Marinko M. Vučinić

NAŠ PARLAMENT I BUDŽET

Pre nekoliko dana okončana je u našem Parlamentu rasprava o budžetu za narednu godinu. Ona se odvijala u žalosno i depresivno praznoj skupštinskoj sali pred nekoliko usamljenih i očigledno   zalutalih   poslanika uz aktivno učešće radikalske grupe poslanika koji su i ovu   raspravu koristili za svoju neprestanu izbornu kampanju. Jedino su oni predlagali i neumorno obrazlagali svoje amandmane na pojedine budžetske stavke. Njihovi skupštinski istupi manje su   se zaista ticali projektovanog budžeta a više su im služili za njima svojstvene političke   obračune sa ministrom finansija, vladom Srbije i posebno sa Demokratskom strankom i to u poznatom radikalskom „polemičkom“ stilu. Međutim, mora se reći da su poslanici Srpske radikalne stranke jedini i učestvovali aktivno u raspravi o budžetu za narednu fiskalnu godinu. A gde su poslanici iz drugih parlamentarnih stranaka, zar njihovu pažnju ne može da privuče   čak ni rasprava o budžetu? Oni nisu našli za shodno ni da prisusutvuju   skupštinskim sednicama makar i u granicama kvoruma koji je određen poslovnikom za početak zasedanja Parlamenta. Očigledno da velika većina naših poslanika ima važnijeg posla od učešća   u raspravi o svakako najvažnijem pitanju u životu svakog Parlamenta. Ni poslanici vladajuće večine nisu se osetili pozvani da brane osnovne koncepte budžeta a samim tim i politiku vladajuće koalicije.

     U zemljama razvijene parlamentarne demokratije rasprava o budžetu je najvažniji   događaj u njihovom političkom životu. Parlament i postoji da bi utvrdio u kom pravcu će se razvijati jedno društvo što   se inače najjasnije prelama kroz projektovanje budžeta. Istorijsko iskustvo pokazuje da su budžetske rasprave često   označavale velike društvene prekretnice, značajne političke lomove i preokrete. Pored zakonodavne uloge koje suštinski određuje postojanje Parlamenta i rasprava o budžetu knačno   određuje stratešku ekonomsku i političku viziju i orijentaciju koju će slediti jedno društvo. U našim političkim i parlamentarnim prilikama izostala je i to ne prvi put ozbiljna društvena i stručna rasprava o suštini budžetskih projekcija. To nameće pitanje, da li mi imamo parlamentarizam u ovoj zemlji ili imamo samo političku pijacu za trgovanje poslaničkim mandatima na šta   je sada   sveden naš tzv. parlament.

     Ni naša stručna i politička javnost nije bila uključena ni na koji način u raspravu o budžetu, a naši mediji nisu posvetili ozbiljniju pažnju raspravi o najvažnijem godišnjem dokumentu   svakog   Parlamenta. Ni Demokratska stranka kao jedna od najvećih i najuticajnijih opozicionih stranaka nije osim nekoliko sporadičnih oglašavanja   njenih poslanika, ozbiljno oglasila i dovela u pitanje koncepciju budžeta. Ni poslanička grupa Demokratske stranke nije se   u javnosti reagovala i predstavila svoje   stavove o novom budžetu. Bez obzira što je sada van skupštinskih klupa, Demokratska stranka je mogla da pokrene široku političku i društvenu akciju za problematizovanje novog buđeta. Tako je aktuelna vlada   spokojno prošla još jedan važan politički i parlamentarni test jer je rasprava o budžetu u stvari rasprava i glasanje o poverenju vladi. I ovog puta je vlada uspela   da sačuva svoju krhku većinu, a opozicija je propustila da pokrene najvažnija pitanja razvoja našeg društva (poreska politika, socijalni položaj ljudi, finansiranje državnih troškova, rashodi vojske i policije, razvoj prosvetne i kulturne politike). Kao ilustraciju navešćemo samo nakoliko stavki iz budžeta opredeljenih za ministarstvo kulture koji nam jasno pokazuje kakvu će kulturnu politiku voditi ovo ministarstvo u toku sledeće godine.U budžetu je opredeljeno 130 miliona dinara za podršku proizvodnji srpskog filma, 140 miliona dinara za otkup knjiga, 135 miliona dinara za održavanje spomenika kulture Dvorskog kompleksa na Dedinju, 115 miliona dinara namenjen je za obnovu manastira Hilandara, i iznos od 45 miliona za programsko delovanje Narodnog Pozorišta u Novom Sadu.

Ove stavke pokazuju da ministarstvo kulture smatra da je održavanje dvorskog spomeničkog kompleksa zaslužuje istu pažnju i sredstva   kao otkup knjiga   i proizvodnja filmova u Srbiji. Još je paradoksalnija činjenica da se odvaja manje sredstava na godišnjem nivou za obnovu naše najveće svetinje manastira Hilandar. Kakva je to kulturna politika u kojoj je jedna od najvažnijih briga   rezervisana za održavanje spomeničkog kompleksa na Dedinju. Ukupna sredstva za rekonstrukciju Narodnog Muzeja u Beogradu, pozorišta u Subotici i Užicu, kao i sredstva namenjena rekonstrukciji verskih objekata proglašenih za spomenike kulture ne prelaze sredstva opredeljena za   održavanje dvorskog kompleksa na Dedinju. Da li na ovaj način ministarstvo za kulturu na mala vrata uvodi apanažu za dvor i dvorsku svitu   prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

     Šta reći za nameru ministarstva kulture da za kapitalne izdavačke projekte izdvoji 15 miliona dinara osim da u   ovom društvu ne postoji jasno profilisana politika u izdavačkoj delatnosti.

    Vrhunac voluntarizma i osionosti predstavlja budžetska stavka u kojoj je predviđen iznos od 932 miliona dinara namenjenih za programe i projekte u kulturi koji će se koristiti po posebnom aktima vlade Srbije. To praktično znači da vlada i ministarstvo kulture do ukupnog budžeta od 6 milijardi dinara može raspolagati po svom nahođenju sa čitavom milijardom dinara. Ovo je klasičan primer političkog voluntarizma i vlastodržačke bahatosti i još jedan u nizu dokaza da su   partijski interesi važniji od interesa celokupne kulture u našem društvu. Da li se može dozvoliti da vlada svojim posebnim odlukama jednostrano raspolaže sa velikim delom budžeta za kulturu i to bez ikakvih jasno određenih kriterijuma i programskih opredeljenja. Zašto je onda i potrebna   budžetska stavka za ministarstvo kulture, jednostavnije da o celokupnim sredstvima namenjenim za kulturu odlučuje sama vlada.

    Sve dok rasprava o budžetu ne bude glavni politički događaj u našoj zemlji dešavaće nam se da prolaze ovako predložene stavke kao što je to slučaj kada je u pitanju ministarstvo kulture. Živećemo i dalje u slabom i nemoćnom društvu nesposobnom da izgradi i očuva stabilne i funkcionalne demokratske institucije koje će biti brana i efikasna prepreka za zluopotrebu i voluntarizam vlasti. Zato sledeće godine uzmimo olovke u ruke i pažljivo računajmo šta nad donosi budžet i koliko će nas koštati država.

25 Novembar 2005 godine