Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Miloš Nikolić

NARODNI POSLANICI ILI PARTIJSKI POSLUŠNICI ?

«Narodni poslanik, kao nosilac javne funkcije u državnom organu, kao što je Narodna skupština, ima Ustavom zagarantovanu slobodu u predstavljanju onih koji su ga birali i ne može biti vezan pravno obavezujućim nalozima političkih partija odnosno koalicija, čije bi nepoštovanje moglo imati za posledicu prestanak mandata.» (odluka Ustavnog suda Srbije od 27.5.2003.g.   broj    IU 197-02, Sl.glasnik   RS 57/03)

Imajući u vidu gore izražen stav Ustavnog suda Srbije povodom ocene ustavnosti nekih odredbi Zakona o izboru narodnih poslanika jasno je jedno – protivustavno je oduzimati mandat poslaniku mimo njegove volje. U tom smislu oduzimanje dva mandata poslanicima G 17 Plus jeste neustavan čin. Neustavan, jer se protivi ustavnom položaju narodnih poslanika po kojima su to predstavnici građana koji odlučuju samostalno u granicama Ustava. Tako gledano partijska kontrola inkopatibilna je sa poslaničkom funkcijom. Ovo je nedvosmisleno izrazio i Ustavni sud Srbije u pomenutoj odluci   jer «po oceni Ustavnog suda, svojstvo narodnog poslanika stečeno na neposrednim izborima, ne može po Ustavu, biti uslovljeno promenom političkog uverenja, odnosno političke orijentacije, kako na strani poslanika, tako ni na strani političke stranke. Političkim strankama se ne mogu zakonom davati ovlašćenja koja će imati za posledicu promenu sastava Narodne skupštine kao zakonodavnog organa...«

U celoj priči ponajmanje su bitna dva narodna poslanika koji će kad – tad isterati pravdu. Ovde su bitni ustavni principi koji očito nisu nekome po volji, pa smatra da ih se ne mora pridržavati. Ide se i dalje pa se predlaže donošenje novog zakona o izboru narodnih poslanika koji bi predviđao ovlašćenje političke stranke da uskrati mandat narodnog poslanika poslaniku kojeg je kandidovala?! Radi se o krajnje naivnim idejama budući da nigde nema zakona koji omogućuje opoziv   poslanika od strane političke stranke koja ga je kandidovala. Gde god se u demokratijama poslanik može opozvati to mogu učiniti isključivo građani. Ovo iz razloga što bi opoziv poslanika od strane političke stranke bilo u suprotnosti sa osnovnim principom parlamentarizma po kojima parlament, pa tako i ljudi koji ga čine, odlučuju samostalno i slobodno, u granicama Ustava.

Nema spora dakle, poltička stranka ne može oduzimati mandat narodnom poslaniku, kada mu ga jednom da, to je neopozivo. Ovakav položaj narodnih poslanika garantuje njegovu nezavisnu poziciju koja je neophodna da bi parlament moga da vrši svoja ustavna ovlašćenja, od zakonodavnih do kontrolnih. U suprotnom, ministri bi putem partijskih centrala kontrolisali parlament, umesto da bude obrnuto kako to predviđa ustav.

Zvuči poznato?   Pa naravno, jedna od poluga Miloševićevog autoritarnog režima jeste bila i kontrola Narodne skupštine upravo putem partijske kontrole, pa se o parlamentu, u kritičkoj javnosti,   nije govorilo kao o izrazu volje građana nego kao pukoj partijskoj mašineriji za nekritičko izglasavanje svega što predloži Vlada, obesmišljavanju parlamenta, urušavanju ove institucije i sl.  

Političke stranke koje su srušile Miloševićev režim, već odavno, malo po malo, idu putem Miloševićog režima marljivo gradeći državu kao partijski plen sa partijskim rasporedom kadrova i u državnim organima, ali i u privredi sportu, kulturi itd. Kao da ponovo žele da nas vrate u okvire autoritarnog režima. Ova težnja ka kontroli je u prirodi stranaka pa zato i postoji ustavni princip smišljen da to onemogući, a to je, u slučaju parlamenta, princip po kojem su narodni poslanici predstavnici građana koji kao takvi jedino građanima i odgovaraju. Autoritet parlamenta je zasnovan na činjenici da u njemu sede narodni predstavnici koji samostalno odlučuju o pitanjima iz svoje nadležnosti. To je osnovni postulat njihove odgovornosti jer može se odgovarati samo za ono delovanje koje je slobodno i samostalno.

Kada se sve sabere, možemo videti da se radi o protivustavnom disciplinovanju parlamenta koje u krajnjoj konsekvenci može dovesti do stvaranja novog autoritarnog režima, sutra kada većina u parlamentu pripadne jednoj političkoj stranci.

I tu se vidi sva kratkovidost namere da se poslanici stave pod partijsku kontrolu   koju danas, nažalost, promovišu čelni kadrovi stranke G 17 PLUS   čije je programsko opredeljenje i - vladavina prava. Očito ne mare mnogo za Program svoje političke stranke. Zato će i snosiiti političke konsekvence u vidu mršavog rezultata na izborima.   Osim, ukoliko sam G 17   PLUS sam ne nađe snage da svoje čelnike vrati na   programska opredeljenja političke stranke koju vode ili ih ne smeni. Baš poput DS koja tek radikalnim raskidom sa kadrovima koji su činili vrh stranke uspela da povrati poljuljano poverenje građana.

Ostaje međutim, gorak ukus ponovnog narušavanja ustavnosti što svakako nije praksa koja nas približava Evropi već, naprotiv – udaljava. Tu je i pitanje, kako ćemo od ikoga očekivati da se pridržava Ustava i zakona ako sama politička elita praktikuje izvrdavanje osnovnih ustvanih principa samo zato što umišlja da su im građani dali poverenje   i to - blanko poverenje?

11.12.2005.

 
     
     
 
Copyright by NSPM