Branko Radun

OJ, SRBIJO, ZEMLJO LEVIČARA

Kada smo pisali tekst o "izdaji levice" u Srbiji, očekivali smo reakciju na tezu o Radikalima kao levičarskoj stranci jer se to ne uklapa u prihvaćene klišee, gde oni figurišu kao desni nacionalisti. Umesto toga dobili smo primedbu na ideju da levo opredeljenje dominira među pripadnicima našeg naroda.

Da takvo naše mišljenje potkrepljuju ispitivanja javnog mnjenja potvrđuju rezultati aprilskog istraživanja Medija Galupa. Prema rečima direktora agencije, Srbobrana Brankovića, u domaćem javnom mnjenju dominiraju levičarski stavovi koje su okosnica otpora neoliberalnim reformama. Indeks od 6,5 pokazuje da u Srbiji prednjače levičari. Pored SPS-a najveći procenat levo orijentisanih pristalica ima SRS sa indeksom 7,16, "što dovodi u ozbiljnu nepriliku one koji misle da su pristalice te stranke desničarski nastrojene" - rekao je Branković. Pri tome dosta visok stepen levih opredeljenja imaju pristalice DSS-a (a i PSS-a) što ruši i stereotip o Koštunici kao konzervativnom i umereno desnom lideru. Zapravo, istina je drugačija: Koštunica je dobio podršku na uverenju javnog mnjenja da je pošten, dosledan i da ne popušta pod pritiscima kada su u pitanju interesi "običnog naroda". On je glasačima delovao kao moralan i patriotski nastrojen lider koji će se suprotstaviti rasprodaji privrede i korupciji moćnika. To što sada neprekidno gubi podršku javnosti samo govori da je izneverio upravo ta "leva" očekivanja.

No, da bi raspravljali o levici moramo biti načisto šta smatramo pod tim pojmom. Na zapadu su postojala demokratska i nedemokratska, anarhična i totalitarna, umerena i ekstremna levica. Nije levica samo komunistička, kako se kod nas često simplifikuje. Stvar još više komplikuje preslikavanje zapadne percepcije podele na levicu-desnicu u nezapadna društva. Tamo "levica" ima, kao u Indiji i Kini, prirodu antikolonijalističkog i oslobodilačkog pokreta. Islamistički pokret se po naglašenom socijalnom i antiimperijalističkom elementu može tretirati kao levičarski, a po insistiranju na religioznom uređenju društva kao totalitarna desnica kakvu zapad nikad nije imao. Stoga je Bin Laden među muslimanima doživljen i kao islamski Če koji se bori protiv američke hegemonije i arapski "princ" sa ambicijom da stvori Novi Kalifat. Pokreti nezadovoljstva masa Trećeg sveta ili, po Tojnbiju, ustanci "svetskog proletarijata" ne mogu se lako uklopiti u evropocentrične škole mišljenja.

Tako je i srpsko "levičarsko opredeljenje" specifično u odnosu na uobičajena merila i standarde. "Srpski pogled na svet" je tradicionalno levo konzervativan, jer kombinuje tradicionalizam, sa uvek snažnom težnjom da se ostvari socijalna i politička pravda. To je istoričar Dimitrije Đorđević opisao sledećim rečima: "Tako je patrijarhalno, ujedno konzervativno i demokratsko balkansko seljaštvo koje se pred najezdama turskih najezdi povlačilo u planine i društveno nivelisalo, postalo nosilac nacionalne individualnosti"…("Nacionalne revolucije balkanskih naroda 1804-1914." Beograd 1995. str.13.). Vekovi socijalne nivelacije u turskom ropstvu su rodno mesto srpske komunitarnosti i psihologije zajedništva u kojem je Mi ispred Ja (ma koliko to bilo dobro ili loše). Oslobodilački pokreti balkanskih naroda, pre svega Srba, su bili više socijalni pokret "raje" no nacionalni. Ustanička "sirotinja" – narod kao proletarijat – predvođena svojim "seljačkim carem" Karađorđem se podigla na borbu za socijalno i nacionalno oslobođenje, i to pre pojave ideologije nacional-romantizma. A naročito nisu bili motivisani ideološkim evropejstvom, liberalnim i kapitalističkim idejama kako se to želi prikazati danas u vreme proslave dva veka "moderne državnosti".

Kroz ceo devetnaesti vek tutnjala podzemna reka narodnog nezadovoljstva nepravdama moćnih i bogatih, da bi povremeno dobijala oblik otvorene pobune (od Đakove pa do Takovske bune). Razumevajući unutrašnje sile i tokove ove "tajne istorije" dešifrujemo i logiku promena na političkoj "površini". Tako su energiju narodnog ogorčenja autoritarnim i bahatim Miloševim režimom koristili njegovi politički protivnici da bi ga istisli sa vlasti. No režim "ustavobranitelja" pod bučnim evropejskim parolama prikriva oligarhijski poredak koji se u mnogo čemu pokazao gorim od Miloševog. To razočarenje u prvu srpsku "izneverenu revoluciju" iznutra podriva režim i na kraju dovodi i do Miloševog povratka.

Velika je sličnost sa dešavanjima tokom poslednjih 15 godina u odnosima Miloševića i njegove opozicije - "novih ustavobranitelja". Opet je narodno "levičarsko" ogorčenje izbornim krađama, nepravdama i dekadencijom "familije" na vlasti, naravno uz asistenciju Zapada, dovelo do promene režima i uspostave vlasti DOS-ovske oligarhije. Ovo se kroz ideološke naočare gledano vidi kao težnja celog srpskog društva prema "demokratizaciji" i "evropskim integracijama". No to demantuje ono što se desilo u sledećih par godina. Nezadovoljstvo socijalno i nacionalno ponižavajućom politikom "lidera DOS-a" je dovelo i do njihovog pada. Sada se ta činjenica, kao i jačanje Radikala pokušava objasniti ideologizovanim jezikom: "evroskepticizmom", "nedostatkom demokratskog kapaciteta" srpskog društva i sl. A istina je zapravo mnogo jednostavnija – arogantna vlast jednog čoveka je zamenjena arogantnom vlašću šarolike koalicije. Ili kako kaže grafit "sve je isto samo njega nema". Stoga ne čudi što se posle reformskog fijaska Milošević ponovo vraća među najpopularnije političare.

Ovo je primer kako ispod površine političko-ideoloških sukoba u istoriji srpskog društva poslednja dva veka postoji i onaj treći manje vidljiv element – običan narod koji ne pripada ni ovoj ni onoj ideologiji ili politici. "Faktor" naroda, shvaćenog kao kulturne i socijalne kategorije iz koga se otuđila i samoizopštila urbana elita, je zanemaren u analizama društvenih i političkih događaja. Levi tradicionalizam mase običnog sveta, kao neartikulisana politička snaga, se priklanja jednoj ili drugoj strani u političkoj areni, zavisno od toga koju smatra više ili manje pravednom i poštenom. Nekada ovu težnju za pravdom i slobodom uspevaju da instrumentalizuju "konzervativne", a nekad "liberalne snage". A nekada bogami i komunisti. Ko god bi potrefio tu pravedničku nit narodnog mentaliteta bi uspevao da okupi i mobiliše ljude za svoju politiku.

ZAŠTO SRBI (NE) VOLE KAPITALIZAM?

Kakvi su Srbi levičari? Netipični, ako ih pokušamo uklopiti u zapadnjački šablon. Narodna tradicija, za koju smo rekli da u njoj pretežu levi elementi, ima u svom centru ideal domaćina. To domaćinski princip izbegava krajnosti liberalnog kulta privatne svojine “moje i samo moje”, ali ekstrem socijalističke svojine koja je “svačija i ničija”. Balans se uspostavlja kombinacijom privatne i kolektivne (zadružna, seoska, opštinska, esnafska, državna...) svojine a da pri tom sve one služe zajednici. U tradicionalnoj porodici ako otac upravlja imanjem – on u suštini nije bio moderni privatni vlasnik koji može da čini šta hoće, već samo kao upravitelj u ime porodice i njenih interesa. Tako imanje ne predstavlja "robu" sa kojom se lako trguje, već nasledstvo koje se ljubomorno čuva i prodaje samo u najvećoj nevolji.

Glavna vrednost tradicionalnog srpskog društva nije pojedinac i njegov privatni materijalni interes već širi i dugoročni interesi zajednice, na prvom mestu porodice. Sa takvim komunitarnim idealima ne čudi ni uspeh komunista koji su pobedili jer su "pogodili" narodnu žicu ideala borbe za slobodu i društvenu jednakost. No ako je socijalistički kolektivizam koji ukida privatnu svojinu i ličnu inicijativu bio stran mentalitetu srpskog društva, još mu je više stran neoliberalni trijumf tržišta koje ukida socijalne (pa i obrazovne i kulturne) funkcije države i društva. Tačno je da je domaćinski orijentisan srpski seljak bio protiv ropstva državi i partiji u komunizmu, ali mu još teže pada ropstvo stihijama tržišta i moći novca (uglavnom stranaca). Zato sadašnji "divlji kapitalizam" u Srbiji nikog ne oduševljava, osim možda par hiljada onih koji su preko noći postali novi kapitalisti. Zanemariv je broj onih koji iskreno – ideološki propagiraju blagodati liberalizacije i prepuštanja čarima tržišne entropije. Čak i da tranzicija iz "socijalizma srednje razvijenosti" u "kapitalizam Trećeg sveta" nije dala tako porazne rezultate, naš čovek bi bio protiv nje jer se pokazala kao trijumf nepravde i lopovluka. Stoga bi većina javnosti oduševljeno podržala svaku vlast koja bi pohapsila tajkune (čak i neopravdano). Isto tako ni desetkovanje građanske klase od komunista, pre pola veka, nije izazvalo preterano ogorčenje u narodu jer je ta klasa doživljena kao parazitska. Osećanje da veliko bogatstvo nije pošteno "po definiciji" deli veliki deo našeg stanovništva. A to sigurno nije obeležje društva sklonog kapitalizmu i liberalnom načelu "nepovredivosti" privatnog vlasništva.  

Liberalna ideologija kao i druge moderne škole mišljenja je baštinik vekovne tradicije (pseudo)humanizma tj. sistema koji u ime “ideala” čoveka spreman da u praksi vrši nasilje nad čovekom i životom. A komunizam je u ime “srećnije budućnosti” bio spreman da žrtvuje živote, slobodu i imovinu miliona ljudi. Agresivni nacionalisti i šovinisti radi ostvarivanja svojih ciljeva ne samo da nanose štetu drugim narodima, već se radi njihovog postizanja ne libe da žrtvuju deo svoje nacije zarad ostvarenja "viših interesa". Tako i liberalizam u ime tržišnog imperativa nudi “napredak” po cenu mnoštva gubitnika, koji često predstavljaju većinu društva. Ova bezdušna ideologija “uspeha po svaku cenu”, svojim prezirom prema onima koji su malaksali, zaostali ili zalutali na tranzicionom maršu pokazuje da je daleko od humanističkih ideala kojima se kiti. Mehanizovani odnosi na tržištu "ljudskih života" u medornom liberalnom poretku našem čoveku se čine neljudskim. Kult hladne efikasnosti i profitne pohlepe nije nešto što može oduševiti one koje su Turci opisali kao narod "sevapa i sevdaha", osim možda malog procenta japijevaca. No čak i oni koji se ovde bave biznisom i trgovinom imaju osećaj da to nije pošteno zanimanje, pa imaju potrebu da se "pravdaju".  

No isto tako je očito da se sa slomom sistema vrednosti, pa i ideala pravde, u Srbiji stvara gori i nehumaniji kapitalizam nego što je bio na Zapadu. Dakle, ako Srbi postaju "liberali" to nikako nije znak napretka već pad u stanje trijumfa brutalnog inidividualističkog egoizma bez imalo solidarnosti i etike. Odavno je Emil Dirhem rekao da "društvo sastavljeno od beskrajnog broja čestica neorganizovanih pojedinaca", a to je upravo moderno potrošačko društvo, predstavlja "pravu sociološku nakaznost". A u to se pretvorila Srbija, jer u njoj ne postoje institucionalne i kulturne pretpostavke ublažavanja nepravdi i surovosti "divljeg kapitalizma".          

pristigli komentari (1)