Marinko M. Vučinić 

Da li je «Peščanik» jedini glas razuma

U našoj javnosti ne postoji argumentovan i ozbiljan dijalog o najvažnijim pitanjima i izazovima našeg društva. To je već opšte mesto i ima mnogo primera koji   mogu potvrditi ovu tvrdnju. Učestali «razgovori» na televiziji i u štampi samo su paralelni monolozi bez ikakvog stvarnog sučeljavanja različitih mišljenja i pogleda. I najambiciozniji pokušaji uspostavljanja dijaloga završavaju se vrlo brzo, bez ikakvog dodira argumenata i spremnosti da se makar sasluša druga strana. Jednostavno, ne postoji istinska prilika i podsticajna atmosfera da se u našoj javnosti ostvari valjan i argumentovan dijalog. Postajemo zatvoreno društvo lišeno komunikacije.

Ovome doprinose i političke snage koje se inače stalno pozivaju na liberalne principe, na slobodu mišljenja i potrebu uspostavljanja dijaloga. Upravo mediji koji pripadaju takozvanoj liberalnoj političkoj grupaciji demonstriraju zatvorenost, ideološku ekskluzivnost i jednostranost, bez obzira na to što zastupaju uzvišene i velike principe otvorenog društva. Oni su u stvari ostali zatvoreni u svom uskom krugu istomišljenika i zadrtih   poklonika, proglašavajući se društvenom savešću i «drugom» ili sada već «trećom Srbijom», u kojoj zapravo ima mesta samo za njih i njihove odane sledbenike i podržavaoce.

Drastičan primer ovakvog zatvorenog pristupa javnim pitanjima pružaju autorke emisije «Peščanik» na Radiju B92, koje priznaju da i nemaju nameru da omoguće bilo kakvu razmenu različitih stavova. Naprotiv, one ovu emisiju koriste kao puku ilustraciju svojih ideoloških pogleda. Zato se u emisiji «Peščanik», a sada i u knjizi istog naslova, pojavljuje grupa odabranih ljudi koji samo variraju osnovna politička polazišta iz uvodnih autorskih komentara emisije. Uvodnici Svetlane Lukić su spiritus movens ove jednostrane političke orijentacije, gde je prva na udaru aktuelna vlada Srbije, kojoj se pripisuju gotovo sva zla ovog sveta. «Mrzovoljni» predsednik vlade izložen je kritici bez ikakavih kočnica, pri čemu se često gubi osećaj za elementarni dobar ukus i pristojnost. «Kritički govor» u ovoj emisiji je izraz nemoći, isključivosti, očajanja i neke vrste ličnog ideološkog rata koji autorke neumorno vode.

          Kakvi su glavni stavovi ovih ostrašćenih posvećenica u istini o Srbiji? Čak i ne pokušavajući da budu objektivne, one teže apsolutizaciji sopstvenog mišljenja. Za njih je Srbija danas užasno mesto, banditska država, crna rupa Evrope, gde je nemoguće civilizovano misliti i živeti. Srpski narod je mentalitetski predodređen za robovanje i manipulacije, naša istorija i tradicija su obične iluzije i mitovi, zatočenici smo prošlosti i nismo sposobni za evropeizaciju i modernizaciju. Ogrezli smo u klerikalizam i šovinizam, nismo spremni da   se suočimo sa prošlošću, na političkoj sceni su vucibatine, lažovi i prevaranti. Izuzetak su, naravno, predstavnici tzv. građanske inteligencije, koji uvek dobijaju prelaznu ocenu, bez obzira na to što, na primer, Biljani Srbljanović nije objašnjeno odakle užasno interesantnom, sposobnom i zanimljivom Čedi Jovanoviću kuća sa bazenom u Ripnju, odakle mu konji, stanovi. Ali to i nije toliko važno. To su naprosto sitnice u poređenju sa značajem modernizatorskih poduhvata ovog ideološkog jurišnika. Eto, i bespoštedna kritika kojoj pribegavaju autorke «Peščanika» ima svoja ograničenja, ali jedino kad su posredi njihovi istomišljenici.

Pored Vojislava Koštunice, jedna od stalnih tema ove emisije je i predsednik Republike Boris Tadić, koji je često izložen kritici na samoj ivici pristojnosti:

“Ali Tadić nije mogao da bude veći od sebe, jer on je razmišljao: Šta će mi reći tata kad dođem kući? Ne može nikako da odraste, da izađe iz tih   nekih senki, a na kraju krajeva, verujem da ni sam, intimno, nije načisto sa tim stvarima, šta se to tamo zapravo dešavalo i zašto. I to je veliki problem. Evo nekoliko nagradnih pitanja za Tadića: koje su ingerencije predsednika države, da li su tako male kao što on hoće da nam ih prikaže kad god se uplaši da bi mu neka suvisla rečenica umanjila rejting; koje stranke je šef Boris Tadić, da li je ta stranka opoziciona ili je udruženje obožavalaca Borisa Tadića; najzad, ko je u stvari Boris Tadić? Da li si videla kako su se nagojili svi? Koštunica ne može da sedi. Tadić ne može da sedi. Predsednik Tadić ni ovim povodom nije imao ništa pametno da kaže, sem ako pod pametnim ne podrazumevamo krupne i besmislene reči, koje je juče izgovorio na koktelu povodom petnaestogodišnjice obnavljanja DS-a. Lepi Boris izgovara ovu besmislicu u času kada nam ko god stigao iz sveta lupa šamare, a ministarstva sile u zemlji divljaju.“

Boris Tadić očigledno nije ispunio visoke liberalne   standarde i   očekivanja Svetlane Lukić, Svetlane Vuković i Teofila Pančića, pa zato mora biti izložen neprimerenoj kritici u kojoj se poteže čak i njegova porodica. Da li su to liberalni uzusi i dostignuća o kojima neprestano slušamo u ovoj emisiji i da li ove javne delatnike ipak obavezuju neke norme pristojnog komuniciranja? Njima je u njihovom medijskom ataru sve dozvoljeno, pa čak i otvorene uvrede i neumesna poređenja, jer su oni patentirani i samoproglašeni branioci zdravog razuma i građanskih vrednosti.

          U ovakvom viđenju našeg svakodnevnog političkog života dominantno je određenje da su zahtevi Srba u pogledu slobode oduvek bili nemaštoviti i skromni. Navodno, većini nas je dovoljno da živi u Srbiji kojom na bilo koji način vladaju Srbi. Ove reči najbolje pokazuju ideološku poziciju ovih zgađenih boraca za nametanje sopstvenog ekskluzivnog ideološkog   mišljenja. Za njih je srpski narod uvek bio tek beslovesna masa zagnjurena u prošlost i mitove, vođena instinktom rulje, zaglibljena i ukopana u blato gluposti, šovinizma i ksenofobije. Ostala je samo manjina   slušalaca «Peščanika», koja predstavlja prosvećenu i normalnu Srbiju čiji glasnogovornici, doduše, umeju ponekad da kažu i neku ne baš odmerenu reč, ali kada je čovek zgađen nad zemljom u kojoj živi, nije potrebno da uvek bira reči.

«I dozvoliću sebi da budem besan na apsolutno sve ljude u ovoj zemlji. Besan sam na Koštunicu i njegov kabinet. Njegov savetnik profesor Vladeta Janković je pitao, kao on ne razume, bio čovek u Londonu, on je neobavešten i on se sada pita kako to ljudi u Srbiji patološki mrze Koštunicu. Pa mrzim ga na isti način kako smo mrzeli Miloševića, samo ga možda mrzimo malo više, jer je to danas. Čovek mi uništava život svaki dan i tera me da idem u vražju mater da studiram, i sad se neko pita zašto ja njega mrzim. Mrzim ga zato što je nesposoban, mrzim ga zato što je ništa, on je za mene jedna nula na funkciji», kaže Ivan Kuzmanović. Nikola Samardžić   je još eksplicitniji: «Danas Srbijom vladaju Zoranove ubice, i oni koji su to ubistvo naručili (a to je veoma jasno iz Vasićeve knjige), i oni koji su se radovali, koji su to priželjkivali, koji su iščekivali.»

Glupost i govor mržnje uvek su rezervisani za Srbiju mraka i neznanja, neprosvećenosti i šovinizma, dok je sagovornicima «Peščanika» dozvoljeno da iznose uvrede i ispoljavaju mržnju jer su oni ipak gorljivi zastupnici liberalizma, modernizma i prosvećenosti.

Među učesnicima u ovoj emisiji postoje određene razlike. Pored stalno prisutnih predstavnika tvrdog jezgra, povremeno se uključuju i ljudi koji pokušavaju da kažu i neku reč van njene osnovne matrice. Ovom prilikom navešćemo nekoliko stavova kako bismo ilustrovali način funkcionisanja i ideološke postavke «Peščanika», kao specifične monološke strukture zatvorene u sopstveni sistem mišljenja, govora i specifičnog sektaškog, jednostranog duha. Opšte mesto i neizostavna tvrdnja u knjizi «Peščanik» jeste to da je Srbija zemlja bez ikakvih demokratskih tradicija i da su zato široko otvorena vrata njenoj klerikalizaciji, autoritarnosti i antimodernizmu. Zoran Stokić bez ikakvih rezervi iznosi sledeći stav   o našem vizantinizmu:

»A za mene   je Vizantija par excellance despotija. Pa su bili pod orijentalnim carstvom, znači opet jedna despotija; pa su bili pod komunizmom, a za mene je komunizam par excellance despotija. Ako je neko skoro sedamsto godina živeo u despotiji, pa valjda moraš prvo uzeti tu   pretpostavku, da vidiš šta s njom možeš da objasniš. Naprosto, ako imate jedan sistem   despotskog tipa, to znači da imate jednocentrični sistem gde postoji samo jedan centar moći i između despota i naroda postoji nešto što ću da nazovem despotska mašina. To su sistemi u kojima ne može da se razvije kritičko mišljenje. Prema tome, nije ni čudo što ovde   vlada   antizapadna propaganda neviđenih razmera. Dok se ne budemo urazumili, Srbija će   i dalje nestajati».

Po mišljenju profesora Zorana Stokića, u Srbiji vlada antizapadna propaganda neviđenih razmera. Ovaj sagovornik «Peščanika» nudi jedino svoje impresije, a ne i validnu argumentaciju za ovu tvrdnju, svodeći pri tom   složeno i različitim značenjima bogato vizantijsko nasleđe isključivo na despotizam, uz pokušaj da ga predstavi kao našu jedinu političku i istorijsku tradiciju. Ovo je stara priča o takozvanom vizantinizmu, koja se uvek poteže kada se želi diskvalifikovati tradicija srpskog naroda, a on predstaviti kao sklon prevarama, lukavstvima i pritvorstvu. Ova predrasuda o vizantinizmu rezervisana je za Istok i njegov orijentalizam:

«Mi prisustvujemo očuvanju jednog   poretka   koji se zasniva   na antikritičkom mišljenju, jer kako ćete inače da stvorite pravoslavnu džamahiriju? A radi se o tome kako da Srbija preživi. Ona ne može da preživi ako se vrati u teokratsku državu. Mi se ne možemo vratiti   hiljadu godina nazad i biti ponovo Vizantija, kao što neki, izgleda, misle da je moguće.»

Pored neizbežnog despotizma, kao   vekovima podsticane orijentacije naše politike, Mirjana Miočinović uvodi još jedan elemenat u naše tobožnje političko iskustvo, a to je nesposobnost da se menjamo:

«Mi negujemo, dakle politički, sa političkog vrha, tu našu nesposobnost da se menjamo, da se prilagođavamo i to je jedna opasna igra sa lošim stranama ljudske prirode, jer ljudima je najlakše da budu varvari. I mi taj ljudski instinkt za varvarstvom politički održavamo. Vi sa jedne strane dopuštate ljudima da se u svom sopstvenom životu privatno ponašaju slobodno kao varvari: oni su varvari jedni u odnosu na druge.»

Despotizam i stalno podsticani instinkt za političko varvarstvo postaju tako ključna obeležja našeg istorijskog iskustva, a sve to bez ikakve dublje i svestranije argumentacije. To su sudovi bez ostatka i bez priziva, to je shvatanje srpske istorije kao fatalističke zamke u koju je svojom voljom ušao jedan varvarski narod sklon despotizmu i nesposoban da se oslobodi fatuma političkog varvarstva.

I   Nenad Prokić se pridružio ovakvim shvatanjima srpske tradicije,   sledeći opštu liniju negativizma i poricanja našeg istorijskog iskustva koji se protežu kroz celu ovu knjigu:

«Ne postoji nešto što se zove prava društvena tradicija, nešto što objedinjuje nas Srbe – osim anarhije. Ovde u trenucima krize, ti samo gledaš da ne okreneš leđa nekom, da ti ne zabije nož u leđa da bi nešto ućario do sutra ujutru, a onda šta bog da. Čak ni na tom najnižem nivou jednog krda, mi ne funkcionišemo.»

I u ovim rečima možemo prepoznati onu istu vrstu jednostranosti, ideološke ostrašćenosti i zaslepljenosti kojom se autorke «Peščanika» stalno služe kako bi pokazale da Srbi nisu spremni da žive čak ni u krdu jer su poslednji savremeni varvari, nesposobni da razumeju savremeno doba i uklope se u njega. Srbi su u percepciji ovih liberalno-građanskih sagovornika   horda   varvara koja zaslužuje da bude izopštena iz savremane civilizacije.

U knjizi se mogu naći i uporne tvrdnje da postoji istorijski   kontinuitet klerikalizma i dominacije crkve u našem društvu. Čak se govori o tome da je uticaj crkve ovde takav da se stvara pravoslavna džamahirija i teokratija. Svetosavlje se karakteriše kao ideološka osnova za političku instrumentalizaciju pravoslavlja, a crkva se proglašava jednim od glavnih krivaca za raspad druge Jugoslavije. «Ranije smo se zamajavali komunizmom, a sad ćemo se zamajavati crkvom. Srpska pravoslavna crkva bila   je državna crkva tokom   19. veka, bila je u povlašćenom položaju», kaže Radmila Radić. Bilo bi dobro da ova ozbiljna istoričarka pruži i valjano zasnovanu argumentaciju za tvrdnju o povlaščenon položaju pravoslavne crkve u srpskom društvu. Može se, sa puno izvesnosti, reći da odnos crkve i države nije bio odnos simfonije, već da je bio veoma protivrečan i pun velikih iskušenja i izazova. Istoričar Slobodan Marković, jedan od sagovornika «Peščanika», u nedavno objavljenom članku Srpska pravoslavna crkva u Srbiji i država: klerikalizacija ili cezaropapizam   jasno je i argumentovano pokazao da u Srbiji danas ne postoje istinske pretpostavke za snažniju i odlučniju klerikalizaciju društvenog života jer ona nije postajala kao dominantan proces u našem istorijskom iskustvu. Međutim, potrebno je po svaku cenu pokazati da su klerikalizam i despotizam neporecive konstante našeg političkog i društvenog života.   

U ovoj emisiji se neminovno pojavljuju i veliki borci za ljudska prava i uterivanje istine Nataša Kandić i Sonja Biserko. Na pitanje šta je sa grobnicama   u kojima su   posmrtni ostaci Srba i šta je sa sudbinom nestalih Srba Nataša Kandić je u retkom nastupu velikodušnosti i objektivnosti nevoljno dala sledeći odgovor:

«Naravno da ima i nestalih Srba, da ima grobnica, da su, znači, prema njima počinjeni zločini, ali kada je reč o nama, kada je reč o Srbiji, kada je reč o institucijama, pravosuđu, tužilaštvu, policiji, onda je prvenstveno njihov zadatak da ono što je počinjeno odavde, što su počinile srpske snage bezbednosti, to mora da bude zadatak ministra pravosuđa i o tome mora da se iznese puna zvanična istina. Time mi stičemo kao institucije legitimitet da i od drugih tražimo istinu o žrtvama Srbima, Romima ili nekim drugim.»

Ovo je već poznato i viđeno zalaganje da mi tek treba da steknemo   legitimitet i neku vrstu   kvalifikacije da se usudimo da od drugih   tražimo istinu o zločinima nad Srbima, Romima i drugim nesrpskim manjinama. Nikada se ne može govoriti o zločinima   nesumnjivo počinjenim nad Srbima, a da to ne bude podvrgnuto specijalnom režimu legitimiteta i uz spominjanje žrtava drugih naroda. Ako se spominju samo   žrtve srpskog naroda, onda se teži relativizaciji zločina i izbegava se bolno suočavanje sa prošlošću.

U stavovima Sonje Biserko nema ni trunke dobre volje i objektivnosti   jer ona nema nikakve dileme kada je u pitanju kolektivna krivica srpskog naroda.

«Građani Srbije i svi mi zajedno već imamo dovoljno podataka o zločinima koji su počinjeni u ime ovog naroda, i može se slobodno reći da Srbija spava na leševima. S druge strane, samo da vas podsetim, ova vlada ili aktuelni predsednik vlade je svojevremeno osnovao Komisiju za istinu i pomirenje, koja je zapravo imala za cilj relativizaciju zločina, stavljajući ga u jedan širi istorijski kontekst da bi se na neki način normalizovala i legitimisala zločinačka politika, jer, eto Srbi su bili žrtve. I vrlo je osmišljena strategija stalnog insistiranja   na osećanju   žrtve srpskog naroda.»

To je još jedna od konstanti ove emisije, da se razbije tzv. vladajući mit o srpskom narodu kao narodu žrtvi, i pri tom pokaže da su Srbi isključivi krivci za raspad druge Jugoslavije i da ostaju najveći remetilački faktor na Balkanu, spremni da o sebi govore samo kao o žrtvi, a nespremni da se suoče sa stradanjima drugih naroda u proteklom ratnom sukobu. Jer, Srbija spava na leševima, kako to bez ikakvih obzira kaže Sonja Biserko.      

U ovoj zbirci razgovora vođenih u emisiji «Peščanik» ima i veoma dragocenih mišljenja i ocena. Stavovi Lasla Vegela, Stjepana Gredelja, Vladimira Goatija, Dubravke Stojanović, Branke Prpe   mogu sigurno poslužiti kao ozbiljna i podsticajna analiza naše političke situacije i istorijskih procesa   u razvoju našeg društva. Za našu političku situaciju   od posebne je važnosti   uvid Lasla Vegela o modernom nacionalizmu:

«Danas u Evropi ima nacionalista, ali to je moderni nacionalizam. Promenili su se i nacionalisti i konzervativci. Kod nas se nacionalizam ne menja, on ne ide u korak sa drugim nacionalizmima u Evropi. Danas nacionalisti kažu: Jeste, mi smo nacionalisti, ali Evropa je važnija. Pa pogledajte, od Turske do Rumunije preko Mađarske, svuda se ta scena ponavlja: novi nacionalisti se obračunavaju sa svojim staromodnim nacionalistima, jer to im je najveći teret. Oni su uspeli da izvrše rekonstrukciju nacionalizma.»

Osnovno pitanje naše političke scene, ako sledimo ovo gledište Lasla Vegela, jeste u nedoumici da li je kod nas moguća rekonstrukcija nacionalizma i njegova modernizacija. Ako, pak, sledimo osnovni ton «Peščanika», ovaj izuzetno značajan poduhvat nije moguć jer je srpski nacionalizam, jednostavno, retrogradna i anahrona ideologija koja je vredna samo prezirivih komentara   autorki ove emisije.     

«Peščanik» je koncipiran kao izrazito ličan medijski poduhvat, on je izraz specifičnog političkog radikalizma i ideološkog autizma, verbalnog egzibicionizma, mizantropije i želje da se takozvanom radikalizovanom kritikom, koja se ne osvrće na mogućnost drugačijeg mišljenja, odbrane veliki principi građanskog društva. Ovo poslednje nije sporno, ali se postavlja pitanje može li se to raditi tako što će se ograditi određeni medijski prostor i u njega predominantno puštati oni koji sa voditeljkama dele pogled na svet. Mogu li se zatvorenošću i ideološkom isključivošću braniti liberalni i građanski principi? «Peščanik» je jedino mesto gde možete dovoditi u pitanje tabue u ime zdravog razuma, kaže dežurni sagovornik ove emisije Teofil Pančić. A Nenad Prokić, takođe jedan od stalnih učesnika,   ovako ocenjuje značaj ove emisije:

«Mi u 'Peščaniku' ne govorimo, nego ječimo od bola i sramote što nas je tako malo. 'Peščanik' konstantno izražava najvišu veru u ovo društvo i njegove mogućnosti   i zbog toga su njegove urednice za mene patriote par exellance. Njima će, pored ostalih, ovo društvo moći da zahvali za opstanak. Ako opstane.»

Verovatno je i ova knjiga urađena s namerom da za potomstvo sačuva svedočanstvo o glasu razuma i   tome kako je jedna emisija bila jedina zaloga našeg opstanka. Osnovni problem ovog poduhvata je u odsustvu želje i ozbiljnog htenja da se se izuzetno složeni i teški problemi našeg društva u tranziciji sagledavaju u širem i uravnoteženijem istorijskom, društvenom i političkom kontekstu. Ne mogu se lično ogorčenje, jednostranost, očajanje   i mrzovolja plasirati kao bespoštedna radikalna kritika društva i odbrana liberalnih vrednosti. Peščanik je klepsidra u kojoj teče pesak i meri se vreme, ali se on ponekad mora okrenuti i na drugu stranu da bismo dobili pravu informaciju koliko je vremena stvarno proteklo. Peščanik koji nam nude autorke ove emisije zbog svoje isključivosti i jednostranosti   ne može da nam pruži celovitu i preglednu sliku vremena u kome živimo, ma koliko pretendovao na to da bude glas razuma.