Davor Santrač

POČETAK KOSOVSKOG EPILOGA

Trinaest predloga iliti smernica administracije američkog predsednika Buša za pregovore o Kosovu jasno preciziraju poziciju koju će najmoćnija država sveta braniti i pokušati da nametne u završnom činu krvave balkanske drame. Iz njih je vidljivo ono što je “svakom dobronamernom” (geo)političaru bilo jasno još na početku raspada SFRJ – da je krajnji cilj SAD i NATO dominacija regionom kroz instaliranje svojih trupa na prostoru Balkana i konačno istiskivanje Rusije iz Evrope. Taj zadatak je praktično već obavljen – treba li podsetiti da je Bondstil najveća američka baza u Evropi. Napori Bušove administracije bili su i biće usmereni na to da se tim trupama osigura bezbednost i da one ni po koju cenu ne budu uvučene u novi konflikt, pa makar bio i "niskog intenziteta". To je, očito, jedini parametar i jedino prav(il)o do kog SAD drže - njihovo pravo da kao najjači budu i najmudriji.

Uvođenje termina kao što je “pravična naknada ratne štete” s razlogom su uzbunili ne samo episkopa raško–prizrenskog Artemija, već i svesniji deo srpske političke javnosti. Nije zabeležen primer u istoriji da država plaća svom delu ratnu štetu koju je na njemu počinila – ergo – Kosovo više neće biti deo Srbije i to je i stav koji se dao isčitati iz principa Kontakt grupe da “nema povratka na stanje pre 1999. godine”. Oko onog drugog stava - da nema ni podele Kosova – niko se, izgleda, nije previše ni zabrinuo, iako su upravo to “umne” liberalne glave u Srbiji predlagale i videle kao rešenje da iz cele priče ne izađemo sasvim poraženi. U vezi sa tim je međunarodno – politički gaf predsednika Tadića, čiji je "iznenadni" predlog o podeli Kosova na entitete, svečano promovisan u Moskvi, samo dan posle toga odbijen bez ikakvog kolebanja. Time smo dobili i zadovoljstvo da budemo prva strana u pregovorima čiji je “konstruktivni” predlog otresen kao prašina sa pantalona.

Zalaganje da se ne mogu kršiti principi na kojima počiva Povelja UN je naš najjači i za sada dobro korišćen argument. Ali...nije tačno da bi bilo prvi put da se države raspadaju, da se formiraju nove ili da se otcepljene teritorije priključuju matičnim državama. To je uvek bivalo posle ratova i velikih sukoba, a 99 – ipak nije tako daleko da se ne možemo setiti šta je bilo. Ključni argument srpske strane i jeste onaj koji je predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica upotrebio pred Savetom bezbednosti UN : "Ne može se jednoj međunarodnoj i demokratskoj državi, koja je u procesu evropskih integracija, mimo međunarodnog prava i njene volje oduzimati deo teritorije.” To zaista jeste tako, ali da li se može ili ne, to ćemo još videti...

Presedan sa davanjem nezavisnosti UN su već učinile sa Istočnim Timorom, a da Kina nema političku težinu, a pre svega nuklearni potencijal kog ima, to bi verovatno bio slučaj i sa Tajvanom. Ne smeju se smetnuti sa uma igrice oko Tajvana (priznavanje nezavisnosti te kineske provincije od strane nekih satelita – država kao što je Makedonija) niti poigravanje sa Rusijom oko Čečenije. Ali, u oba slučaja jedina globalna sila je odstupila od "konačnog rešenja" jer pred sobom ima prepreku u vidu snažne države. I, tu dolazimo do centralnog pitanja razrešenja kosovskog čvora – postoji li interes, a onda i spremnost kod Rusije i Kine da, u meri u kojoj su branili deo svoje, brane ono što je (bio) deo srpske teritorije?

Te dve države nisu upotrebile veto prilikom donošenja sankcija protiv SRJ, a u slučaju bombardovanja nisu ni bile pitane jer su UN u toj “kampanji” zaobiđene. Boris Jelcin jeste nešto kao pretio i čak izvukao nuklearne projektile na svetlost dana, ali sve je to bilo deo lepe predstave koja je bila namenjena više domaćoj no svetskoj javnosti, a da ne govorimo o uticaju na spoljnopolitičku orijentaciju tadašnje Rusije. Sve su to već lepo dogovorili Madlin Olbrajt i Igor Ivanov u “Boljšoj teatru” o čemu svedoči ona sama, a šta ruski ministar spoljnih poslova nikad nije demantovao. Kinezima je, čak, napadnut deo teritorije kad im je pogođena ambasada za vreme "intervencije", ali je to bilo daleko od dovoljnog razloga čak i za zahlađenje odnosa. Daleko od toga da neko priželjkuje sukobe među velikima, već samo oporo konstatujemo da "vrana vrani oči ne vadi". Osim toga neozbiljno je očekivati ozbiljnije angažovanje Rusije, ako se uzme u obzir činjenica da je ova zemlja, već godinama, "deveta rupa na svirali" naše spoljne politike.

Situacija je sigurno drugačija nego pre šest godina. Rusija a naročito Kina daleko bolje ekonomski stoje, a imali su nedavno zajedničke vojne manevre kao deo geopolitičko-ekonomskog saveze u "evroazijskom hartlandu". Isto tako Srbija i Crna Gora jesu demokratska zemlja u procesu evropskih integracija kako kaže premijer. Ali, za razliku od '99–e, na Kosovu i Metohiji nema nijednog našeg vojnika niti policajca, imamo Bondstil i legalizovanu UČK kroz Kosovski zaštitni korpus. Deklarativnu podršku Srbija, za sada ima od Rusije, Kine, Grčke, Italije, za divno čudo Rumunije, a javne protivnike u Albaniji, Švajcarskoj i Janezu Drnovšeku. Iz preporuka za pregovore SAD jasno je da one javni stav neće zauzeti još određeno vreme, iako je tako sve jači albanski lobi i sklonost da se njima izađe u susret. A upadljivo je – do momenta pisanja ovog teksta - ćutanje Nemačke, Francuske i Velike Britanije. U tom EU trilingu treba i tražiti ključ za rešenje budućeg (i očito ne konačnog) statusa Kosova i Metohije. Ona strana koja dobije na svoju stranu EU, kojoj je Vašington spreman da prepusti bezbednosnu kontrolu nad Kosovom i Metohijom biće nadomak ostvarivanja svoga cilja... No na žalost ni tu ne stojimo naročito dobro.

U međuvremenu, počela je prodaja rudnog bogatstva Kosova i Metohije koje se procenjuje na trinaest i po milijardi dolara i koja će biti završena pre kraja pregovora o budućem statusu kolevke srpske državnosti i kulture...Na taj način se i pre "konačnog statusa" rešava sudbina Kosmeta – mimo Albanaca, a o Srbima i da ne govorimo. Dakle tamo se stvara "klijentelistička" ekonomija u kojoj dominiraju domaće podzemlje u sprezi sa zapadnim multinacionalnim kompanijama. Oni su pravi dobitnici i proteklih ratova i budućih pregovora. Počivši Stojan Cerović je, pišući za “Vreme” sredinom devedestih izneo konstataciju da je jedan od najtragičnijih zaključaka krvavih ratova na našem prostoru da iste barabe sede i u Vašingtonu kao i u Moskvi, u Zagrebu kao i u Beogradu... I tu ja “ne bi ništa diro”, što bi rekao poznati mislilac Zdravko Čolić...