Vladislav Obrenović

Brodolom neoliberala – Od jedinstva u razlici ka različitom jedinstvu

Odbacivanjem Ugovora o ustavu za Evropu u Francuskoj i Holandiji, izgleda da je zakucan i poslednji ekser na kovčeg propalog projekta evropske državnosti. Šta zapravo znači ovakav ishod referenduma? Kakve će posledice imati na zemlje EU? Da li je takav ishod jedna vrsta protesta građana Francuske i Holandije protiv sve manje poželjnih političkih, ekonomskih i kulturnih procesa koji se odvijaju u njihovim državama, ili je takav ishod bio, s obzirom na svetske političke i ideološke trendove, donekle “istorijski neminovnan”? I konačno, kako će se ovaj rezultat odraziti na nas?

Poraz “evropskog ustava” bio je očekivan. Međutim, političke elite koje su ga zastupale nisu imale “plan B”. Možda su svojevremeno predlagači verovali u sigurnu pobedu, ali kada se situacija promenila, kao da su se predali ili možda čak i odustali od projekta čvrsto integrisane Evropske unije.

Francuski predsednik Žak Širak okarakterisao je odbijanje francuskih glasača da prihvate predlog “evropskog ustava” kao “suverenu odluku francuskog naroda” i na taj način nacionalnom suverenitetu dao težinu ključnog faktora u novonastaloj situaciji. Ipak, neposredni razlozi poraza “EU ustava” uveliko su bili posledica socio-ekonomske situacije u zemlji. Naime Francusko “non” bilo je samo kumulativni rezultat svega onoga što se u Evropi desilo posle pada “gvozdene zavese”.

Neuspeh referenduma i razlozi za to

Padom Sovjetskog Saveza i kroz procese globalizacije, Zapad je dobio veliku moć. Vojno je postao superioran, samostalno je kontrolisao najveći deo svetskog kapitala i pobedom nad komunizmom nametnuo je svoje političke vizije kao globalnu ideologiju. Ova ideologija, koja se pozivala na nesputanu slobodu tržišta, poštovanje demokratskih procedura i individualnih sloboda, u isto vreme je (barem u Evropi krajem 80-ih) de fakto funkcionisala u ambijentu veoma jake socijalne države.

Petnaestak godina kasnije, pobednici u hladnom ratu postali su žrtve sistema koji su sami nametnuli. Odliv kapitala u zemlje sa jeftinom radnom snagom stvorio je veliku nezaposlenost. U isto vreme, socijalna država je značajno erodirala te je tako nanet dvostruki udarac najnižim ekonomskim slojevima, a sve se to dešavalo uz pozivanje na neo-liberalne ideje koje su u javnom govoru prikazivane kroz retoriku borbe za ljudske slobode i demokratiju. U realnosti, nove slobode su bile rezervisane pre svega za agente korporativnog kapitala, demokratija je sve vise postala stvar konkurentnih političkih elita dok su građani bivali sve udaljeniji od političkih procesa i centara moći koji su se preselili u Brisel.

Otuđenje građana od političkih procesa (a samim time i smanjenje demokratije), strukturna su posledica mnogoljudnih država, pogotovu onih bez kulturne i etničke homogenosti. U isto vreme, oslobađanjem kapitala od kontrole nacionalne drzave, građani su izgubili i jedan od važnih mehanizama kojim bi mogli da kontrolišu svoju ekonomsku i materijalnu budućnost. Ovo su ujedno i bili trendovi protiv kojih su građani Francuske i Holandije glasali. Samo nezavisne nacionalne države u stanju su da te iste trendove kako-tako kontrolišu. Zato je Predsednik Širak itekako imao pravo kada je prikazao rezultat referenduma kroz prizmu suvereniteta. Iako slabljenje suvereniteta, samo po sebi, nije bilo ključni razlog za neuspeh referenduma, jačanje suvereniteta će sigurno biti glavni rezultat novonastale situacije.

Države koje su prihvatile evropski ustav učinile su to putem parlamentarnog glasanja (osim Španije). Pitanje je kakav bi rezultat bio da je Ustav izašao pred građane. Ako se zna da 56% građana Nemačke želi vraćanje Marke umesto Eura (bez obzira što je Euro najprofitabilniji proizvod ujedinjene Evrope), onda se može predpostaviti da bi mnogo više od 56% građana Nemačke bilo i protiv ovakvog ustava. Zato bi svaka modifikacija ustava (“plan B”) morala otvoriti javnu debatu i u državama gde je predlog ustava već prihvaćen, debatu koju bi zastupnici ustava verovatno izgubili još ubedljivije nego što je to bio slučaj u Francuskoj. Zbog toga, “plan B” nije postojao niti je mogao da postoji.

Odmah posle objavljivanja rezultata referenduma u Francuskoj, zagovornici ujedinjene Evrope pozvali su stidljivo, ali veoma glasno, suprotno svim principima demokratije, da Francuska, ukoliko druge drzave Evrope verifikuju ustav, kroz parlamentarnu proceduru zaobiđe rezultate referenduma. Samo nekoliko dana kasnije, Holandija je još ubedljivije glasala za “ne”, a Engleska je odbila čak i raspravu o prihvatanju predloga Ustava. Po svemu sudeći to će biti i kraj vizije Evrope koja se temeljila na prihvatanju ovog dokumenta.

Odluka Francuza i Holanđana iako suverena, ne može se posmatrati odvojeno od promena političke i ideološke svesti u svetu. Evropska Unija je nastala kao rezultat političke volje kojoj su procesi globalizacije dali realnost i snagu.

Globalizacija je započela kao tehnološki proces naglog povećanja komunikacija. Ojačala je kao ekonomski proces globalnog cirkulisanja kapitala dok je sa sobom nosila i svoju kulturno-političku dimenziju sadržanu u “neo-liberalnoj” ideologiji.

Tehnološki napredak i povećanje međusobne komunikacije, od koristi je svim državama sveta. Zbog toga je tehnološki aspekt globalizacije nezaustaviv. Budućnost globalne ekonomije još uvek nije jasna, a zavisiće od niza geo-strateških okolnosti. Ipak, nema sumnje da je poraz “evrposkog ustava” zadao jak udarac neo-liberalnoj ideologiji, koja je u ovom trenutku, iako još uvek aktuelna u delovima intelektualnih elita, u fazi svog politickog slabljenja.

Ideološki sukob

Neo-liberalizam istupa kao globalna ideologija u ime univerzalnih vrednosti. U realnosti, to znači težnju za uspostavljanjem globalnog poretka, institucija i zakona. U tom nastojanju, ova ideologija je kao legitiman rezultat demokratskih izbora priznavala samo ono što je sama propovedala kao vlastiti cilj. Tako je neoliberalizam u obećanju da će stvoriti sistem koji će zadovoljiti sve, proizveo stvarnost u kojoj su samo elite novca i moći zadovoljne. Kao alternativa pojavila se ideja neo-konzervativizma koja je sa jedne strane prihvatila bazične ideje neo-liberalizma kao i pozitivan stav prema globalizaciji, ali ih je artikulisala na drugi način. Potenciranjem komunitarnih vrednosti koje su spečificne za svaku zajednicu ova ideologija je popunila praznine koje su dovele do slabljenja neo-liberalizma a u isto vreme postala je atraktivna i za mase i za elite.

Neokonzervativna reakcija počela je u zemlji koja je bila najveća žrtva događaja u proteklih 15 godina. Od pada komunizma do dolaska Putina, Rusija je prošla kroz ozbiljnu političku i socijalnu krizu. Krah ideologije doveo je do lutanja u potrazi za novim identitetom. Potraga za novim identitetom dovela je do sloma starih vrednosti, a sve to zajedno dovelo je do bezakonja, ekonomske krize, raslojavanja društva i raspada države. Politička promena na čelu Rusije bila je prvi korak ka rešavanju tih problema ali u isto vreme i početak promena političkog “statusa quo” u svetu.

Zanimljivo je da se ono što se dešavalo u Rusiji (i Istočnoj Evropi) na sličan način odvijalo i na Zapadu. Investiranje u zemlje sa jeftinom radnom snagom donele su velike profite za one koji su i do tada kontrolisali kapital. Niži ekonomski slojevi ne smao da nisu značajnije profitirali, već su uveliko bili žrtve procesa obezvređivanja cene rada, i povećane nesigurnosti radnog mesta. S druge strane, pozivanjem na univerzalne vrednosti i zastupanjem ideje “građanina sveta”, neo-liberalna ideologija je takođe dovela do krize tradicionalnih vrednosti i krize identiteta u mnogim razvijenim zemljama Zapada.

Zbog postojanja snažnih drzavnih aparata, u nastalom košmaru, zemlje Zapada su mnogo bolje prošle nego države Istoka. Kriza identiteta na Zapadu nije značila i raspad države, erozija vrednosti nije značila i nestanak zakona a u novonastalim socijalnim razlikama i ekonomski nizi slojevi Zapada bili su u boljoj situaciji nego oni na Istoku. Ipak, kriza je postojala, a odbacivanje "evropskog Ustava" može se tumačiti kao simptom želje da se situacija promeni.

Nedugo posle smene na čelu Rusije, građani SAD izabrali su Džordža Buša za predsednika, a njegova administracija označena je kao “neo-konzervativna”. U tom trenutku sve više je bila primetna podela u Americi na “Retro” (tradicionalnu, konzervativnu) i “Metro” (modernu, liberalnu) Ameriku, a glavna razlika ove dve platforme bio je sukob liberalnih i konzervativnih vrednosti.

Ove dve vizije sukobile su se na predsedničkim izborima u Americi 2004. a sami izbori bili su predstavljeni kao “referendum o vrednostima”. Predsednički izbori u Americi zato su izazvali mnogo veće interesovanje nego ikad ranije, a ideološke razlike zasenile su sve druge probleme pa čak i rat u Iraku. Džordž Buš i neo-konzervativci odneli su ubedljivu pobedu i tako pokazali da je neo-liberalizam u fazi ubrzanog slabljenja.

Poraz referenduma i svetski trendovi

Isti trend prisutan je i u drugim državam širom sveta.

Dok su se u Istočnoj Evropi događale “narodne revolucije” koje su sa sobom nosile i ideje neo-liberalizma, u Venecueli se dogodilo upravo suprotno. I druge zemlje Južne Amerike (Brazil, Argentina, Bolivija, Peru…) odbacuju mnoge neoliberalne formule za jačanje i oživljavanje ekonomije i države. [taviše te države, koje su donedavno bile poprište pučeva, sukoba i marionetskih vlada, danas postaju sve značajniji akteri međunarodnih odnosa. Dokaz za to je i kandidatura Brazila za stalno mesto u Savetu Bezbednosti UN.

Azija je kontinent na kome se nalazi komunistička Kina kao i značajan broj Islamskih zemalja a neo-liberalna ideologija u njima nikada nije ni imala ozbiljniji uticaj. U isto vreme, azijske države, a posebno Kina, imale su najveću korist od procesa globalizacije. Dok se globalni kapital slivao u potrazi za novim tržistem i jeftinom radnom snagom, kulturna tradicija i običaji koji vladaju u zemljama Azije uvek su bile jače od neo-liberalnih ideja koje su stizale uz kapital. Na taj način, azijske ekonomije, a samim time i nacionalne države Azije, neprestano su jačale, što je itekako izazvalo pažnju onih koji trenutno drže monopol na novac i moć.

Budućnost globalnog kapitala će uveliko zavisiti od daljeg razvoja situacije u Aziji. Ako strah od azijske konkurencije (predvođene Kinom) na globalnom planu prevaziđe želju za jeftinim proizvodima, bićemo svedoci uvođenja niza protekcionističkih mera i ograničenja od strane Zapada. To bi za cilj imalo ne samo zaštitu nacionalnog trzišta nego i udarac Azijskim izvorima moći.

Ukoliko dođe do potrebe za ovim scenarijem, neo-konzervativna ideologija je mnogo sposobnija da ga opravda nego neo-liberalna. Neo-konzervativizam može u ime nacionalnih i tradicionalnih vrednosti da zahteva protekcionističke mere u mnogim oblastima, od ekonomije do imigracije. To nije svojstveno neoliberalizmu koji smatra da slobodno tržiste i slobodna cirkulacija kapitala u uslovima zdrave konkurencije vode najboljem od svih mogućih svetova. Zato ne treba da čudi što je neo-konzervativizam dobio podršku čak i u delovima ekonomskih i političkih elita koje su najviše profitirale u uslovima globalne ekonomije legitimisane neoliberalnom ideologijom.

Vidimo dakle, da neo-konzervativne ideje imaju simpatije u Severnoj i Južnoj Americi i Aziji. Tome možemo dodati i Australiju kao i države Afrike u kojima je dominantna mešavina Islama, radikalnog hrisćanstva i političkog apsolutizma. U takvoj situaciji, odbacivanje Evropskog ustava se može tumačiti i kao rezultat globalnih trendova, pa je tako paradoksalno moguće da je Evropa postala žrtva procesa koji je sama promovisala.

Evropa, Istok i Srbija

Ideju ujedinjene Evrope najagilnije zastupaju zemlje istočne Evrope. Neke od njih su ujedno bile i najveće žrtve procesa ujedinjenja Evrope. Verovanje da će ulaskom u EU ekonomski problemi biti rešeni, kao i da će “evropski identitet” rešiti krize nacionalnog identiteta zemalja Istoka bile su razlog zašto se utopija "svetle budućnosti", ovoga puta obukla u ruho ujedinjene Evrope . Sa druge strane, države-lideri nove evropske imperije, koristile su mogućnost prijema u EU kao jednu vrstu “šargarepe”, kojom su mamile one “napolju”. Zahtevalo se da kao cenu ulaska u EU, načine niz ustupaka od kojih je zapadna alijansa, što strateški što ekonomski, značajno profitirala.

Kada je stiglo vreme da i zapadne države ispune svoj deo obaveza, došlo je do promena principa i pravila igre i na taj način i do izbegavanja obaveza. Istok, bez ikakve ekonomske ili političke moći, sada može samo da se “ljuti”, ali pre svega na svoju naivnost.

U većini istočnih zemalja, želja za lagodnijim životom, bila je ideja vodilja za ulazak u EU a samim time i prihvatanje neo-liberalnih vrednosti. Ako je ekonomska dobit bila glavni razlog za prihvatanje određenih ideja na Istoku, onda ne sme da čudi sto danas Zapad, takođe iz razloga ekonomske dobiti, napušta te iste ideje. Pošto to nisu uvidele na vreme, većina istočnih zemalja danas su ekonomski oslabljene, ideološki izigrane, unutrašnje podeljenje (na one koji su prihvatili neo-liberalne ideje i one koji su im se protivili), i bez većeg političkog uticaja.

Za razliku od drugih istočnih zemalja, nametanje neo-liberalne ideologije u Srbiji odvijao se manje kao rezultat ekonomskog mamca, a više je iznuđeno sankcijama i snagom bombi. Na taj način Srbija je pokazala u izvesnom smislu političku zrelost. Tu zrelost Srbija je politički skupo platila, a neki su je čak okarakterisali kao politički inat. Kada su maske pale, vidi se da se sve ono što je bilo kritikovano kao izraz “ne-evropskih” vrednosti, sada pokazuju kao vazni principi zapadnih demokratija.

Naravno, ovo ne znači kraj spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka na Srbiju. Međunarodna zajednica će i dalje imati svoje političke miljenike u Srbiji. Sada je jasnije nego ikada da se zapadne simpatije ne dobijaju zbog idejnih ili moralnih vrlina već samo zbog stavova koji se poklapaju sa strateškim interesima Zapada. To se prvenstveno odnosi na pitanja Kosmeta, Haga, a jednog dana i Republike Srpske, što će uvek ostati u domenu svetskih odnosa moći. Ipak, nestankom fantazme o “evropskim vrednostima”, koja je sluzila kao ideološko opravdanje za pritiske na Srbiju, i naša pozicija će se nesumnjivo popraviti.

Zato u svetlu neuspeha referenduma za evropski ustav zemlje Istoka, a uz njih i Srbija, moraju izvući poruke. Mora se poći od toga da, čak i kada smo “slabi i nemoćni” (kako često sami sebe volimo da prikažemo), suverena volja naroda mora imati presudnu političku važnost . Sada, kada politički pritisci u ime određenih ideoloških dogmi donekle izgube na intenzitetu, imaćemo šansu da mnogo samostalnije biramo političke opcije koje smatramo da su u nasem interesu. U takvoj situaciji, stabilizovanjem iznutra, Srbija će dobiti šansu da poveća svoj politički uticaj, a samim time ojača i svoju poziciju na međunardnom planu.

Po svemu sudeći, jednog dana, moći ćemo da uživamo sve ekonomske privilegije koje trenutno uživaju zemlje EU, a da pritom zadržimo pravo da pečemo svoju rakiju, učimo svoju istoriju, da odgovaramo po svojim zakonima i da decu vaspitavamo shodno svojim vrednostima - scenario koji smo svi želeli, a koji su nam neki u zemlji predstavljali kao nemoguć.

Neuspeh Francuskog (i Holandskog) referenduma nije kraj Evrope, već samo redefinisanje odnosa unutar nje. Izgleda da će iz slogana ujedinjene Evrope “jedinstvo u razlici” izrasti “različito jedinstvo”. Možda je još rano govoriti o smrti jedinstvenog evropskog ustava ali izjava Ian Dankan Smita (bivšeg lidera konzervativaca u Engleskoj) da “ako je ustav još uvek živ, onda treba dozvoliti građanima Engleske da ga dokusure na glasanju”, najbolje prikazuje stanje u kome se on nalazi. Evropska Unija tako se vraća tamo odakle je i počela, pre svega na ekonomsko ali ne i državno jedinstvo.

Poraz predloga o evropskom ustavu rezultat je kumulativnog efekta građanskog i socijalnog nezadovoljstva, kao i globalnih ideoloških trendova. Rezultat toga biće politička rehabilitacija nacionalne države kao glavnog aktera međunarodnih odnosa. Ta rehabilitacija nije bitna zbog same prakse, jake nacionalne drzave su uvek bile bitni faktori, nego zbog onih koji su se lako odricali sopstvene suverenosti zbog evropske utopije. Te utopije više nema.

(06. 07. 05.)