Branko Radun

ĐINĐIĆ – IZMEĐU MITA I REALNOSTI

Iako su prošle dve godine od tragične pogibije premijera Đinđića, on je i dalje kontraverzna ličnost o kojoj vladaju žestoko suprotstavljena mišljenja. Jedni ga veličaju kao Heroja Reformi, a drugi doživljavju kao Domaćeg Izdajnika. Osim pitanja Haga i odnos prema Đinđiću predstavlja jaz koji razdvaja "dve Srbije". Ovi prvi ne mogu da podnesu kritiku na njegov račun, a drugi, često sa ništa manje strasti, ne prihvataju ni umerenu pohvalu. Obe strane gaje mitske predstave o njemu koje su daleko od istine. Rizikujući da se obema stranama zamerimo, a naročito prvoj koja je znatno glasnija i organizovanija, pokušaćemo da ispod naslaga mitskog pronađemo "realnog Đinđića".

Oni koji predano neguju uspomenu na njega vide ga kao čoveka širokih ideala, velikih vizija i ogromne snage u suočavanju sa problemima. Kao "Veliki Čovek Reformi" (D.Tošić) on je samo hteo da "uvede Srbiju u Evropu", ali je pao kao žrtva zavere snaga "starog režima" i "legalista". Tako stvorena tragična bajka o Heroju Reformi strada od "nacionalista". Nasuprot tome, oni koji ga nisu voleli vide ga kao čoveka koji "se prodao" Zapadu ili kao makijavelistu koji je bio spreman na sve zarad vlasti. Šta je on - "veliki idealista" ili "surovi pragmatista", "prorok srpske budućnosti" ili "lukavi rišeljeovski tip"?

Iako su ove "istine" jednostrane, može se reći da je Đinđić u sebi paradoksalno objedinjavao obe krajnosti. Makijavelijeva sintagma o "naoružanom proroku" ilustruje ovo o čemu govorimo. "Naoružani" znači da ima ljude i sredstva kojima rukovodi, a "prorok" da ima viziju i cilj koji želi dostići. Formula da "cilj opravdava sredstvo" ne govori samo o "nebiranju sredstava", već i o "uzvišenim ciljevima" zarad kojih se čini to što se čini. Đinđić je bio spreman na što-šta samo da bi ostvario svoju viziju modernizacije Srbije. Na stranu to što modernizacija u stilu "grlom u jagode" nije mogla da uspe, ona je bila opravdanje za mnogo šta loše. Zato je i tolerisao bahatost i korupciju svojih saradnika, a prema političkim protivnicima nije imao milosti. Tako sagledano njegovo političko delovanje jeste jedna "ostvarena filozofija" u službi ideje progresa.

Nastojimo da razumemo njegovu politiku sa njegove "filozofske pozicije", sa one strane moralnih ograničenja. Kao idealista i makijavelista, on nije u politici bio ni moralan, ni nemoralan. Iskreno je ispovedao stav da onaj "koji želi moral, neka ide u crkvu". Priznajemo da nam je, kao i njemu, bilo muka od jalovog moralisanja u politici. No, rešenje nikako nije u otvorenom političkom relativisanju morala. Ako bismo birali između "iskrenog grešnika i lažnog sveca" (A. Đilas), kao manje loše čini nam se ovo drugo. Možda grešimo, ali verujemo da je bolje i formalno poštovanje društvenih normi, nego otvoreno zagovaranje stava da u politici nema morala. Ako je to tačno, onda je sve dozvoljeno.

Kada se govori o Đinđiću, onda mu se mora priznati da bio čovek vanredne inteligencije, velike energije i radne sposobnosti. Imao je viziju moderne i evropske Srbije za koju se snagom borio. Ali, kao u narodnoj koja kaže "mnogo hteo, mnogo započeo" - nije otišao dalje od iskrenih želja i ličnih napora. Kako to da čovek takvih sposobnosti nije iza sebe ostavio ništa osim jedne velike "reformske priče"? Koji su razlozi njegovog neuspeha, a samim tim i našeg poraza?

Ono čega bi se njegovi "verni sledbenici" prvo setili jeste postojanje "kočničara" i "neprijatelja reformi" koji, kao u narodnoj pesmi, noću ruše ono što bi naš Heroj i njegovi "udarnici reformi" preko dana izgradili. Ako bi to zaista bio razlog neuspeha, a nije, onda je opet odgovornost na "reformatorima". Nemoguće je voditi jedno društvo kroz nemirno more tranzicije sa tako malo podrške javnog mnjenja i sa marginalizacijom tada najpopularnijeg političara. To nije ni normalno, a ni demokratski. Tako destabilizovan politički sistem onemogućava sprovođenje bilo kakve reforme.

Logika "reformske celishodnosti" vodila je ka olakom kršenju zakona, ignorisanju Ustava i Ustavne povelje, "restrukturiranju" skupština, tolerisanju korupcija i "šibicarske privatizacije". Sve je to stvaralo velike političke i društvene otpore. Politički marginalizujući većinske političke snage, Đinđić i nije mogao očekivati podršku zajednice koju je želeo prosvetiti i promeniti. Zato je na zadatku "velikih promena" bio sâm, a uz njega ostala je samo šačica vernih komesara. Čak su ga i "ekseperti" proglasili za "potrošnu robu". Nije imao šanse da uspe kada nije hteo da "uključi u posao" ne samo kadar "starog režima", već i stručne i sposobne ljude iz zemlje i dijaspore. Bez mobilisanja širih intelektualnih i stvaralačkih potencijala, nije moguće ništa značajno promeniti. Tako logika "cilj opravdava sredstva" negativnom dijalektikom vodi društvo sve dalje od postavljenih ciljeva.  

Na prigovore našoj tezi o Đinđiću kao revolucionaru, odgovaramo pitanjem koje je postavio na početku svoje političke karijere: " Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put, ili bi 'vožnja u rikverc' samo unela dodatnu pometnju u društveni saobra­ ćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?" Njegovu revolucionarnost potvrđuje i "prvoborac" DS-a Desimir Tošić ("Veliki čovek reformi", Ekonomist. 7.3.'05.) navodeći Đinđićeve reči da ne veruje da u Srbiji "do promene vlasti može doći mirnim putem". On je, kao i najpoznatiji slovenski revolucionar Lenjin sa kojim smo ga poredili, zapadnu ideju stepenastog progresa "dopunio" idejom mogućeg skokovitog napretka. "Sloboda od istorije" koja traži "prečice" da zaobiđe uobičajen put, ne može da nas ne fascinira, ali i plaši.

Pisali smo o paraleli Lenjin i Đinđić ("Povratak komesara Čede" i u "odgovoru" D. Bugarskom), o njihovoj sličnoj sudbini. Kako su sa fakulteta izbačeni, kako su otišli među Germane gde su se na isti način oduševili njihovom disciplinom i redom. Tamo su postali filozofi koji ne žele samo da tumače svet, već i da ga menjaju, a pre svega svoja "orijentalna" društva. Oni su poznati kao "nemački ljudi" koji dolaze na vlast u oktobarskom prevratu. Oni su spremni da sa svima prave saveze i da od svih traže pomoć samo da bi srušili "diktatora" i doneli "napredak" svom društvu.  

Ova logika "revolucionarne celishodnosti" jeste razlog za poraz obeju revolucija. Radikalan rez sa prošlošću dovodi u pitanje dostignuća prethodnih generacija i funkcionisanje institucija. Obojica pokušavaju da grade državu iz početka i to vrlo traljavo. Eksperimenti "in vivo" nad društvom, a naročito oni sa "dobrim namerama" sami su po sebi opasni. A kada ih uz sve to sprovodi grupa nadobudnih i agresivnih komesara, ničemu se dobrom ne može nadati. Tako se "olako obećana brzina" pretvara u istorijski "rikverc".    

Baš su se o tome sporila dva stara prijatelja - Dobrica i Zoran. Ćosić je bio oduševljen inteligencijom i energijom premijera, njegovim idejama i vizijama, ali je sa pravom ogorčen prema kadru koji sprovodi te "epohalne promene". Prekoreva ga da su " lideri DOS-a" i "eksperti" izvršili "pravu de strukciju suvereniteta već kriminalizovane srpske države". Upitao ga je: "Kakvi su ti to ministri kojima je ministarstvo prvo radno mesto, zaboga, Zorane?" Ovaj mu odgovara: "Nisi u pravu. Sa starima i bivšima ja ne mogu da moderni zujem Srbiju i uvedem je u evropski progres. Ti dobro znaš da Tito nije izveo revoluciju sa starcima, nego sa vama - mladićima i decom. On je bio 'stari' u Politbirou, svi su bili mlađi od njega najmanje 15 godina... Samo mladi ljudi mogu da izvedu Srbiju iz katastrofe u kojoj se našla" (Kosovo, str. 191).

Mladost sama po sebi nije ništa pozitivno, a sigurno je pogubna kada ideološki uskogruda dobije veliku moć. Ovde se prisećamo misli engleskog vođe Markiza od Halifaksa iz XVII veka koji je objašnjavao kako elita treba da u sebi kombinuje iskustvo "džentlmena" sa entuzijazmom mlađih koji dolaze iz nižih klasa. Opet se potvrđuje i Berkovska osuda vladavine "mladih" agresivnih revolucionara Pariza kao moralno pogrešno i društveno pogubno. Treba samo pomisliti do čega bi nas doveo "6. oktobar" i "Sablja" da su se Bebi i Čedi dale odrešene ruke da hapse koga hoće. Sigurno do haosa, a moguće i do građanskog rata.   

Đinđić nije shvatio da problem nije u mladosti, već u nadobudnom diletantizmu koji dobija preveliku moć. Stari kadrovi su bili marginalizovani, a novi nisu imali ni želje ni potrebe da od njih uče. Bez obrazovanja, a arogantni komesari, zajedno sa "ekspertima" koji o našoj socijalno-ekonomskoj realnosti malo znaju, nisu mogli sprovesti reforme. Đinđić je verovao da može da "izgura" reforme iako je bio svestan da ima izuzetno slab kadar. Đinđić (po Ćosiću, Kosovo, str. 190-193) " vladu; ministre, potpredsednike - ne ceni". Za njega je Čanak "obična bu dala, s njim ćemo lako da se razračunamo". A o svojoj vladi rekao je: "S jednom grupicom ljudi ja sve radim. Kakva vlada!". Zaista kakve reforme Srbija očekuje od vlasti gde glavnu reč vode "palanački filozofi" poput Bebe, Čede, Batića, Čanka, Svilanovića, Janjuševića, Kolesara...  

I na kraju, dolazimo do momenta koji najviše ruši mitske predstave o Đinđiću. Reč je o "čudnom preokretu" koji se desio tri meseca pred tragičnu pogibiju. Već ranije shvatio je da je izigran od Zapada jer mu je "Evropska unija je za rušenje Miloševića obećavala tri mili jarde maraka u gotovom. Gde su one?" (Der Spiegel 16. 7. 2001). Neće nam poverovati njegovi kritičari - on je zaista bio naivan čovek, bar kada je u pitanju Zapad. A njegovim "sledbenicima" neće se svideti ideja da je Đinđić bio svestan da je nova DOS-ova vlast bila štetna po državu i narod. Započeo je razgovor sa Ćosićem rečima: "Više se demo kratija ne može dokazivati izdajom nacionalnih i državnih intere sa". Ovome nije potreban drugi komentar, osim da pomogne da razumemo njegovu tragičnu poziciju. On je sve to radio jer je verovao da će tako dobiti pomoć Zapada i predah od pritisaka, što bi društvu omogućilo priliku za razvoj.

Imamo posla sa dve Đinđićeve politike - prva koja je zarad demokratije i pomoći zapada spremna da ide nasuprot nacionalnom interesu, da krši zakone   i izbacuje poslanike iz skupštine, i druga u kojoj se suočava sa realnošću i pokušava da se hrabro uhvati u koštac sa problemima. On skreće sa anacionalne i neoliberalne koncepcije ka realnijoj politici zaštite nacionalnih interesa. Tada i dolazi do trvenja sa Dinkićem oko kursa dinara koji je štetan za domaću privredu. No ovog "drugog Đinđića" u najboljem svetlu predstavlja njegov pokušaj internacionalizacije kosovskog pitanja. On je konačno svoju inteligenciju i energiju usmerio u pravcu odlučne odbrane nacionalnog interesa i pokušaja dobijanja najpovoljnijeg rešenja kosovske "rak rane".

No, Zapad je ostao nem na ove diplomatske vapaje, a od Rusije se nije moglo mnogo očekivati jer smo joj okrenuli leđa posle 5. oktobra. Ni u Srbiji ga niko nije podržao u ovom, uvereni smo, ozbiljnom i iskrenom naporu. Saveznici su ga ostavili na cedilu, prijatelji i sledbenici nisu ga razumeli, a političke protivnike je ogorčio pa od njih i nije očekivao podršku. Ko je iz DOS-a mogao da ga prati u toj novoj "nacionalnoj politici" kada za to nisu imali ni sposobnosti, ni volje. Paradoks je da su se i "reformisti" i "patriote" slagali u uverenju da je reč o predizbornom marketingu. Šta je mogao očekivati od Socijalista i Radikala kada im je predsednike poslao u Hag, a šta od Koštunice koga je istisnuo sa vlasti i medijski ocrnio? Kako je mogao da misli da će uspešno voditi diplomatsku ofanzivu sa ciljem "odbrane Kosova" ako je nacionaliste uvredio slanjem Miloševića u Hag na Vidovdan? On je infantilno verovao da može sâm samcijat (u zemlji i svetu), čisto diplomatskim sredstvima, promeniti odnos Zapada prema Kosovu. I tu se pokazao, zajedno sa Ćosićem, kao tipičan "naivan Srbin", pun entuzijazma za nacionalnu stvar.

Stoga ni Tadić ni Čeda, koji se sada mučno otimaju oko njega, nemaju pravo na njegovo "nasleđe" jer ne ispunjavaju njegov kosovski "testament". A njima, uostalom, ni ne treba realni Đinđić, već ono što su napravili od njega – mitskog Heroja Reformi.

Pristigli komentari:

U ovako "sjajnoj" analizi i nategnutom pokusaju da se bude objektivan, promakla je samo jedna sitna greska - autor se previse zadrzava na Djindjicevim "nesposobnim i neiskusnim" saradnicima. Time nas sam, na svoju zalost, podseca na jako sposobne i iskusne saradnike naseg sadasnjeg premijera (ocigledno autorovog ljubimca), medju kojima se narocito isticu ministar policije, pravde i kapitalnih investicija. Takodje bih volela da autor pojasni zta je srpski nacionalni interest ako ne mdernizacija drzave i ekonomski napredak kao osnova za naprdak jednog naroda uopste - ili je to mozda tzv. "nacionalno dostojanstvo". Ako misli da je ovo drugo, molla bih da mi se pojasni sta se pod tim podrazumeva i sta to sustinski znaci.

Hvala

Zorica Krstanovic, Melbourne