Vilijam Montgomeri

Ko će da pojede šargarepu

Dok su domaći igrači (i u Srbiji i u Crnoj Gori) i međunarodna zajednica ulagali brojne napore da odvrate ili spreče održavanje crnogorskog referenduma o nezavisnosti, premijer Đukanović i njegovi koalicioni partneri ostali su rešeni da idu dalje prema uslovima što ih je 2001-2002. u Beogradskom sporazumu postavio Havijer Solana. Mada to definitivno nije njen izbor, Evropska unija sada je suočena s prvim pravim testom njene sposobnosti da region Balkana povede prema pomirenju i stabilizaciji. Način na koji ona bude rešavala ovaj relativno jednostavni problem biće dobar indikator njene sposobnosti da se bavi daleko težim izazovima Kosova i Bosne.
Situacija je dobro poznata. Vladajuća koalicija (i Liberalna stranka) žestoko se zalaže za nezavisnost i može da navede mnoge istorijske i kulturne razloge za podršku svom stavu. Tome se podjednako žestoko protivi opozicija, koja može navesti isto toliko mnogo razloga zbog kojih bi Crna Gora i Srbija trebalo da ostanu ujedinjene. Nijedna strana nema preovlađujuću, neupitnu većinu kakve su postojale u Sloveniji ili Hrvatskoj. Da bi se stvari dalje komplikovale, pripadnici opozicione strane najčešće se sami identifikuju kao Srbi, dok se oni koji su za nezavisnost izjašnjavaju kao Crnogorci ili druge etničke grupe (Albanci, Hrvati, Bošnjaci). Između tih strana vlada potpuno nepoverenje, što pregovore i kompromise čini još težim nego što je uobičajeno.
U novembru i decembru 2001. imao sam seriju sastanaka sa svim važnim strankama u Crnoj Gori. Moj cilj bio je da izmerim snagu pokreta za nezavisnost i pronađem formulu koja bi mogla biti prihvatljiva za sve strane kako bi ovaj problem, na jedan ili drugi način, mogao biti razrešen. U to vreme sam verovao - a verujem i sada - da će nerešavanje ovog problema samo odložiti napredak na drugim vitalnim poljima u procesu demokratizacije. Baš u vreme kada sam bio spreman da predstavim svoje predloge Vašingtonu i tražim zeleno svetlo da učinim glavni pokušaj kako bih okupio zainteresovane strane, Havijer Solana pokrenuo je svoju inicijativu za sprečavanje nezavisnosti, koja je rezultirala Beogradskim sporazumom. U to vreme, Solana i njegova grupa naveli su nekoliko razloga zbog kojih bi nezavisnost Crne Gore bila destabilizujući faktor na Balkanu. "Još jedna mala, promašena balkanska država", bila je slika kojom je mogućnost nezavisne Crne Gore opisao jedan čovek iz Solanine pratnje.
Izjave koje su nakon toga davali Solana i ljudi iz njegovog kabineta stalno su davale do znanja da se oni zalažu za opstanak Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ove izjave ohrabrile su opozicione lidere u Crnoj Gori i srpske političare koji se protive crnogorskoj nezavisnosti. To je učinilo da odnosi između Crne Gore i Srbije postanu još oštriji i otežalo postizanje konačnog kompromisa između glavnih partija u Crnoj Gori. Takođe verujem da su protekle tri godine u suštini bile uzalud straćene, jer sporazum koji je konačno postignut nije stvorio delotvornu zajednicu.
Izazov za sve sada je da se crnogorsko pitanje razreši na način koji će regionu doneti više a ne manje stabilnosti. Mada su se i EU i američka administracija podjednako protivile referendumu, jer su se plašile da će on komplikovati pregovore o Kosovu, uspešno razrešenje crnogorske situacije moglo bi da bude odskočna daska koja može biti pozitivan podsticaj za Kosovo i pomoći Srbiji da odredi svoje granice.
Najveća prepreka jeste mogućnost bojkota referenduma. Jedan od najpouzdanijih načina za merenje da li je neka zemlja u punoj meri napredovala prema demokratskim, zapadno orijentisanim sistemima jeste da li su glavne političke partije u toj sredini u nedavnoj prošlosti bojkotovale izbore ili parlament. To ne mora biti bolest koja je isključivo vezana za Balkan, ali taj region je mesto gde se ona razvila do prefinjene umetnosti. Glavna žrtva svakog takvog bojkota, bez obzira koliko je on dobro zasnovan ili taktički logičan, uvek je erozija javnog poverenja u demokratiju, političke partije i vladu. U suštini, loše skrojeni izborni zakoni, zasnovani na starom komunističkom sistemu, stvorili su uslove gde partije koje veruju da neće pobediti vide mogućnost da bojkotom spreče pobedu protivnika. Mada je to politički dobra, kratkoročna taktika, ona je imala razarajuće efekte na proces u celini.
Imajući u vidu animozitet i nepoverenje među stranama u Crnoj Gori, spoljni posrednik je neophodnost i Evropska unija je mudro izabrala svog predstavnika za ovu funkciju. Miroslav Lajčak, bivši slovački ambasador u Beogradu i sada politički direktor u slovačkom Ministarstvu inostranih poslova, idealan je izbor po svom poznavanju regiona i temperamentu. On u ovom problemu nije pristrasan, kao što bi bio svako iz Solaninog kabineta, a takođe poseduje lično iskustvo emocija, rasprava i kontroverzi koje su dovele do "somotskog razvoda" između Slovačke i Češke Republike.
Venecijanska komisija bila je pod ogromnim pritiskom određenog dela u Evropskoj uniji da se pojavi sa stavom, koji postavlja nemoguće visoke prepreke za referendum. Zasluga je Venecijanske komisije što je izbegla da to uradi. Realnost je takva da nema međunarodnih standarda za referendume. Zemlje-članice EU, poput ostatka sveta, imaju veoma široke i raznolike uslove, koje su same postavile. Prema tome, tvrdnja da referendum treba da bude u skladu sa "priznatim međunarodnim standardima" isprazna je fraza.
Lajčak mora da stekne poverenje ključnih igrača u Crnoj Gori, da nije opterećen predrasudama, i što je još važnije, da može da isporuči neke odluke. Ova poslednja tačka je najvažnija i bila je glavna razlika koja je razdvajala američke pregovarače i njihove partnere iz EU, proteklih 15 godina na Balkanu. Američke diplomate uživale su daleko fleksibilniju i neosporenu podršku Vašingtona, koja im je bila neophodna, dok je Evropska unija jedno nezgrapno telo sa različitim interesnim grupama. Lajčak će morati da bude u stanju da demonstrira da ima i "batinu i šargarepe" i da je spreman i sposoban da ih upotrebi. Kohezivnost Evropske unije i podrška koju obezbeđuje Lajčaku biće ključni indikator sposobnosti Unije da se pozabavi ostalim regionalnim pitanjima sa kojima se suočava.
Na prvi pogled, ključno pitanje moglo bi da bude da li će apsolutna većina ukupnog biračkog tela morati da učestvuje na referendumu da bi bio validan. To je sugestija Venecijanske komisije, ali je ona, takođe, ukazala da mnogi članovi Evropske unije imaju drukčije procedure. Uvek sam se zauzimao za prilaz da je to bio defetistički način gledanja na proces. Zato što je prirodno da dovede do bojkota opozicije. Da bi referendum bio istinski uspeh u očima svih, važno je da učestvuju sve glavne partije. Bolje je koncentrisati se na to kako da se partije "ukrcaju u taj čamac" nego ohrabrivati bojkot i primoravati vladajuću koaliciju da na referendum ide sama, bilo sa apsolutnom većinom učešća koje se zahteva ili bez nje.
Ključ za učešće je prevazilaženje uverenja opozicionih partija da vladajuća partija ima takvu prednost, jednostavno zato što je na vlasti, da referendum ne može biti fer. Oni su uvereni da će vladajuća koalicija iskoristiti sve grane vlade i državne medije da bi obezbedila prednost i da vlada, takođe, ima i ogromnu prednost kad je reč o finansijskim resursima.
Moj pogled na ovo pitanje se nije promenio protekle četiri godine. Verujem da način da se ono razreši leži u radu sa OEBS/OHDIR da bi se obezbedili najbolje mogući izborni uslovi, uključujući čvrst zakon o medijima i ograničenja sredstava koja troše stranke. To podrazumeva, takođe, i značajno međunarodno praćenje referenduma. Što je još važnije, to podrazumeva i sporazum o kvalifikovanoj većini nešto iznad 50 odsto birača koji su glasali. Prepuštam pregovore o stvarnom broju predstavniku EU i strankama na terenu, ali zaista verujem da je to jedini način da se obezbedi učešće opozicije. To bi zauzvrat prigušilo argument za zahtev da glasa 50 odsto stvarnog izbornog tela, jer bi izlaznost bila poštena, daleko veća u ovakvim uslovima.
U isto vreme, Evropska unija mora snažno da ohrabri izjave svih srpskih političkih lidera da će jaki, zdravi i pozitivni odnosi sa Crnom Gorom biti nastavljeni bez obzira na rezultat. Taktika zaplašivanja koju koristi opozicija u Crnoj Gori ili Srbiji, kada je reč o nezavisnosti, ne bi trebalo da bude tolerisana i to je jedna od ključnih poenti koju mora da saopšti pregovarač EU. Šargarepe za premijera Đukanovića i njegovu koaliciju su očigledne. Uspešno održan referendum (bez obzira na rezultat) treba da donese ubrzavanje podrške EU, dok bi referendum koji nije održan u skladu sa standardima imao suprotan uticaj. Ključ za Lajčaka jeste da pažljivo razmisli o "šargarepama i batinama" za crnogorsku opoziciju. I jedno i drugo je neophodno. Moje je iskustvo takvo da, ako se njihovi interesi i ciljevi uzmu ozbiljno i sa njima postupa sa dobrom namerom, onda je moguć trajni sporazum. Za razvoj istinske demokratije u Crnoj Gori, neophodne su bar dve veoma jake demokratske stranke. Način na koji se opozicija ponaša u ovim pregovorima, na referendumu i posle njega biće ključni test njene sposobnosti da preuzme takvu ulogu.