Ralf Darendorf

Razočarenje vodi u terorizam

Svet za siromašne mora učiniti ono što je Evropska unija uradila za postkomunističke zemlje

Da li ekstremno siromaštvo hrani nasilje i na kraju rađa revoluciju? Mnogi ljudi veruju u to i nastoje da na taj način objasne mnoge fenomene, od gerilskih pobuna do islamskog terorizma.

Ali, Karl Marks i Aleksis de Tokvil, dva velika društvena analitičara iz XIX veka, znali su bolje šta je to što motiviše ljude i šta čini da se društva menjaju. Ekstremno siromaštvo rađa apatiju, a ne pobunu. Veoma siromašni mogu u najboljem slučaju biti iskorišćeni za povremene izlive gneva, ali oni nisu materijal od kojeg se prave ni teroristi, niti revolucionari.

Jedna daleko više kritična grupa u svakom društvu jesu oni koji su počeli da se pomeraju prema novim uslovima, a potom ustanovili da im je put blokiran. Njihove želje i ambicije u takvim okolnostima nisu nerealne, ali oni su frustrirani. Stvari se ne kreću toliko brzo koliko bi oni želeli, ili se uopšte ne kreću, zbog uslova koje oni ne mogu da kontrolišu. Mogućnosti postoje, ali one ne mogu biti iskorišćene ili realizovane.
Ova grupa, a ne oni koji su očajno siromašni i bespomoćni, predstavlja veliku mobilizirajuću snagu nasilnih protesta i konačno velikih promena.

Politika razočarenja bila je naročito očigledna u postkomunističkom svetu tokom poslednjih 15 godina. Nestala je teška ruka nomenklature, a vizija jednog novog života nalik onom u otvorenim društvima Zapada izgledala je realna. Međutim, u suštini, stvari su na početku pošle nagore. Put prema napretku i slobodi nije bio prav. Naprotiv, išao je kroz dolinu suza.
Ljudi su reagovali na razne načine. Oni koji su imali mogućnosti počeli su da se preseljavaju, prvo u centre ekonomskog progresa njihovih otadžbina, a potom u inostranstvo, u zemlje i mesta gde se odmah mogao pronaći novi svet. Oni što su ostali počeli su da glasaju na čudne načine - birajući, na primer, naslednike starih komunističkih partija kojih su se s toliko zadovoljstva oslobodili samo nekoliko godina ranije.

Uprkos svim svojim slabostima, Evropska unija ogromno je pomogla postkomunističke zemlje Istočne i Jugoistočne Evrope. Učinila je da dolina suza postane podnošljivija, i time što je nudila finansijsku i drugu pomoć, i time što se držala obećanja o članstvu i ekonomskom prosperitetu u bliskoj budućnosti. Podjednako važno, da EU nije podržala stvaranje administrativnih i društvenih infrastruktura slobode, u Poljskoj, Mađarskoj i drugde lako je moglo da dođe do ozbiljnijeg komunističkog ili čak fašističkog bumeranga.
Ali dok je politika frustracije u postkomunističkom svetu bila kontrolisana, ona je osvetnički izbila u islamskom svetu. Ovde, takođe, taj fenomen nije bio nov. S početkom modernizacije, milioni ljudi bili su pomereni iz njihovih tradicionalnih zajednica i načina života. Mladi ljudi, naročito, videli su mogućnost života veoma nalik na onaj koji im je bio predstavljen na zapadnoj televiziji.

Ali, uskoro su otkrili da će ostvarenje ovakvih mogućnosti zahtevati duži i daleko naporniji put nego što su oni predviđali. U stvari, bila je potrebna najmanje jedna generacija, tokom koje bi trebalo uložiti najveći deo napora za moderan život, dok će plodovi ovog napora ostati varljivi.
Ranije generacije nosile su ovo breme rada i čekanja mnogo spremnije, ali danas ljudi žele rezultate ovde i sada. Ako beneficije ne dođu brzo - a za većinu ljudi one ne dolaze - oni postaju uznemireni. Masivni procesi migracije koji su tek započeli biće veliki problem u decenijama koje dolaze. Naročito u Africi, migracija će biti gotovo jedini brzi put ka modernizaciji.

Oni koji ne uspeju da dođu u druge zemlje, ili koji ne budu uspeli da se snađu u zemljama u koje su se doselili, biće u ćorsokaku. Stari svet tradicionalnih veza i običaja za njih je nestao, ali novi savremeni svet ostaje van njihovog dosega. Oni su izgubljeni u limbu neizvesnosti i razočarenja.
Bilo je tvrdnji da je ovo bio jedan od problema "zakasnelih nacija", kao što je bila Nemačka pre oko sto godina. Zavodljivi lideri (među njima i Hitler) eksploatisali su nastali osećaj razočarenja. Kakva god da je vrednost ovakvih teorija, očigledno je da razočarane ambicije mladih ljudi u zemljama koje se modernizuju čine od njih objekt propovednika mržnje i dovode ih u iskušenje da napuste put prema teško dostižnom progresu i okrenu se dramatičnijem delovanju.

Ono što mi zovemo "terorizmom" ima mnogo uzroka, i čovek mora biti oprezan s jednostavnim objašnjenjima. Međutim, jasno je da je jedan od takvih uzroka politika frustracije, politika naraslih a potom izneverenih ambicija.
To je zato takođe izazov za one od nas koji živimo u daleko srećnijim okolnostima. Ako ne želimo da potonemo u nasilje i autoritarno reagovanje na njegove pojave, međunarodne institucije za svet koji se modernizuje moraju da učine ono što je EU uspela da uradi za postkomunističke zemlje. Za demokratiju u svetu nema većeg ni važnijeg zadatka.

(Autor je pisac više priznatih knjiga i član britanskog Gornjeg doma. Bio je nemački evropski komesar, rektor Londonske škole za ekonomiju i upravnik koledža Sent Entoni u Oksfordu)