Norma Braun (Danas)

Kako rešenja za Kosovo mogu da utiču na buduće odluke povodom Iraka

Javna rasprava povodom toga jesu li Sjedinjene Države i Velika Britanija imale legitimnu osnovu za invaziju na Irak i uklanjanje jednog od najgnusnijih diktatora u istoriji sada je značajno pojačana. U Sjedinjenim Državama, glavni šampioni antiratnog tabora jesu lideri liberalne levice u Demokratskoj partiji. Oni misle da im ukazivanje na propuste Bušove administracije u Iraku, kad je reč o konceptu i njegovoj realizaciji, daje prednost na izborima 2006. Ali, sačekajte jedan minut. To su oni isti ljudi koji su nametnuli Srbiji tri meseca nemilosrdnog bombardovanja zbog navodnih kršenja ljudskih prava koja su se pokazala lažnim. Sile NATO pod rukovodstvom američke administracije bile su iznenađene prkosom srpske javnosti i njenim tvrdoglavim odbijanjem da sruši Miloševića nakon nekoliko minuta pošto su bombe počele da padaju. Njihova pogrešna računica dovela je sukob opasno blizu kopnenom ratu i kad je borba bila završena niko nije imao izvodljvi plan za ponovno uspostavljanje etničke harmonije i buduće upravljanje provincijom. Kao posledica toga postkonfliktni pejzaž je sumoran, nasilje nad Srbima i njihovim kulturnim institucijama je nastavljeno, uz obilje glasina da će Kosovo biti oduzeto Srbiji i biti proglašeno nezavisnim. Napor liberalne levice u SAD i Evropi da se ponovo uredi međunarodni poredak da bi se Milošević zbacio s vlasti, postavio je krucijalne presedane za ono što se dogodilo u Iraku i obilovao je istom vrstom grubih grešaka i nedostatkom predviđanja od kojih, prema tvrđenju demokrata, pati sadašnja američka administracija. Vrlo je poučno da se utvrdi koliko je odluka da se povede nelegalan rat protiv Srbije ispunila ciljeve akcije i razmotriti kako rešenja za Kosovo, koja se sada razmatraju, mogu da utiču na buduće odluke povodom Iraka.
NATO kampanja bombardovanja Srbije bila je trapav i neslavan napor u režimu promena. Može li biti ikakve ozbiljne sumnje da su ključne sile NATO i OEBS bile u dosluhu da sprovedu "brzo sređivanje" Srbije, uz pretpostavku da će nekoliko dana bombardovanja izazvati opštu pobunu i rušenje Miloševića? NATO je revidirao svoj strateški koncept i kompletirao ga nekoliko dana pre početka bombardovanja, što je delom učinjeno da bi se obezbedilo opravdanje u okviru Povelje NATO za upotrebu vojne sile protiv nacije koja nije u ratu. Dokument navodi kršenja ljudskih prava zajedno sa brojnim formulisanim i implicitnim razlozima za preventivnu vojnu akciju NATO, sprovedenu bez odobrenja UN. Na kraju, jadnom zloupotrebom sile NATO je gotovo izazvao kopneni rat i to bi se verovatno dogodilo da Moskva nije iskoristila svoj uticaj da ubedi Miloševića da popusti većini zahteva NATO.
Većina ljudi izvan neposrednog regiona zaboravila je (ako su ikad zaista i znali) kako je Srbija dospela na optuženičku klupu i, štaviše, iznova iščekivala javnu egzekuciju. Oni su nastavili da veruju u mitove koje je stvorio NATO kao racionalizaciju za svoju "preventivnu vojnu akciju". Razmotrimo činjenice.
Bombardovanje Srbije i efektivna podela Srbije koje su izvele sile NATO, kasnije pod okriljem UN nezaniteresovanih da promene nešto, sprovedeni su na osnovu tvrdnje da su srpske vlasti brutalno kršile ljudska prava kosovskih Albanaca. Generalni sekretar NATO Havijer Solana insistirao je da je napad opravdan zbog Miloševićeve beskompromisnosti. "Moramo da zaustavimo nasilje i da okončamo humanitarnu katastrofu koja se događa na Kosovu", rekao je Solana. "Imamo moralnu obavezu da to uradimo." Tvrđeno je da je masakrirano na desetine hiljada nevinih civila koji su lopatama bacani u masovne grobnice. I dok su Srbi bili demonizovani, Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), sastavljena od dobro znanih kriminalnih elemenata angažovanih u krijumčarenju oružja i svega drugog što su mogli da stave u svoje ruke, prošla je čak kroz zaprepašćujuću transformaciju i postala ključni saveznik NATO.
Trebalo bi, takođe, primetiti da NATO, uprkos dugim mesecima ako ne i godinama planiranja, upadljivo nije uspeo da obezbedi humano prihvatanje i zbrinjavanje svih onih koji su pobegli sa Kosova. Haos i mizerija koje je izazvao taj neuspeh bili su, međutim, izvanredno efektni za televizijsko izveštavanje. NATO nije imao nikakve sumnje da objavi da je ta patnja rezultat ne bombi i kriminalne nebrige NATO već srpskih zločina. Sada svi dobro znamo da nije bilo masovnih egzekucija, masovnih grobova napunjenih desetinama hiljada nevinih žrtava. Ali, šou je odavno bio završen u vreme kad su pokuljale informacije koje ni u jednom slučaju nisu dobile veliku pažnju medija.
Realnost je takva da su kršenja ljudskih prava sprovodili i Srbi i Albanci na Kosovu. Sukob zbog kojeg su se tukli nije bio nov, već onaj koji je trajao vekovima. Kosovski Albanci su se pojavili u OEBS i Kosovskoj diplomatskoj posmatračkoj misiji (KDPM) da izveste o otmicama ili ubistvima članova porodice, ali su to radili i Srbi i Romi. Štaviše, OEBS je u izveštaju država članica jasno stavio do znanja da zloupotrebe potiču i od Srba i od Albanaca. U trenutku kad se akcija NATO uveliko približavala, OEBS je dalje izveštavao da OVK izgleda namerno provocira Srbe.
Ova poslednja tvrdnja zaslužuje dalji komentar. Kad je međunarodna zajednica u vidu OEBS i KDPM počela da radi na Kosovu, značajno su eskalirali napadi OVK na Srbe. Upravo tada je OVK počela da oblači uniforme i da otvoreno patrolira naseljima pod punim naoružanjem. Upravo tada su ponoćni sastanci zapadnih vojnih zvaničnika i pripadnika OVK postali rutinski. Bilo je teško ne posumnjati na direktnu vezu između zapadne vojske i političke umešanosti u provinciji Kosovo i sve agresivnijeg i provokativnijeg ponašanja OVK.
Misija OEBS iako mučena dezorganizacijom i unutrašnjim razdorom uspela je da ostvari neke uspehe u svom patroliranju, sprečavajući da iskre ne postanu sveopšti požar. Da joj je dozvoljeno da nastavi takav rad, možda je bilo moguće izbeći vojnu akicju. Nažalost, izgleda da stvarna uloga OEBS koju je osmislio NATO nije bila ona koja se tiče posredovanja i održavanja mira već da obezbedi NATO izgovor neophodan za početak bombardovanja. OEBS je obezbedio taj izgovor takozvanim masakrom u Račku. Taj slučaj obuhvata otkriće 13 tela kosovskih Albanaca koji nisu bili u uniformama, svi pogubljeni. Čak i bez najosnovnije istrage ovih ubistava, OEBS je saopštio da je to bilo delo srpskih vlasti. Zbog tih 13 ubijenih, prema NATO, bilo je neophodno da Alijansa baci hiljade tona bombi na Srbiju tokom tri meseca.
NATO je ozbilno pogrešio kad je predviđao munjeviti uspeh bombaškog rata i niko u NATO i van njega nije imao realističan plan da nakon bombardovanja reši probleme na Kosovu, u celoj Srbijii ili u susednim regionima. U Makedoniji, etnički Albanci su bili podstaknuti Kosovom i već su se latili nasilja da bi ostvarili svoje ciljeve. Danas je srpsko stanovništvo na Kosovu smanjeno u suočavanju sa nastavljenim nasiljem nad njima, od spaljivanja crkava do ubistava civila koje sprovode kosovski Albanci. Nije bilo napretka u fundamentalnim problemima, uprkos činjenici da je obustavljanje etničkog nasilja bio jedan od formulisanih ciljeva bombardovanja. Ilegalne aktivnosti OVK postale su sastavni deo te željene mini-države u dosluhu sa kriminalnim elementima u susednoj Albaniji i drugde u regionu.
Suprotno bučnoj okolini koja okružuje svaki aspekt u posleratnom Iraku, predstavnici međunarodne zajednice radili su godinama u praktičnoj tišini da bi razrešili posleratnu situaciju na Kosovu. Trebalo je da tragaju za rešenjem koje garantuje manjinska prava na Kosovu i u Srbiji i da simultano obezbede integritet Srbije. Umesto toga, veoma je verovatno da će provincija Kosovo biti neopozivo odvojena od ostatka Srbije, verovatno kao nezavisna država. Sraman rezultat, ako se to dogodi, bio bi logična posledica grešaka u prilazu NATO/EU/SAD Srbiji i Kosovu od početka do kraja. Bilo bi možda razumno predvideti da će se američko-evropska alijansa opredeliti za podelu Srbije. Taj put je daleko lakši nego uspešno sačuvati teritorijalni integritet Srbije i zaštititi prava svih etničkih grupa unutar provincije. Nakon svega, teritorijalni integritet i samoopredeljenje, dva stuba evropske bezbednosti u praksi su gotovo uvek uzajamno isključivi. OEBS je pokazao malo sposobnosti da pomiri dva koncepta i umesto toga naginjao je na stranu samoopredeljenja.
U trci za rešenje problema Srbije i Kosova, donosioci političkih odluka treba da rade uz veliku opreznost. Ovaj slučaj se ne odnosi na teritoriju koju su Srbi stekli osvajanjem ili nekako oteli pobunjenoj manjini. Reč je o tome da je provincija oteta velikom stopom nataliteta među etničkim Albancima. Srbi se mogu s pravom pitati zašto referendum o amputaciji Kosova treba da bude ograničen na one koji sada žive na Kosovu. Takav kurs legitimizuje teritorijalni revizionizam zasnovan na ilegalnom korišćenju sile protiv suverene države. Izgleda da je jedino ispravno da svim građanima Srbije, bez obzira na etničko poreklo, bude dozvoljeno da glasaju treba li ili ne jednom integralnom, istorijskom elementu nacije dati nezavisnost. Kao minimum, svim bivšim stanovnicima provincije koji su bili primorani da odu zbog etničkog čišćenja i nasilja NATO trebalo bi da bude omogućeno da učestvuju. Je li to išta više nego što bi koja država članica NATO zatražila, pre nego što preda dobar deo svoje teritorije?
Malo je verovatno da će Srbima i ostalim etničkim manjinama širom zemlje biti omogućeno da naprave svoj izbor u toj stvari. Umesto toga, međunarodni autoriteti ponudiće Srbiji ekonomske i druge podsticaje, kao i beznačajne formule za zaštitu ljudskih prava unutar novog entiteta. Pošto međunarodna zajednica nije bila u stanju da to uradi čak i kad je kontrolisala poslove na Kosovu, koja je verovatnoća da će uspeti jednom kad etnički Albanci dobiju kompletnu kontrolu?
Spremnost međunarodne zajednice da se meša u poslove malih i uglavnom bespomoćnih država i da preti upotrebom slile, ili da koristi silu kao odgovor na navodna kršenja ljudskih prava i ostale neobične razloge, kreirala je novu panoramu u međunarodnim odnosima i stavila u pogon novu dinamiku. Vlade NATO zemalja bile su u stanju da podrže bombardovanje Srbije, jer to praktično nije podrazumevalo nikakvu pretnju fizičkoj dobro biti NATO snaga ili ekonomskom zdravlju država članica. Samo bombardovanje je bilo gotovo isključivo u domenu američkih pilota i NATO je tako mogao ubedljivo da demonstrira da superiorne haj-tek vazdušne snage koje operišu na visini od 10.000 metara mogu uspešno i bezbedno da bace bombe na odabrane ciljeve danju i noću. Da je postojala i najmanja verovatnoća da će gubici NATO snaga biti veći od broja prstiju na jednoj ruci, sasvim je izvesno da nikad ne bi bilo bombarderskog rata protiv Srbije. Kod većine NATO nacija ima veoma malo spremnosti da se žrtvuje bilo šta, pogotovo ne ljudski životi, za nešto manje od apokalipse. Imamo situaciju gde je spremnost da se kažnjavaju bespomoćne države koje se loše ponašaju uravnotežena dubokom averzijom prema konfrontaciji sa većim državama koje su sposobne da daju bolan odgovor agresoru. Kakvu lekciju na osnovu toga može da izvuče ostatak sveta? Pogađam da će mnoge države početi da računaju koliko će ih koštati da izgrade svoje vojne snage, verovatno uključujući i oružje za masovno uništavanje. To svakako nije vrsta rezultata koje je NATO planirao, ali je sasvim izvesno da se to događa.
U vreme bombaškog rata koji je vodio NATO, levičarski aktivisti u Sjedinjenim Državama i Evropi zalagali su se za koncpet upotrebe sile, čak i bez mandata UN, da bi se odbranila ljudska prava. Oni su tvrdili da odobrenje UN nije neophodno, pošto je pravo da se preduzme takav kurs sugerisano i nekako nagovešteno u Povelji UN. Danas ovim šampionima ljudskih prava nedostaje kredibilitet prilikom tvrdnje da SAD i Velika Britanija nisi imali osnovu u zakonu da izvrše invaziju na Irak i da je njihov zločin nečuven jer je počinjen bez podrške UN. Avaj, za netolerantne paladine ljudskih prava u međunarodnoj zajednici, koji su bili spremni da postave presedan u Srbiji, duh je pušten iz boce i zla su pokuljala iz Pandorine kutije. Glavno pitanje danas nije da li će Kosovo/Irak pratiti neki drugi sličan slučaj, već koja će zemlja biti sledeća meta mešanja zarad socijalnog inžinjeringa.
Sledeći korak za međunarodnu zajednicu biće da odredi konačno (ili verovatnije privremeno) rešenje za problem Kosova. Ako zemlje veruju da međunarodna zajednica bez mandata UN ima pravo da rasparča Srbiju zarad većeg socijalnog mira, pa neka bude tako. Oni koji donose odluke trebalo bi, međutim, da razmotre da bi takav rezultat mogao da ima uticaj na budućnost Iraka gde su separatističke tendencije veoma jake.
NATO mora da prekine da se petlja u unutrašnje stvari drugih zemalja (pogotovo nečlanica). Na taj način postavlja se opasan presedan ne samo za Irak već i za sve ostale zemlje sa krhkim institucijama i nezadovoljnim etničkim manjinama. Štaviše, NATO i SAD ne treba da budu oni koji primenjuju nova ovlašćenja da bi uspostavili presedan u Srbiji. Valja biti oprezan kad je reč o onome što želite.

(Autorka je bila diplomata od karijere u američkoj diplomatskoj službi gde se penzionisala 2000. Kasnije je osam meseci provela na Kosovu radeći u Kosovskoj diplomatskoj posmatračkoj misiji kao šef za političko izveštavanje za Misiju OEBS na Kosovu)