Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

Povodom smrti pape Jovana Pavle II

   

 

Dragan Milosavljević

Papa i Srbi: ekumenizam ili prozelitizam

Ovaj poglavar Rimokatoličke crkve, nazivan „gromadom“ i „najuticajnijim čovekom veka“, uistinu je „promenio pravac istorije na kraju 21. veka“, kako reče predsednik SAD Buš, a bez ulaženja u dublje ocene u to da li je njegova misija bila prevashodno zemaljska, a ne nebeska, možemo bez ogrešenja o onu „o mrtvima sve najbolje„ bez griže savesti reći:

Ako je Vojtilina misija, preko osovine sa najkonzervativnijim snagama Amerike (Buš otac i sin su klečali pred odrom) i Nemačke, slomila komunizam i istočnu Evropu pretvorila u interesnu sferu neoliberalnog kapitalizma i daljeg prodora katoličanstva, a našim susedima, bivšoj braći po Brozu, donela države, pravoslavnoj Srbiji iznedrila je najveća iskušenja u celokupnoj istoriji. Iskušenja izgleda veća i od onih posle kosovskog poraza.

Dogadjaji na tlu skalamerije od države nazvane SCG uoči i tokom papine sahrane o tome jasno svedoče. Spomenuću samo okolnosti transfera generala Lukića, poteru za bivšim načelnikom Generalštaba Pavkovićem, da bi se kupila prelazna ocena za „studiju o izvodljivosti“, narastajući rascep u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, u kojoj se jedno krilo očito priprema za unijatsku popustljivost pred zahuhtalim Vatikanom, zbunjuuća spoljna politika koju vodi jedan čovek, potencijalni dužnik Haga, a ne država, konfuzija u vojsci...

Notorna je činjenica da su Srbi i Srbija, njihova pradedovska vera, u promenjenom pravcu istorije, kojom je kroz ceo pontifikat upravljao katolički poglavar i papa Poljak, dovedeni na prag odluke hoće li u neposrednoj budućnosti prihvatititi Vatikan i papu kao jedinu hrišćansku instancu koja direktno komunicira sa Bogom ili će završiti na otpadu te nove istorije. Kao nacija u nestajanju, kao virtuelna država koja je već sada uistinu protektorat, a njeni žitelji kao vernici koji će milom ili silom morati da prihvate realnost. Ponuda da sastanka Vojtile sa patrijarhom Pavlom dodje u katoličkom samostanu na tlu Republike Srpske, gde je sumanuto od strane klerofašista pobijeno nekoliko stotina Srba, može se smatrati čistim cinizmom. I neodoljivo podseća ovog novinara, tada l992. dopisnika Tanjuga iz Rima, na saopštenje Svete stolice u ime pape, da „srpsku agresorsku ruku treba odseći“. Ništa blaže ne zvuči ni preporuka Vojtile predsedniku Klintonu da „nešto preduzme na Kosovu“. To nešto bila je „humanitarna“ agresija „Milosrdni andjeo“.

Neposredno posle sahrane Anglikanska crkva zamerila je Vojtili „tvrdnju na nivou dogme da je jedino katolička crkva u pravu“. To praktično znači da je 21. vek projektovan na planovima dva Poljaka, stratega novog poretka, Bžežininskog i Vojtile, da bude ne samo kapitalistički globalan već i da spor u podeljenoj Hristovoj crkvi bude definitivno rešen u isklljučivo u korist Vatikana. Upravo to je razlog što su ponude poseta verskog ideologa tog poretka Vojtile odbijane u državama koje se osećaju ugrožene od novog naleta prozelizma. To su Rusija, Srbija ali i Kina. Upitajmo se tim povodom zašto je Vojtila u testamentu zatražio da sve njegove beleške budu spaljene.

Ovaj analitičar, medjutim, ne može da se ne seti velikog dočeka pape u Najrobiju l986, kome je prisustvovao gde je vrhovni poglavar izričito tražio od afričke populacije da u cilju sprečavanja kontrole radjanja, za šta se tvrdo zalagao, ne koristi kondom. Svet je tada već uveliko i zaslugom i ovog novinara, tada dopisnika iz Najrobija, bio obavešten da Afrikom hara sida i da je već tada od „slima“, „mršavca“ kako kažu Afrikanci, u Keniji, Tanzaniji, Ruandi i Zambiji bolesno od 10 do 15 odsto stanovnika. Danas se ti procenti kreću oko 40 posto zaraženih, izvestila je Svetska zdravstvena organizacija krajem prošle godine. Ispada nekako da će uz božji blagoslov Afrika, u ne tako dalekoj budućnosti, ostati bez Afrikanaca. Jer velike farmaceutske firme iz SAD ne daju Južnoj Africi, takodje visoko zaraženoj, licencu za jeftinu proizvodnju lekova kojima se ako ne leči, ono konzervira stanje obolelih. Ko će koliko živeti odredjuje dakle stopa profita, a ne bog.

Tito je, svojevremeno, neverovatno veštom i sveobuhvatnom propagandom, ne samo u zemlji već i u državama koje su mu pozajmljivale novac i nacrtale granice budućeg raspada Versajske Jugoslavije, bio „papa nesvrstanosti“. Nametnut je ogromnoj svetskoj gladnoj i siromašnoj većini i veštom politikom Katoličke crkve, kao lider svetac pravednog sveta i istovremeno kao model celoj plejadi lidera Trećeg sveta, čije se danas države krčkaju u loncu globalnog neokolonijalnog melting pota.

Kao što je stvaranje mita o malom Joški iz Kumrovca, koji iz neke balkanske bestragije postaje jedan od partnera velikana iz Jalte, poslužilo kroz poseban status Jugoslavije mekog komunizma kao prvi udarac pijuka u Berlinski zid, tako je i izbor ovog bivšeg učitelja skijanja i glumca bio značajan, a previđen signal, što opet svedoči, pre svega, o totalnoj nespremnosti srpskih političkih i crkvenih elita da na vreme proniknu prave tokove zbivanja, za nas katastrofalne na isteku 20. veka.

Možda upravo ovih dana pred jednu rasutu, nesložnu i neodgovornu političku grupaciju u Srbiji i crkvu koja počinje da se deli na pragmatičare i pristalice Srbije kao isturenog bastiona pravoslavlja, se balansa izmedju pramatizma i istorijskog pamćenja. Neka nam Bog bude u pomoći ako već razum očigledno nedostaje. Ono što Vatikan, zagovornik ekumenskog dijaloga najavljuje, neka svako prema sopstvenoj savesti, iskustvu i ubedjenju proceni. Da li je to u stvari dijalog ravnopravnih „sestrinskih crkava“ ili monolog i diktat? Onakav u kome je u sličnim okolnostima jedan do tada časni general Nedić žrtvovao ugled i glavu. Ono što se najavljuje je da bio novi papa mogao biti „dobar poznavalac Balkana„ - kardinal Dionizije Tentamenti, Italijan.

Prevedeno sa vatikanskog rečnika i politike osvedočeno dvostrukih standarda, koja je prisutna i u razbijanju Jugoslavije podsticanjem secesije i u navodnoj zaštiti ljudskih prava Srba na Kosovu, gde ih praktično više nema, i u Srbiji, gde su proteklu deceniju bili glavna meta prapagande Svete stolice, Vatikan će se i dalje intenzivno baviti fenomenom bureta baruta. Sa šibicama u jednoj i šmrkom za polivanje u drugoj ruci. Tako će biti i ako na papski tron dodje nemacki kardinal Racinger.

Kalimero filozofija, busanje u grudi, u trenucima kada predsednik Buš posle pogreba treba da zvanično i dobrodošlo zakorači na Kavkaz, kada Rusija nema snage da iscedi ni šapatom čuveno njet, kada milijardu ljudi žali za Jovanom Pavlom II, ne shvatajući da je u njegovom konzevativizmu pao ne samo promašaj komunizma već i uspešna socijaldemokratija, a sa njom država blagostanja svih gradjana, krajnje je kontraprodukrivno. Pogotovo u danima žalosti pobedničkog katoličanstva koje je u dubokoj tuzi, ali koje je čvrsto uvereneno da je smrtni Karol otišao ali da pobednički Vojtila ostaje, presonifikovan u drugoj ličnosti narednog pape.

Verovatno je to razlog za pomalo naivni i neukusni pragmatizam od strane bivših kumrovačkih djaka ili obožavaoca „crvenog oktobra“ i šezdesetosmaša koji ovih dana neumereno hvale pokojonog papu, zaboravljajući da je papa ne ličnost već politika krstaški oprobane, prozelitski orijentisane Katoličke crkve.

U celom tom galamatijasu, gde se čini da srpski poltičari više misle na sopstveni opstanak na funkcijima nego na otmeno dostojanstvo trpljenja, svojstveno pravoslavlju, valja zabeležiti od izjava samo reči patrijarha Pavla.

On je napisao u knjizi žalosti: “Verujem da je blaženopočivši papa Jovan Pavle drugi čitavog svog života očekivao dan izlaska pred sudiju pravednoga i da je čitav njegov život bio usmeren ka tome.“ Evangelistička crkva tvrdi, porukom na intrenetu, da se mladi Karol sklonio pod okrilje Katoličke crkve i postao njen večni dužnik odmah po završetku rata, a, za sada samo sudija pravedni ima sve dostupne podatke da li je Vojtila zaista bio boguugodan, kako je to drugim rečima rekao premudri patrijarh.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM