Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Marinko M. Vučinić

„EKSTREMNI PRIMORDIJALIZAM  SRBA”

„Naprosto je nevjerovatno do koje mjere u političkom biću Srbije, a onda i u političkim snagama koje su dominantne na javnoj sceni Srbije, do koje je mjere materijalizovana ideja Velike Srbije i obaveznost da tom idejom, tj. tim nacionalističkim velikosrpskim projektom, obavezno bude obuhvaćena i Crna Gora. Čak i one političke snage koje su programski za Srbiju koja bi se uključila u moderne tokove evropskog i svjetskog življenja ne usuđuju se da udare na taj nevjerovatni nacionalistički stereotip.”

  Milenko Perović,  profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

 

U našoj političkoj javnosti postoji već dobro uhodana i prepoznatljiva politička grupacija (nekoliko „istaknutih” nevladinih organizacija, političke stranke tzv. građanske orijentacije, političari nazovimodernisti i „nezavisni intelektualci“) koja koristi svaku pojavu političkog ekstremizma da osnaži svoju tvrdnju o fatalnoj dominaciji nacionalizma i fašizma u Srbiji. Tu tezu oni neprestano ponavljaju i koriste je kao svoju glavnu ideološku potku. Ona se naslanja na njihove ocene o nepostojanju demokratskih tradicija i hroničnoj sklonosti Srba ka totalitarizmu i kultu snažnog vođe. Nedavni upad grupe pripadnika neofašističke organizacije Nacionalni stroj na Filozofski fakultet u Novom Sadu i prekid tribine sa veoma indikativnim naslovom „Fašistička pretnja” pružio je priliku da se još jednom ponovi i dodatno osnaži ocena o dominaciji rasizma, netolerancije, ksenofobije i fašizma u Srbiji. U saopštenju nekoliko „istaknutih” nevladinih organizacija ova ocena iznosi se na veoma eksplicitan način:

„Srbija nije obezbedila ni društveni ni politički ambijent za suočavanje društva sa elementima vlastitog fašizma, ksenofobije, antisemitizma i ostalih oblika netolerancije koji, nažalost, dominiraju srpskom političkom scenom.”

Kako komentarisati ove rezolutne i neupitne tvrdnje naših boraca protiv srpskog nacizma i fašizma nego kao težnju da se opravdava sopstvena ideološka matrica? Ove tvrdnje treba dokazati po svaku cenu – bez obzira na činjenice i sveukupne savremene političke odnose. Ljude koji ih iznose pri tom nimalo na interesuje dobro poznata činjenica da u Srbiji nikada nije postojao fašizam kao razvijen politički pokret. Jednostavno, nisu postojali istorijski, a ni društveni preduslovi za razvitak fašističkih ideologija, čak ni u vreme kada su one u Evropi bile izuzetno snažne, a u nekim zemljama i dominantne. Pokret Zbor Dimitrija Ljotića, koji je u svojoj političkoj doktrini imao elemente korporativizma i fašizma, na izborima pred Drugi svetski rat dobio je zanemarljiv broj glasova. Čak nije uspeo da ostvari ozbiljniji izborni uspeh u rodnom mestu Dimitrija Ljotića, u smederevskom kraju. Da li je potrebno spominjati da su Srbi u najvećem broju učestvovali u antifašističkom pokretu u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i da su podneli najveće žrtve u u borbi protiv fašizma? To su činjenice koje se, jednostavno, ne mogu dovoditi u pitanje. Ali naše ostrašćene borce za ljudska prava i aktuelne antifašiste činjenice nisu nikada mnogo zanimale jer je njima jedino važno da održe propagandnu konstrukciju da Srbija nije obezbedila društveni i politički ambijent za suočavanje sa fašističkim elementima.

Fašizam ovde nema istorijsko uporište i ne postoje društvene pretpostavke za njegov nastanak u savremenoj Srbiji.

Upravo je reagovanje naše javnosi i državnih organa jasno pokazalo da ispoljavanje fašizma u našem društvu neće biti tolerisano ni kao marginalna pojava. Možemo, svakako, raspravljati da li je akcija organa vlasti bila pravovremena i da li se moglo delovati preventivno, ali to pitanje se može postaviti u vezi sa mnogim drugim problemima u našem društvu. Ali se ne može poricati da je reagovanje javnosti bilo odlučno, beskompromisno i jasno profilisano kao izraz snažne volje našeg društva da ne toleriše ovakve pojave. Pokazalo se da rasizam, ksenofobija, netolerancija i fašizam u Srbiji nisu dominantni i da je društvo spremno da reaguje na pravi način.     

Do koje se mere može otići u neobjektivnosti i ideološkoj isključivosti demonstrirao nam je dr Jovan Živković u tekstu Legitimacija jurišnih odreda („Danas”, 15. novembar 2005. godine). On u toj pretencioznoj i jednostranoj   nazoviteorijskoj analizi iznosi sledeće ocene:

„Mora se istaći   da je u Srbiji došlo do koncentrisanog ekstremnog ispoljavanja etnocentričnih stavova većinskog naciona. Negativna spirala u napred spomenutom etnocentrizmu morala je da se kruniše formiranjem i delovanjem jednog od oblika 'jurišnih odreda'. Poslednjim 'ispadom' samo se potvrđuje da ideologija 'krvi i tla' i dalje diše punim plućima. Pošto ne pratimo put savremenog društvenog razvoja, jer nije prihvatljiv za uticajne slojeve, grupe i partije, opet će neko drugi da bude kriv kada ekstremni primordijalizam dosegne kritičnu tačku i kada glas iz razvijenog sveta kaže 'Već dugo čekamo da sazrite'.”

Nije više dovoljno reći da u Srbiji hronično dominiraju ekstremni nacionalizam, ksenofobija, rasizam i fašizam, već su Srbi još i narod nedozreo i   politički maloletan i žive u atmosferi ekstremnog primordijalizma. I to je,   izgleda, vrhunski teoriski doprinos i inovacija autora ovog teksta u sagledavanja političkih odnosa u Srbiji.

Jedno od osnovnih pitanja našeg društvenog i političkog života sadržano je u dilemi da li je Srbija kao demokratska zajednica spremna i sposobna da se   na efikasan i adekvatan način suprotstavi delovanju profašističkih grupa na našoj javnoj sceni, ili je ona tamni primordijalni vilajet, kako nas uporno ubeđuju i nastoje da dokažu naši istaknuti borci za ljudska prava i toleranciju. Reakcija našeg društva i naše države na poslednje događaje u Novom Sadu jasno je posvedočila da ovde nema prostora za političku artikulaciju i organizaciju ozbiljnog i delatnog fašističkog pokreta. To ne umanjuje našu obavezu da se neprestano stvara snažan i jasno politički profilisan društveni i politički pokret koji će biti efikasna brana svakoj pojavi fašizma u Srbiji. Zato je neophodno da se svako ko pokuša da ove profašističke ispade koristi za svoje ideološke i politikantske potrebe podseti da borba protiv fašizma nije prilika za politikantske egzibicije kakve nam je demonstrirao Nenad Čanak, ili za neobjektivne i neutemeljene ocene tzv. istaknutih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava i suočavanjem sa prošlošću.

Problem marginalnih profašističkih i neonacističkih grupa u Srbiji ne može se posmatrati van konteksta ukupnih političkih događanja u Evropi. Za ovu priliku možemo navesti   upečatljive primere rasizma i fašizma u nekoliko evropskih zemalja. Povodom prošlonedeljnog brutalnog ubistva studenta Univerziteta umetnosti Danijela Tupog, koga su bez ikakvog povoda nožem izboli neonacisti, u Bratislavi su u subotu ponovo održane demonstracije pod nazivom „Protiv neonacista”. Uprkos tome što se na demonstracije protiv rasizma i neonacizma odazvao veliki broj ljudi, rasizma ima među đacima slovačkih osnovnih i srednjih škola. Neonacističke stranke u Nemačkoj pridobile su na parlamentarnim izborima ove jeseni više od milion birača – šest puta više nego 1998. godine i više nego ikad ranije. Većina od 1.030.000 birača koji su 18. septembra i 2. oktobra glasali za neonacističke stranke nisu starci, preostali fanatici iz doba Trećeg rajha, nego mlada generacija i posleratni Nemci starosne dobi od 18 do 30 godina, odrasli u euforiji uspona Nemačke u najimućniju, najuticajniju ekonomsku silu u savremenoj Evropi. Neofašistički Socijalni pokret Italije (MSI) od 1983. godine imao je čak 42 poslanika u parlamentu. Da li tako, sledeći ideološku matricu naših boraca za ljudska prava, ove neosporne činjenice o jačanju fašističkih stranaka u Nemačkoj i Italiji i širenju rasizma u Slovačkoj mogu biti osnova za ocenu o dominaciji fašizma u ovim demokratskim zemljama, članicama Evropske unije? Sigurno da se takve ocene ne mogu izreći, ali je zato jednostran način ocenjivanja rezervisan za „primordijalne Srbe”.

Demokratija u Srbiji, bez obzira na sve njene slabosti, nedoslednosti i lutanja, jača je i trajnija od pokušaja nedemokratskih snaga da je razore. Zato je, kao i uvek u našoj istoriji, neophodno da demokratske snage budu sposobne da se suprotstave svakoj pojavi negiranja demokratije, njenih osnovnih principa i dostignuća, kao što je i učinjeno posle događaja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Samo ako budemo spremni da bez ikakvih kompromisa branimo i razvijamo republikanske vrednosti i vrline, moći ćemo da kažemo da živimo u demokratskom društvu.  

 
     
     
 
Copyright by NSPM