Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Kosovo i Metohija

   

Prenosimo NIN, 27.10.05

Zoran Miljatović i Batić Baćević

Zamke pregovora o Kosovu i Metohiji

Na vozilima UN su ovih dana na Kosovu dopisivana dva slova – ispred oznake za svetsku organizaciju je dopisano F, a na kraju D. Prevodiocima nije bilo teško da objasne strancima šta FUND znači na albanskom jeziku – kraj. Slušajući strane diplomate u Beogradu, novinari bi mogli da zaključe kako su ta četiri slova postala važnija od osnovnih principa međunarodnog prava. Strah od terorizma, neke nove naoružane jedinice pod komandom haškog junaka Haradinaja i opasnost da neki mrtvački sanduci stignu u Vašington, London ili Pariz, sve je to, izgleda, bilo dovoljno da se baš na Kosovu slomi sve ono što se nekoliko vekova gradilo u međunarodnim pregovorima. Pod takvim okolnostima je premijer Vojislav Koštunica održao govor u Savetu bezbednosti UN, na koji nijedan ozbiljan političar u Srbiji nije imao primedbe, što opet nije umanjilo sumnje u ishod pregovora o Kosovu.

Pre neku godinu u svetu je tumačeno da Kosovu treba dati nezavisnost jer su Albanci terorisani od Srba, a danas su strane novine pune napisa kako je nezavisnost jedini način da Albanci prestanu da proganjaju Srbe. Jer, piše, na primer “Njujork tajms”, pozivajući se na zvaničnike UN, većinsko stanovništvo Kosova toliko je frustrirano što nema svoju zemlju u svojim rukama da u očaju maltretira Srbe (ogledni primer: 17. mart prošle godine). Čim Albanci dobiju punu i ničim okrnjenu vlast, počeće, po toj teoriji, da vole Srbe ili da ih makar podnose, a i ekonomija će im procvetati (trenutno, uvoz je pokriven izvozom sa samo pet odsto, isključenja struje su svakodnevna, nezaposlenost preko 50 odsto – kako navodi Pat Koks, bivši predsednik Evropskog parlamenta, a sada član Upravnog odbora Međunarodne krizne grupe)... Tada će već na Kosovo jurnuti donatori i investitori, kojih sada nema samo zato jer nije rešen budući državno-pravno-teritorijalni status ove srpske pokrajine pod međunarodnom paskom.

Ovako se, ukratko i pojednostavljeno, može opisati gotovo unison ton u člancima, komentarima i reportažama glavnih svetskih medija, protkanih mišljenjima “eksperata za Kosovo”, uglavnom dugogodišnjih lobista ove etničke zajednice. Sudeći po njima, Kosovu i Metohiji sudbina je određena – nezavisnost sa uslovima.

Evo samo dva citata, i to posle ovonedeljne sednice Saveta bezbednosti, na kojoj je premijer Koštunica izneo naše argumente: “...Kosovo više neće biti deo Srbije, ali njegova nezavisnost će u prelaznom periodu biti ograničena – nešto poput Bosne...” (londonski “Independent”). “Diplomate kažu da se Zapad priprema da se založi za uslovnu nezavisnost. Zapad je skoro u potpunosti odbacio srpsku ponudu široke autonomije kao neizvodljivu pošto većinski Albanci odbacuju bilo kakvo vraćanje pod srpsku kontrolu, kažu diplomate.” (Rojters)

Da li je zaista tako i, ako jeste, čemu uopšte pregovori? Da se srpska strana slomi, diplomatskim mukama za sada nepoznatim da na tako nešto pristane? Koliko je za takvu vrstu “dijaloga” naša vlast pripremljena, odnosno osposobljena? Ili je, igra, ipak, bitno složenija, sa više nepoznatih nego što javnost može i da pretpostavi?

Ubrzanje priče o rešavanju statusa Kosova i Metohije vremenski se podudarilo sa početkom drugog Bušovog mandata, odnosno sa promenom na čelu Stejt departmenta, kada je fotelju Kolina Pauela zauzela Kondoliza Rajs. Bolje reći, u trenutku kada je Amerika, opsednuta Irakom, odlučila da pojedine krizne tačke u svetu prepusti drugima na rešavanje, a da neke privremeno zacementira...

Krajem januara Međunarodna krizna grupa (čiji je počasni predsednik Marti Ahtisari, sada viđen za medijatora UN u pregovorima Srba i Albanaca, koji bi trebalo i da sačini precizan plan za budućnost Kosova, a članovi izvršnog komiteta, između ostalih, Morton Abramovic, savetnik albanske strane u Rambujeu, Džordž Soroš i Vesli Klark) preporučila je da se Kosovu da nezavisnost, predloživši čak i precizan redosled poteza u dostizanju tog cilja. Upravo je Krizna grupa, pre tri godine prva promovisala izraz “uslovna nezavisnost”. Početak pregovora predvideli su za kraj ove godine, a veliko finale, u vidu referenduma na Kosovu o ustavu, kao i priznavanje suvereniteta nove države od strane međunarodne zajednice za sledeću. Srbija se u ovom dokumentu ne pominje kao bitan činilac – ako pristane na nezavisnost, dobro je, ako ne pristane, može i bez nje.

Nežniji prema Beogradu bio je plan Međunarodne komisije za Balkan, koji se pojavio nepunih tri meseca kasnije, ali je ovde izazvao buru pre svega zbog toga što je u njegovom sastavljanju učestvovao i Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova. I u njemu je finale nezavisno Kosovo, ali bi se do njega stiglo u četiri faze, a Srbija bi za odustajanje od dela teritorije bila nagrađena ubrzanim prijemom u EU. Tako bi se 2014. godine, tačno vek od trenutka kada je hitac ispaljen iz ruke jednog Srbina srušio Austro-ugarsku imperiju, svi našli pod krovom druge imperije, Evropske unije. Pa, kad se pogleda poslednjih sto godina, Srbi ne bi bili najveći, već samo najsvežiji teritorijalni gubitnici u Evropi.

Na ova dva projekta počiva i većina sadašnjih predviđanja u medijima kako bi buduće, ako već ne konačno, rešenje statusa Kosova i Metohije moglo da izgleda. Smatra se, u svakom slučaju, da je “voz” već napustio stanicu još 1999. godine, kada je svet odlučio da od Kosova napravi protektorat i da Srbija ne može da ga zaustavi, već da, u najboljem slučaju, samo pokuša da u konačni dogovor ubaci nešto od svojih želja.

Strane diplomate su, navodno, uzdržanije: Nikolas Berns, nekadašnji bliski saradnik Medlin Olbrajt, a sada, bez brkova, treći čovek u američkom Stejt departmentu, zvanično ne isključuje ni jednu opciju statusa Kosova, baš kao ni francuski ministar spoljnih poslova Filip Dust-Blazi, koji je izjavio da “postoji više opcija – od široke autonomije do izvesnog oblika nezavisnosti”, a da rešenja mora “što pre da se nađe putem dogovora”. Oprez diplomata u javnim nastupima je razumljiv, ali mediji njima bliski ni izdaleka nisu tako pažljivi – već nedeljama govore i pišu o sigurnoj “uslovnoj nezavisnosti”. Teško da to novinari sami izmišljaju, pre će biti da zapadni političari na taj način samo fundiraju teren. Pozicija vodećih srpskih političara je u svemu ovome, međutim, potpuno drugačija, preciznije rečeno – krajnje nezahvalna: jednim okom ih, kao Kiklop, gleda istorija, drugim birači, a trećim svet od kojeg zavisi neposredna budućnost zemlje. Kako uskladiti sve ovo ravno je kretanju kroz minsko polje. Jedan od retkih ozbiljnih argumenata glasi veoma jednostavno – srpska politička elita je spremna na ozbiljna popuštanja u odnosu na rezoluciju 1244, koja se inače ne poštuje, a albanski lideri imaju zapanjujuće sužen manevarski prostor.

Vlada Srbije u pregovore o statusu Kosova ulazi kao manjinska, sa opozicionom Demokratskom strankom koja demonstrativno izlazi iz parlamenta i sa radikalima uvek ornim za kritiku. Dok u albanskoj pregovaračkoj delegaciji sede i vlast i opozicija (Veton Suroi kaže za Bi-Bi-Si: “Nalazimo se u završnoj fazi donošenja odluke o nezavisnosti. Ovo je zajednički projekat kosovskih Albanaca i međunarodne zajednice”), i jedinstveno traže samo jedno – nezavisno Kosovo, naša još nije ni formirana. Teško da je u pitanju samo taktički potez, pre se radi o unutrašnjepolitičkim kalkulacijama pojedinih stranaka koliko im može biti od koristi da se uključe u posao sa neizvesnim ishodom.

Kako NIN saznaje, do sredine novembra premijer Koštunica će se pojaviti na vanrednoj sednici Skupštine Srbije i zatražiti njeno mišljenje (podršku) pred početak pregovora. I sam je svestan koliko je riskantno da kao prvi čovek manjinske vlade ponese većinski deo odgovornosti za dalekosežne odluke o sudbini zemlje.

Kosovska priča se očigledno pretvara u unutrašnju političku berzu u kojoj vodeći političari razmišljaju da li bi trebalo uložiti sav politički kredit u pitanje koje nudi veoma problematičan ishod. Možda zato su opozicioni lideri veoma lako prepustili Koštunici da predvodi bitku za Kosovo, ali je sva prilika da će srpski premijer insistirati na širokom konsenzusu u kosovskim pregovorima i da nijedno rešenje neće prihvatiti dok ne dobije saglasnost Borisa Tadića i Tome Nikolića. Ta mala srbijanska igra neće presudno uticati na konačan ishod pregovora, ali će imati ogromne posledice na unutrašnjoj političkoj sceni.

Još dok se premijer nije ni vratio iz Vašingtona, predsednik države Boris Tadić pažljivo je, ali dovoljno jasno, izneo i mogućnost da nam rešenje o statusu Kosova bude nametnuto. Da li je to bilo u funkciji osvešćivanja javnosti ili, pak, političkih partnera u vrhu zemlje, nije do kraja jasno. U svakom slučaju, nesporno je da domaća javnost nije upoznata sa preovlađujućim tonom u svetskim medijima – a on ide dotle da Srbiju, “zbog svega što je uradila na Kosovu”, treba konačno kazniti oduzimanjem te teritorije, što je, po berlinskom “Tagesšpiglu”, bolje nego da joj se ispostavi račun da plati nadoknadu štetu zbog “masovnih grobnica, spaljenih sela i džamija, duboke traume pokrajine. Pošto SCG sada želi da postane članica porodice nacija namirenje ovog računa može samo da glasi: pustiti Kosovo da ode.” A “Vašington post” piše da “puštanje Kosova” predstavlja “ključni korak ka oslobađanju Srbije od njenog pogubnog nacionalizma”.

Za to vreme Albanci sa Kosova prave “regionalni blok” podrške njihovim zahtevima. Bajram Kosumi je posetio Skoplje, albanski premijer Sali Beriša takođe, ovih dana je premijer Makedonije Vlado Bučkovski u poseti Vašingtonu (ima susret i sa predsednikom Bušom), a početkom novembra će se predsednici vlada Kosova, Makedonije, Crne Gore i Albanije sastati u Prištini. Time se vešto, pre početka pregovora, ruši jedan od naših pregovaračkih aduta – da će davanje nezavisnosti Kosovu ugroziti regionalnu stabilnost.

Tako našoj strani, čija je međunarodna aktivnost poslednjih dana veoma redukovana ostaju argumenti:

1) Da je Srbija sada demokratska država koju ne treba kažnjavati zbog greha ranije vlasti, a u slučaju rešenja koje bi išlo isključivo na našu štetu lako bi se porodila “vajmarska Srbija”, dakle zemlja u kojoj bi demokratska opcija izgubila bitku,

2) Da se do dogovora može doći samo kompromisom, a ne bilo čijom jednostranom odlukom, jer je isključivo to garancija trajnijeg mira na Balkanu. Naglašava ovo čak i Velika Britanija, tradicionalno beskompromisna prema ovom delu sveta, čiji se ministar za Evropu Daglas Aleksander baš tim rečima obratio albanskim sagovornicima tokom posete Prištini u septembru. Tek u krajnjem slučaju, ako neka od strana opstruira pregovore (možda i u formi povlačenja sa pregovora ili demisioniranja sa funkcije ako se shvati da ne postoji šansa da se ostvari zamišljen plan u pregovorima), primeniće se opcija nametnutog rešenja.

Naizgled nepomirljivi stavovi Beograda i Prištine imaju, ipak, jednu dodirnu tačku – zajedničku želju da se uđe u Evropsku uniju. Biće to zato i štap i šargarepa u pregovorima. Diplomatski krugovi u Beogradu spremniji su za sada da otkriju kako bi izgledala šargarepa (štap ostavljaju za sledeće faze) Srbiji da pristane na uslovnu, odnosno krnju (kako je naziva pisac albanski pisac Kadare) nezavisnost Kosova:

1) Ako se prihvati nezavisnost Kosova, mogli bi veoma brzo, već sledeće godine da dobijemo status kandidata za prijem u EU, što znači da ćemo se tamo obreti pre Kosova (jedna od opcija, sa kojom koketiraju pojedini naši političari, jeste da mi postanemo član EU u trenutku kada Kosovo dobije potpunu nezavisnost), a onda imamo u rukama mač u vidu veta da blokiramo, ako smo nečim nezadovoljni, pristupanje Kosova briselskoj grupaciji. Ovo, verovatno u okviru akcije za pridobijanje Beograda da se složi sa nezavisnošću, pominje i Danijel Server, direktor Balkanske inicijative iz Instituta za mir u Vašingtonu, tradicionalno blizak stavovima Albanaca, koji, uz to, smatra da neće biti neophodno da Srbija ili Kosovo potpišu dogovor o statusu – biće dovoljno da se to uradi rezolucijom Saveta bezbednosti, baš kao što je ona pod brojem 1244 uvela protektorat u ovoj srpskoj pokrajini.

2) Deo naših dugova preuzeće Kosovo, a deo će nam biti otpisan, uz dodatnu finansijsku pomoć zemlji,

3) Srbi na Kosovu dobiće široku autonomiju, čak do nivoa da će imati svoju policiju, školstvo (naravno, u skladu sa državnim, dakle, kosovskim), zdravstvo, možda i lokalnu vladu... Srbija bi čak mogla da dobije i status garanta položaja Srba na Kosovu, a verovatno jača garancija biće nastavljeno prisustvo stranih trupa i sudija na Kosovu,

4) Dokument o budućem statusu Kosova bio bi podebela knjiga, sa mnogo “ako” i malo puta pominjanom rečju nezavisnost, što bi olakšalo da ovo rešenje proguta srpska javnost,

5) Kosovo nikada ne bi imalo puni suverenitet, a do pune nezavisnosti bi se stiglo postepeno, po fazama, godinama, baš kao što je projektovala i Međunarodna komisija za Balkan, što bi amortizovalo eventualne političke potrese u Srbiji:

- Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Kosova je pre šest godina de facto odvojeno od Srbije,

- Sada bi mu trebalo dati “nezavisnost bez punog suvereniteta”, gde bi međunarodna zajednica, odnosno Evropska unija, imala veliku ulogu u domenu ljudskih prava i zaštite manjina.

- Za vreme pregovora o pristupanju Kosova EU bio bi aktuelan “vođeni suverenitet”, gde bi Evropska unija svoj uticaj ostvarivala preko pregovora o pristupanju, a ne direktnim prisustvom na terenu,

- Nakon pristupanja EU, suverenitet bi, kao što je slučaj sa svim zemljama članicama, bio podeljen sa ovom evropskom integracijom.

U prvim fazama nezavisnosti Kosovo, dakle, ne bi imalo stolicu u Ujedinjenim nacijama...

6) Nije šargarepa, ali je upozorenje zapadnih diplomata u našoj zemlji: na pomoć Rusije, čiji će predstavnik biti u timu Martija Ahtisarija, ne treba računati – važnije joj je građenje čvrstih odnosa sa EU, a, uostalom, Srbija i želi u NATO i EU, pa je time praktično Rusiji i okrenula leđa. Uz to, Rusi imaju i opipljive ekonomske interese na Kosovu (kompanija “Rusal” bi da ulaže u tamošnju energetiku)...

7) Još jedna konstatacija kojom barataju zapadne diplomate: javnost u Srbiji jeste emocionalno vezana za Kosovo i Metohiju, ali, pokazuju istraživanja javnog mnjenja, već sada tu teritoriju doživljava kao izgubljenu, pa formalno ozvaničenje ovoga ne bi dovelo do dramatičnih posledica...

U diplomatskim krugovima u Beogradu ne sumnjaju da će kosovski Albanci pristati na uslovnu nezavisnost, bez obzira što sada koriste maksimalističku retoriku i podgrevaju ekstremiste tipa Albina Kurtija, koji se protivi bilo kakvim pregovorima, da upotpune takav folklor. Glavni problem svet vidi u slamanju Beograda, bez čije saglasnosti Savet bezbednosti ne može da donese na duže vreme održivu odluku o budućem statusu Kosovu. Ako navedeni mamci ne budu dovoljan argument Beogradu da se trajno odrekne dela svoje teritorije, koristiće se kontrametod: zatvaranje vrata EU, zamrzavanje strane pomoći i otpisa dugova (koliko je to za nas važno govori i pažnja koju ovih dana poklanjamo pregovorima sa MMF-om), ali neće moći da bude primenjena opcija koja je prema ovoj zemlji rado korišćena: sankcije i bombardovanje. Jer, ipak, Srbija je sada demokratska zemlja.

To je naš glavni argument. Ako ne bude dovoljan za sadašnjost, može da posluži u budućnosti. Pod uslovom, naravno, da niko nadležan iz našeg političkog establišmenta ne stavi potpis na nametnuto rešenje o statusu Kosova i Metohije, dakle na ono koje ne podržavaju građani ove zemlje. A za to je, bez obzira koliko sada izgledalo drugačije, riskantno stavljati ruku u vatru. Baš kao ni za to da je međunarodnoj zajednici stalo da na Balkanu probleme rešava, a ne da otvara nove i još dublje.

Anketa NIN-a: Šta mogu doneti pregovori o statusu Kosova?

Gordon N. Bardoš, pomoćnik direktora Harimen instituta:

Nema kraja sveta

Pomoćnik direktora Harimen instituta Kolumbija univerziteta u Njujorku Gordon N. Bardoš smatra da je u ponedeljak, na sednici Saveta bezbednosti, srpski premijer Koštunica predstavio “verovatno najmoćniji pravni slučaj koji je Srbija mogla da izgradi” kako bi zadržala suverentitet nad Kosovom.

“Zvanično, budućnost Kosova još nije odlučena. Nažalost, teško je naći nekog u Vašingtonu, Njujorku ili Briselu ko bi mogao da pomisli da se Kosovu može ponuditi manje od uslovne nezavisnosti. Takođe, teško je naći diplomate iz zemalja poput Bugarske, Rumunije ili Grčke koji veruju da bi neko drugo rešenje bilo efikasno. Ovo nije optimistički scenario, ali jeste politička realnost.”

Ako bi Kosovo dobilo uslovnu nezavisnost, dve stvari, po Bardošu, bile bi od ključne važnosti. Prvo, kako na najbolji način zaštititi ljudska prava i građanske slobode Srba i drugih nealbanaca na Kosovu (uključujući tu i zaštitu srpskih svetinja). Drugo, kako sprečiti da ovaj proces zaustavi demokratsku tranziciju u samoj Srbiji.

“Ovo su pitanja koja će narednih meseci zahtevati od srpskih političara državništvo i političku hrabrost. Od intelektualaca, medija i glasačkog tela visok nivo političke zrelosti i odgovornosti. To bi značilo da javna debata o Kosovu ne sme da poprimi apokaliptički ton da je došao žkraj svetaž, jer je to shvatanje koje priliči srednjem, a ne 21. veku”, kaže Bardoš i dodaje: “Preduslov da Srbija spasi što se spasiti može, odnosno da zaštiti Srbe na Kosovu kao i svoj legitiman interes na Kosovu, jeste da Srbija ostane na putu demokratije. Može se očekivati da će političari koji predstavljaju demokratski centar imati volje da stave na stranu razmirice i nastave da zemlju vode napred, a da će građani Srbije prepoznati da demokratske snage, koje su 5. oktobra 2000. godine došle na vlast ne mogu biti odgovorne za problem koji je stvoren pre nekoliko decenija.”

Januš Bugajski, direktor u Centru za strateške studije:

NATO kišobran kao šargarepa

Direktor istočnoevropskog projekta Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu Januš Bugajski svrstava se u političke eksperte koji se godinama zalažu za punu nezavisnost Kosova.

“Premda Beograd upozorava na mogući srpski revanšizam u budućnosti, ako je ozbiljan u vezi s ekonomskim reformama, ne bi trebalo da izaziva NATO ili Evropsku uniju jer bi to Srbiju vodilo u međunarodnu izolaciju. Ideja “pregovora o statusu” je da Beograd izvuče neku korist iz procesa, iako su glavni međunarodni faktori već prihvatili najracionalnije rešenje – odvajanje Srbije i Kosova. U ovakvim uslovima, samo se tri pitanja nameću.

1) Šta se Beogradu može ponuditi kako ne bi destabilizovao proces?

2) Kako privoleti članice Saveta bezbednosti, posebno Rusiju i Kinu?

3) Kako primeniti specifične kriterijume uslovne nezavisnosti?

Beogradu se može ponuditi sveobuhvatna zaštita srpske manjine, NATO kišobran nad državom koja se uzdiže, ulazak Srbije u NATO i što kraći put kroz proces stabilizacije i asocijacije.

Ujedinjene nacije mogle bi da namame Rusiju i Kinu tako što će im ponuditi maksimalnu političku i ekonomsku korist. Rusija i Kina zahtevaće da Kosovo ne postane primer koji bi se kasnije mogao primeniti na Čečeniju i Tibet i tražiće veće bilateralne koncesije od Vašingtona – na primer, članstvo u specifičnim međunarodnim organizacijama, kao i manji fokus na kršenje ljudskih prava i antidemokratske mere u obe zemlje.

Uslovna nezavisnost mora sadržati precizne datume kada će Kosovo dostići suverenu nezavisnost i kada će se međunarodne snage povući.

Morton Abramovic:

Bez političara za teške odluke

Morton Abramovic bio je savetnik albanske delegacije u Rambujeu i jedan od osnivača Međunarodne krizne grupe. Danas važi za jednog od najvećih albanskih lobista u SAD. O tome šta je Srbiji činiti i da li je autoritet UN dovoljan da se ovi pregovori uspešno okončaju, Abramovic kaže:

“Zapravo, to nije pitanje konačnog statusa Kosova već kakva će Srbija biti država. Hoće li nastaviti da se davi u nacionalnom sentimentu i da se fokusira na prošlost. Ili će se konačno suočiti sa realnošću odbacujući teret – Kosovo i Metohiju, reformišući politiku i krčeći svoj put u Evropsku uniju, gde i pripada. Naravno, politički i emotivno to je vrlo teško, pogotovo zato što Srbija nema političare spremne da donesu ove politički teške odluke.

Uprkos mom velikom divljenju prema Martiju Ahtisariju, konačan status Kosova neće rešiti Ujedinjene nacije u pregovorima. Biće neophodno veliko angažovanje SAD i Evropske unije. To je bio način na koji su se stvari na Balkanu rešavale poslednjih godina, i neće biti drugačije ni ovaj put.”

Tomas P. Milejdi, profesor Instituta za svetsku politiku u Vašingtonu:

Pogrom nad Srbima

Pre nepuna četiri meseca nekadašnji američki ambasador u Vatikanu Tomas P. Milejdi, profesor čuvenog Instituta za svetsku politiku u Vašingtonu, bio je sa suprugom na Kosovu. Tada je došao do zaključka da je osnovna jedinica bitisanja kosovskih Srba – strah.

“Nisam video da se ljudi slobodno kreću, niti da su bezbedni bez međunarodnih vojnih snaga”, kaže Milejdi, ističući da ga posebno revoltira što, kada se govori o budućnosti Kosova i Metohije, svi zaboravljaju na religijske slobode. Na pitanje zašto je baš pitanje religijskih sloboda toliko važno, Milejdi odgovara:

“Zbog onih 100 000 Srba pravoslavne veroispovesti koji su ostali na Kosovu. Svi znamo da između albanske većine i srpske manjine postoji duboka otuđenost i da se mržnja u svom užasu manifestovala 17. marta 2004. godine. Ovakva “manifestacija zla” ne sme se ignorisati, pogotovo zato što je Evropa sve to već videla 9. novembra 1938. godine u Nemačkoj. Tada su ‘bande' nacističke mladeži spalile i uništile 101 sinagogu. Sada svi znamo da je to bio početak brutalne epohe progona Jevreja”, podseća Milejdi, dodajući:

“Crkve i manastiri koji su preostali na Kosovu deo su svetske kulturne baštine. Međunarodna zajednica napraviće veliku grešku ako zaboravi svoje obaveze po tom pitanju. Pogrom nad Srbima bio je jasan signal šta se može dogoditi, nemojmo ga ignorisati!”

Dr Ričard Kaplan, profesor na Oksfordu:

Garancije na papiru

“Postoji široka ali ne i jedinstvena podrška međunarodne zajednice da se prihvati nezavisno Kosovo”, smatra dr Ričard Kaplan, profesor na Oksfordu. “Sadašnja situacija je neodrživa i mnoge zemlje smatraju da nije fer tražiti od kosovskih Albanaca da budu podanici pod kontrolom Srbije, koja je bila brutalna prema njima u prošlosti. Kako obezbediti da zaštita Srba i ostalih manjina na Kosovu ne bude samo garancija na papiru? To će biti izuzetno teško. Zato uslovna ili postepena nezavisnost može biti korisna: kosovsko vođstvo mora da shvati da će nezavisnost i evropske integracije zavisiti od njihove spremnosti da osiguraju bezbednost i sigurnost za sve građane Kosova.”

  Priredila Lidija Kujundžić

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM