u stanju da ih realizuju), ili je u pitanju klasična političko-marketinška manipulacija, koja isticanjem «lažnih» ciljeva u prvi plan, zapravo prikriva njihove stvarne političke ciljeve i namere. No, pre nego što potražimo odgovor na to pitanje, nije zgoreg podsetiti se, nakratko, «minulog rada» Jovanovića - tog najmladjeg političkog penzionera u Srbiji kako bi rekao «politikolog» Djordje Pavićević, i njegovih partijskih drugova iz onog perioda DOS-ove vlasti, kada su imali neuporedivo veću moć nego što je imaju danas (ili što će je ikad ponovo imati) – jer se, na osnovu toga, može steći relativno validan utisak o praktičnim dometima njihovih sposobnosti da ostvare svoje proklamovane političke ciljeve.

SRPSKI «ANDJEO SA DVA LICA» ili: « Al' se nekad dobro jelo, baš !»

Čedomir Jovanović je, nakon formiranja nove skupštine Srbije, postavljen na mesto predsednika poslaničkog kluba DOS-a i na tom mestu je radio sve do atentata na premijera Djindjića. Taj period je ostavio brojne mrlje na njegovoj političkoj karijeri – skupština je vrlo brzo postala mesto političkih smicalica, prekrajanja izborne volje gradjana oduzimanjem i vraćanjem mandata DSS-a, cepanjem stranaka (npr. SPS-a), proizvoljnim izborom i razrešenjem poslanika (jedno vreme se nije znalo koliko u skupštini uopšte ima poslanika, jer su neki poslanici DOS-a podneli ostavke, da bi se nakon nekog vremena vratili u skupštinu iako su na njihova mesta već izabrani drugi), tučama i iznošenjem poslanika SRS iz sale (npr. 22. maja 2002. predsednica skupštine Nataša Mićić je isključila iz rada skupštine sve poslanike SRS). Pri tome, zakonodavna aktivnost je bila u drugom planu, pa se dešavalo da skupština mesecima ne zaseda (npr. od 18. jula do 10. decembra 2002), iz straha vladajuće većine da li će uspeti da obezbedi potrebnu skupštinsku većinu. Medjutim, o načinu na koji Jovanović shvata parlamentarizam i liberalnu demokratiju, ipak najviše govori njegova antologijska izjava, povodom skupštinskog zahteva poslaničke grupe SRS da se pokrene rasprava o poverenju vladi, prema kojoj - « raspravu o poverenju vladi može da pokrene samo onaj ko je za nju i glasao – pa, pošto SRS za vladu nije glasao, to se njihov predlog ne može staviti na dnevni red !».

Naravno, olakšavajuća okolnost za tadašnje Čedine propuste u radu predstavlja činjenica da je on u tom periodu imao i «dopunske poslove» koje je obavljao van parlamenta, a koji su se ticali posredovanja izmedju vlade i surčinskog mafijaškog klana, o kojima je i sam u više navrata govorio (a koji su trenutno predmet sudskog postupka, pa se o tome ovde neće detaljnije govoriti)

Nakon tragičnog atentata na premijera Djindjića, Jovanović se izborio za postavljenje na mesto potpredsednika Živkovićeve «prinudne» vlade, sa zaduženjem da se bavi «evropskim integracijama» Srbije i pregovorima sa vladom Crne Gore o harmonizaciji carinskih propisa. Teško da bi se moglo reći da je na planu približavanja EU Jovanović ostvario nekakve značajnije pomake – naprotiv. Taj period je obeležila potpuna stagnacija saradnje sa EU i prekid saradnje sa sudom u Hagu (štaviše, ostalo je upamćeno da je tada ministar policije, svakako ne bez znanja potpredsednika vlade Jovanovića, organizovao, ili makar dopustio, policijske mitinge podrške haškom optuženiku generalu Lukiću - «protiv isporučivanja generala haškom tribunalu»). U tadašnjoj štampi pisalo se o tome, da su neki od ključnih evropskih funkcionera zaduženih za Balkan izričito zahtevali da se, prilikom njihovog boravka u Beogradu, nikako ne žele susresti sa mladjanim «evropejcem» - potpredsednikom Čedom. Što se tiče harmonizacije carinskih stopa sa Crnom Gorom, taj posao Jovanović je tako «dobro» obavio, da su pregovori o tome završeni, u stvari, tek 2005. godine, od strane potpredsednika Koštuničine vlade Labusa i ministra finansija Dinkića. (3)

Sve u svemu, ocena Čedinog angažmana u skupštini Srbije i na «specijalnim zadacima» za vreme Djindjićeve vlade, kao i njegovog rada na dužnosti potredsednika za vreme Živkovićeve vlade, nije daleko od one duhovite mapetovske kritike: «U početku je bio loš. Zatim je naglo popustio!» (4)

DUPLO DNO PROGRAMA LDP-a

Iz svega navedenog, jasno je da Čedin LDP nema kapacitete potrebne za realizaciju svojih programskih ciljeva. Štaviše, sudeći po trenutnoj podršci u biračkom telu, kadrovskim potencijalima stranke i sposobnostima koje su lideri stranke iskazali u svom dosadašnjem radu (naročito za vreme DOS-ove vlasti) (5), Čedina družina teško da bi bila u stanju da realizuje i neki mnogo manje ambiciozan program. Da li iz toga treba izvući zaključak da je ceo LDP-projekat beznadežan, da su Čeda i drugovi sumanuti, jer pokušavaju nemoguće, ili je, možda, u pitanju nešto sasvim drugo?

Teško da bi se za Jovanovića, koji, i pored svoje mladosti, ima veliko «pragmatično» političko iskustvo, moglo očekivati da se, u nekoj svojoj naivnosti, zalaže za neostvarljive političke ciljeve. Pre će biti da je u pitanju nešto sasvim drugo. Šta drugo?

Odgovor na to pitanje se nalazi u jednoj zanimljivoj rečenici koja se nalazi u Programu njegove stranke, i koju je, takodje, ponovio na osnivačkoj skupštini LDP-a, a to je da je osnovni uslov sprovodjenja programa LDP « da se svi oni koji su bili na državnim funkcijama do poslednjih skupštinskih izbora – vrate na svoje pozicije ». Ako pogledamo ko su bivši funkcioneri Živkovićeve vlade koji se nalaze u vrhu LDP ili mu inkliniraju, videćemo da se tu nalaze ličnosti koje su u bivšoj vlasti bile deo policijsko-debeovsko-pravosudno-medijske elite, dakle onog dela vlasti koji je kontrolisao najveći deo realne moći tadašnje vlasti i gotovo celokupnu sumu tzv. «tajne moći».

Sledeće što upada u oči, to je da znatan broj stranačkih lidera LDP-a ima istražne i sudske postupke na svojim plećima, a poneki od njih su okrivljeni i za ozbiljna krivična dela   zloupotrebe ovlašćenja, kršenja ljudskih prava gradjana, torture nad pritvorenicima i dr. Naravno, prozaičan, ali logičan zaključak koji sledi je da su realni ciljevi naših «liberalnih demokrata», skriveni iza onih gore navedenih - «ne-realnih» (oni bi, možda, rekli - «idealnih»), u stvari - sticanje, preko novoformirane partijske moći i uticaja (a nakon izbora i putem imuniteta), političke zaštite od policijskog i sudskog gonjenja, a moguće i zaštite od nekih drugih opasnosti, (6) kao i zaštita njihove novostečene imovine. (7)

Naravno, pravo svakog gradjanina je da se stranački udružuje i bori za svoje ciljeve, pa makar se ti ciljevi sastojali u (preventivnoj) zaštiti od policijskog i sudskog gonjenja. Ali je pomalo neukusno kada neka skupina gradjana takve svoje aspiracije podvodi pod termine - Liberalizam (čiji osnovni sadržaj predstavlja ideja zaštite slobode pojedinca od zloupotreba vlasti) ili Demokratija (čiji osnovni smisao čini jednakost gradjana pred zakonom). A posebno je degutantno kada neko takve svoje namere podvlači u postavu nekih spoljnjih strateških interesa, igrajući dobrovoljno u javnoj trbuhozboračkoj, kvazi-demokratskoj predstavi - killing by proxy .

KORISNE POSLEDICE FORMIRANJA LDP-a

Prva korisna posledica od formiranja LDP-a jeste rasterećenje Demokratske stranke od unutarstranačkih sukoba, jer, kao što je već primećeno, mnogo veću štetu je od tog sukoba trpela Demokratska stranka, nego što je od toga Čeda imao političke koristi. Druga korisna posledica jeste ulazak kontroverznog i medijski eksponiranog dela domaćeg NGO - sektora u političku utakmicu i time, sticanje političke odgovornosti za svoje javno političko delovanje. Naime, transformacija Čedinog NGO Centra za modernu politiku u QUANGO (kvazi-NGO) - LDF, pa zatim u stranku LDP je sistematski, javno i otvoreno podržana od strane više domaćih NGO, kao što su JUKOM Biljane Kovačević-Vučo i Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko (i nekih manjih NGO), poznatih kako po svom «genocidalizmu» (8) i lažnom mondijalizmu (o kome je još Ruso govorio: «Vole udaljene Tatare, da ne bi morali da volje svoje najbliže komšije»), tako i po svojoj političkoj pristrasnosti (zbog koje ih je, nedavno, njihov zagrebački kolega Žarko Puhovski poučavao da - «'naši' nikada nisu na vlasti»).

Dakle, korist od ulaska LDP, a preko njega i «sestrinskih NGO», na političko tržište je u tome što će, na taj način, njihove ideje - koje su do sada bez ikakve odgovornosti plasirali u srpskoj javnosti - sada biti u prilici da «sameravaju» ne samo spoljnim evaluatorima-donatorima kao do sada, već i sa realnim ljudima u Srbiji (od koji se očekuju njihovi glasovi) i njihovim potrebama, što pruža mogućnost njihovog demokratskog filtriranja i objektivnog vrednovanja. To bi moglo biti vrlo korisno za ozdravljenje političke javnosti u Srbiji, ali i za samog Jovanovića i njegove istomišljenike. Jer, ono što je, nesporno, najvrednije u njegovom političkom konceptu je ideja sadržana u sloganu: «SRBIJI SE ŽURI!». Ostalo je još samo da, kroz naznačenu 'pozitivnu povratnu spregu', Čeda i drugari otkriju koji su to normativni i realni politički sadržaji njihovog efektnog slogana, kojima oni zaista mogu da «podstaknu» Srbiju - «da požuri».

Fusnote:

1. Navodi su iz zvaničnog Programa LDP-a, govora lidera stranke na osnivačkoj skupštini stranke, iz Jovanovićeve knjige “Moj sukob s prošlošću”, kao i iz intervjua i izjava Jovanovića, Prokića i Lečića, objavljenih 2004. i 2005. godine u dnevnim i nedeljnim listovima Blic, Glas, Kurir, Politika, Danas, Gradjanski list, NIN, Vreme i dr.

2. Ovde se ne bavimo sličnostima i razlikama ciljeva LDP-a u odnosu na političke ciljeve Zorana Djindjića ili Borisa Tadića i današnjeg DS-a, - o tome videti tekst: “ Boris na raskršću ”, http: www.nspm.org.yu

3. Pored svih obaveza, Jovanović je stigao da se uplete i u dva slučaja sumnjive privatizacije – prvi, gde je ignorišući klauzulu o sukobu interesa, učestvovao u prodaji izvesne poljoprivredne firme svom 'stanodavcu' iz Surčina, i drugi, omiljeni slučaj Saveta za borbu protiv korupcije – prodaju Veterinarskog zavoda u Zemunu, za koji pomenuti Savet i dan danas tvrdi da je, u najmanju ruku, sporan.

4. Ovde se, zbog prostora, nećemo baviti minulim radom Jovanovićevih saradnika - njihov uticaj u javnosti je inače minoran, ali uslovno rečeno, teško da se nečim dobrim mogu pohvaliti – recimo, poznato je da se bivši ministar kulture Lečić zalagao za zabranu ‘sumnjivih' dnevnih listova i progon ‘nepoćudnih' novinara (poznata afera ‘Bela knjiga'), pritom ispoljavajući posebnu ‘nepristrasnost' prema kontroverznoj medijskoj kući – RTV Pink-u i njenom (su?)vlasniku Mitroviću.

5. Zanimljivo je da je Čeda u svoju novu stranku privukao, uglavnom, neuspešne bivše kadrove DS-a, poput bivše predsednice opštine Požega Milke Marinković, čiji rad je bio toliko ‘uspešan', da je na prošlim lokalnim izborima požeška opština postala prva opština u Šumadiji u kojoj je jedan Radikal izabran za gradonačelnika (i koji je kasnije pokazao daleku veću demokratičnost u svom radu i u odnosu prema opozicionim partijama, od ‘demokratske' Marinkovićke). Slično je i sa pridruženom strankom GSS – uspešni lokalni odbori su mahom bili protiv tešnje saradnje sa LDP-om, poput Ješićevog u Indjiji i Filipovićevog Užičkog odbora (koji ima najviše lokalnih odbornika od svih gradova u Srbiji), dok su ‘za Čedu' bili većinom predstavnici onih odbora koji, izuzev Kragujevačkog, nemaju nikakve izborne rezultate ili gotovo da se i ne vidi da postoje, poput beogradskog odbora.

6. Preterano obezbedjenje Jovanovića je siguran znak da se on ne oseća ugroženim ‘od vlasti' (bez obzira na sporadična policijska pretresanja njegovih džipova), već od nekih drugih neformalnih centara moći, kojima se on verovatno zamerio za vreme svog DOS-ovanja (a o kojima on do sada nije javno govorio).

7. U domaćoj javnosti se već duže vreme postavlja ‘nezgodno' pitanje, na koji način vodja LDP-a Jovanović, kao nezaposleno lice, plaća procenjenih oko 20.000 evra mesečno za lično obezbedjenje, kao i na koji način su njegove stranačke kolege u protekle tri godine naglo podigle svoj standard i ‘uskočile' u luksuzne automobile i džipove, a da pri tome niko od njih nije nasledio od “strica iz Amerike” ni fabriku, niti išta slično.

8. v. A.Jokić, Toleration and International Activism , u: Filozofski godišnjak, 15, Institut za filozofiju Beograd, 2002, str. 243-248.