Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Deset godina od Dejtona

   

 

Vilijam Montgomeri

Bosna - zemlja zamrznuta u vremenu

Individualna inicijativa Ričarda Holbruka, koja je na kraju ishodila Dejtonskim mirovnim sporazumom, bila je briljantni uspeh, utoliko veći zato što je on morao da prevaziđe ne samo nepomirljive ambicije tri zaraćene etničke grupe, već i snažne frakcije u okviru vlade SAD koje nisu želele da budu deo balkanskih ratova. Što čovek više upoznaje interno funkcionisanje Klintonove administracije u to vreme i njene odnose s Evropskom unijom i Ujedinjenim nacijama u odnosu na Balkan, to više može da ceni ono što je Holbruk postigao.
Ratovi na Balkanu ogolili su na najbolniji način nekompetentnost Ujedinjenih nacija. Oni su takođe otkrili nesposobnost Evropske unije da putem sile rešava pitanje za koje je sama izjavila da je u domenu njene odgovornosti. Slike evropskih mirovnjaka koji bespomoćno stoje sa strane prilikom pada Srebrenice, zarobljeni taoci lancima svezani za mostove i povlađivanje kapricima naoružanih ratnika na svim stranama i dan-danas progone EU na Balkanu, a stvarnost je da malo ljudi u ovom regionu veruje u sposobnost Unije da upravlja kriznim situacijama koje se mogu ukazati iza prvog ugla.
Uloga Sjedinjenih Država u periodu 1991-1995. bila je podjednako nekoherentna. Mada nismo hteli da riziku izložimo naše vojnike, bili smo brzi u kritikama onih zemalja koje su to učinile. Četiri posebne greške pri tom padaju na pamet.
Prva je to što nismo prihvatili da je raspad bivše Jugoslavije bio neminovan i što s našim saveznicima u EU nismo uložili veći trud da se osigura da to bude učinjeno na miran način. Druga, nismo bili spremni da upotrebimo ozbiljnu silu ranije nego što smo to učinili. Treća, odbili smo da prekršimo embargo UN na dostavu oružja bošnjačkim snagama, dok smo se svesno pravili da ne vidimo isporuke iranskog oružja. To je otvorilo vrata spoljnim snagama koje nastavljaju pokušaje da radikalizuju tradicionalno umerenu muslimansku zajednicu u Bosni. Konačno, nismo bili dovoljno sinhronizovani s našim evropskim saveznicima. Jaz između nas konačno je doveo do ozbiljnih problema u primeni Dejtonskog sporazuma.
Dok mane Dejtonskog sporazuma postaju sve očiglednije s protokom vremena, ne smemo nikad zaboraviti da je on prekinuo rat. To nije bio mali uspeh, imajući u vidu orgiju nasilja tokom prethodne četiri godine i mogućnosti da se ona nesmetano nastavi. S obzirom na ograničeni prostor za manevar koji je imao Holbruk (nemenjanje granica, nespremnost SAD ili NATO u celini da upotrebe borbene trupe u produženoj bici protiv neprijateljski raspoloženih snaga, snažna težnja da više ne dolazi do velikih pokreta izbeglica, narogušeni američki generali), Dejtonski sporazum bio je najbolje što se moglo očekivati iz teškom mukom vođenih pregovora između tri zaraćene etničke grupe, od kojih nijedna sebe nije doživljavala kao ratnog gubitnika i nijedna ni na koji način nije bila voljna da odustane od osnovnih ciljeva koji su, pre svega, doveli do rata.
Najznačajnija odlika sporazuma, međutim, bila je to što on nije obezbedio okvir ili "putnu mapu" kojima bi se Bosna razvila u normalnu evropsku zemlju sposobnu da se takmiči u svetskoj privredi. U stvari, sporazum je uradio upravo suprotno. On je fiksirao važnost etničkih grupa u svim fazama političkog života i dozvolio da ove grupe imaju moć stvarnog veta za bilo koju odluku od stvarne važnosti. Delotvorna vlada nikad nije bila ozbiljno uzimana u obzir. Umesto da budu razrešavana suprotna gledišta sve tri grupe, sva su ona u stvari bila inkorporirana u Dejtonski sporazum. Vlada koja je proizišla iz toga bila je jedna potpuno nefunkcionalna mešavina s brojnim predsednicima i premijerima, tri parlamenta, deset kantona i dva entiteta.
Problemi koje je ostavio Dejtonski sporazum bili su usložnjeni njegovom primenom od strane međunarodne zajednice. Sjedinjene Države nisu verovale nekom Evropljaninu kao visokom predstavniku, tako da su namerno prenele moć i vlast rivalskim institucijama kao što su OEBS (kojom je rukovodio jedan Amerikanac); vojnim snagama IFOR a kasnije SFOR (kojima je takođe komandovao jedan američki oficir) i UN (koje su bile zadužene za Međunarodne policijske snage). Ovo je znatno smanjilo delotvornost svih napora za primenu sporazuma tokom nekoliko godina.
Kada se konačno shvatilo da je to bilo kontraproduktivno, visoki predstavnik dobio je dodatna ovlašćenja, poznata kao "Bonska ovlašćenja". Ovo je dovelo do ironije sadašnjeg visokog predstavnika, Pedija Ešdauna, koji je najmoćniji, i najaktivniji od svih.
Ovo je, međutim, bio mač s dve oštrice, pošto su povećana ovlašćenja omogućila Ešdaunu da (bar na papiru) napreduje u ključnim oblastima, ali je takođe podsticalo jedan sistem u kome bosanski narod i njegovi izabrani predstavnici nemaju odgovornost i ovlašćenja da upravljaju sopstvenim poslovima.
Bosna je zemlja zamrznuta u vremenu. Iako je bilo neporecivih koraka napred u rekonstrukciji, slobodi kretanja, odsustvu nasilja i povratku izbeglica, fundamentalna pitanja još ostaju bez uverljivih odgovora. Većina ljudi u Bosni zaklinje se ne njoj kao zemlji, već ili svojoj posebnoj etničkoj grupi, ili drugoj zemlji (Srbija ili Hrvatska). Ekonomski, ona jednostavno ne funkcioniše. Posle dugo vremena međunarodna zajednica počinje na to da obraća pažnju. Sada postoje brojni zahtevi da Dejtonski sporazum doživi ozbiljnu reviziju.
Jedini problem je u tome da je tajming užasan. Iz perspektive naroda Srbije (i Srba uopšte), oni su već suočeni s izgledima da "izgube" Kosovo i da Crna Gora proglasi nezavisnost u vrlo bliskoj budućnosti. Većina bosanskih Srba nikada nije odustala od svog cilja - nezavisne Republike Srpske ili prisajedinjenja Srbiji. Sadašnju odlučnost da se revidira Dejton oni vide kao pretnju ovim ambicijama i žestoko će joj se suprotstaviti. Mada međunarodna zajednica može sve ovo videti kao tri odvojena i različita pitanja, ona su za Srbe potpuno spojena.
Ukratko, mada je očigledno da je za funkcionisanje jedne delotvorne vlade i napredak Bosne zajedno s ostalima u regionu potrebna značajna revizija Dejtonskog sporazuma, međunarodna zajednica ne treba da potceni teškoće i rizike koje sadrži ovaj napor. Sve žalopojke, mržnje, sumnje i strahovi koji su postojali tokom ratnih godina još su tu, plutajući ispod površine, zamrznuti Dejtonskim sporazumom i prisustvom vojnika SFOR. Postoji nemala opasnost da će kombinacija umanjenja međunarodne vlasti i obnovljena diskusija o ozbiljnoj reviziji Dejtona osloboditi onu istu vrstu snaga koje su nas pre svega uvalile u ovu nevolju.
Evropljani i Amerikanci računaju na privlačnost budućeg članstva u EU i NATO kao način da se različite etničke grupe ubede da sarađuju i dobrovoljno pristanu na fundamentalne promene Dejtonskog sporazuma kako bi Bosna dobila šansu da pobegne iz svog drugorazrednog statusa. To će biti vrlo teška pogodba, posebno imajući u vidu realnost da je članstvo u EU i u najboljim prilikama, i za Bosnu i za Srbiju, veoma, veoma daleko.

 
     
     
 
Copyright by NSPM