Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Vasilije Mišković

"SMRT REPUBLICI SRPSKOJ!"

Ko je imao uši mogao je da čuje: na skupu posvećenom desetogodišnjici pogibije srebreničkih muslimana u Potočarima su se, pored uobičajenih fraza "haškog humanitarizma", mo gli čuti i opasni prizivi ne tako davne ratne prošlosti. Umesto da memorijalni centar bude mesto komemoracije zaista tragične sudbine koja je zadesila ovaj istočnobosanski gradić, desilo se nešto sasvim drugo: prizemna politizacija.

Za bolje poznavaoce prilika na Balkanu ovo nije bilo nimalo neočekivano. Bolje rečeno, sve se odigralo u okvirima vrlo predvidivog scenarija. Zapadni političari su lili krokodilske suze nad "žrtvama Srebrenice" kao da sami ne snose ni deo odgovornosti za tragične etničke sukobe tokom devedesetih, koje su potpalili priznanjem republika u postojećim administrativnim granicama, znajući da će to imati krvave posledice. Tu je bio i predsednik Hrvatske Mesić koga je lokalno stanovništvo dočekalo kao prijatelja, iako je bio jedan od gospodara rata u Hrvatskoj i BiH, pa tako i odgovoran za muslimansko-hrvatski sukob koji je odneo na hiljade života i za posledicu imao uzajamno trajno etničko čišćenje pojedinih područja federacije na kojima sada žive ili samo Hrvati ili samo Muslimani. I na kraju, bio je tu i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je bio skrajnut u treći plan. Tako su njega, a time i Srbiju, dodatno ponizlili, da ne spominjemo i pojedine verbalne napada koje je istrpeo ("Vođa četnika", "Marš za Srbiju"). Da bi cela izmontirana koreografija bila potpuna, imali smo priliku da vidimo da su napadno nošene zastave BiH, majice sa likom Nasera Orića (kome se sudi u Hagu za ratne zločine nad Srbima), 600 zelenih kovčega, dok je grmelo iz mase "Smrt republici Srpskoj" podupirući poruke sa govornice koje su poručivale "smrt genocidnim tvorevinama" ( Glas 12.7.) Pod ovim drugim se osim Republike Srpske podrazumeva i Srbija.

Tako se nastojanje (ako ga je i bilo) da se ova komemoracija predstavi kao deo procesa pomirenja pokazala kao potpuni fijasko. Čak je i Tadićev pokajnički gest u kome se, sa naše strane, jednostrano priznaje odgovornost za zločine pridobije Međunarodna zajednica i umire Bošnjaci, odbačen sa neviđenim prezirom i cinizmom. Njegov pokušaj da se na »drugačiji način« pristupi ovoj bolnoj temi doživeo je neuspeh, osim ako ne računamo to što su ga sa Zapada malo potapšali po ramenu. Bilo je i za onu srpsku javnost koja želi da se "suoči sa prošlošću" zaista tegobno gledati njenog predsednika koji je potpuno marginalizovan i vređan od lokalnih ekstremista. Cela isfabrikovana i politički tempirana kampanja oko stvarnog stradanja ljudi Srebrenice obe nacionalnosti imala je svoj farsičan vrhunac u tom skupu i odlasku predsednika Tadića na njega. Sve je ispalo u najmanju ruku nekako bedno i žalosno, čak i opravdavanja te ishitrene akcije u kojoj nije imao podršku vlade i skupštine, a o domaćoj javnosti i da ne govorimo. Iako je okruženje predsednika Tadića (i to prilično neuverljivo) govorilo da postoji pritisak Zapada da on ode u Potočare, to je ubrzo demantovao i sam američki ambasador. Na opravdane prozivke što nije otišao i u Bratunac on odgovara neuverljivim obećanjem da će već naći vremena oko Božića da obiđe i njih.

A da su ''beogradski pokajnici“ mogli i očekivati takav prijem u Srebrenici bilo je jasno svakome ko je poslednjih meseci u sarajevskim medijima pratio obnavljanje starog govora mržnje protiv Srbije. Tolika netrpeljivost sarajevske propagande onemogućila njegove je glasnogovronike, a posledično i narod zadojen ovom propagandom, da shvate da dolazak Tadića predstavlja željeni argument u prilog njihovoj tezi o srpskoj agresiji i genocidu, pa su svojim napadima na njega oslablili "pomiriteljsku" političku opciju u Srbiji, a ojačali onu drugu u kojoj najveću političku težinu imaju radikali.

Ovo srebreničko poniženje Srbije predstavlja posledicu nepovoljnih spoljnopolitičkih okolnosti u kojima mi još nismo uspeli da nađemo zajednički jezik sa Zapadom, pre svega sa Amerikom, kao i toga da unutar domaće političke scene nismo uspeli da se dogovorimo oko toga šta se to događalo tokom devedesetih godina. Mi bismo, pre svega zbog sebe samih a potom iz zbog vođenja elementarne i koherentne spoljne politike, morali da između sebe raščistimo šta se to dešavalo u vreme etničkih sukoba na tlu ex-Jugoslavije, pa da u okviru toga i da odgovorimo šta se dešavalo na prostoru Srebrenice, kako te 1995. tako i ranije. Za sada na srpskoj političkoj i medijskoj sceni kruže dve dijametralno suprotne priče – jedna je ona koju je forsirao miloševićev režim i "patriotske snage", a koja govori samo o stradanju našeg naroda, i druga, koju promoviše deo civilnog sektora i "reformskih snaga", a u kojoj se govori isključivo o srpskoj odgovornosti za agresiju i navodni genocid.

Srbija je tokom devedesetih godina nojevski držala glavu u pesku ignorišući neprijatnu realnost da su "naše snage" (ma šta to značilo) činile zločine, da bi se posle Petog oktobra otišlo u drugu krajnost koja se ogleda u potiskivanju činjenice o pogromima nad Srbima tokom devedesetih godina. Interesantno je da ni navodno ''patriotski'' režim nije mnogo mario ni za jedne ni za druge žrtve, a još manje navodno ''reformski'' koji ga je nasledio. Stoga mi ni danas ne znamo prave razmere tragedije ratova i zločina koji su vođeni od 1991. do 1999. godine. Zato ne čudi što logika "bilo pa prošlo" ili "mislimo na budućnost" dovodi do toga da žrtve nisu popisane i evidentirane, što je obaveza (pa i obeležje) svake civilizovane zajednice. Tako nam se obija o glavu ignorisanje kako zločina koji su počinjeni nad našim narodom, kao i onih koji su "počinjeni u naše ime".

Ove dve ''ekstremne'' medijske kampanje su uticale na to da srpsko društvo još ne postane dovoljno zrelo da se zaista "suoči sa prošlošću". Tako se danas vodi dijalog između dve autistička tabora i to putem gluvih telefona. Prema ''patriotama'' ispada da Srbija nije ni učestvovala u ratu, dok su oni pojedinici koji su se tamo našli ponašali na ratištu kao balerine. Ova jednostrana priča insistira na tome da smo samo mi bili žrtve, a ne i drugi narodi. Naspram nje se javio odmah otpor u nekim intelektualnim krugovima koji su otišli u drugu krajnost. Ovde vidimo kako je srpska inteligencija ili poslušnički sledila Miloševića ili ga ogorčeno napadala pristajući i na "pakt sa đavolom" (Čeda) da bi ga pobedila. Tako bi mu prvi aplaudirali i kada je vukao celo društvo u propast, dok bi mu drugi osporavali i kada bi rekao da je zemlja okrugla. Tako su ovi drugi verujući da je sve što čini zli diktator Milošević loše i pogrešno, zaključili da ne treba pomagati ni opstanak našeg naroda u Republici Srpskoj. Ne samo to, prihvatili su u velikoj meri kao istorijsku istinu propagandu onih koji su bili protiv nas. To je značilo da je, po njima, Milošević nacistički diktator koji planira da stvori etnički čistu državu, a pri tom čini genocid.

Tako dolazimo do priče o (ne)planiranom genocidu koji je počinila srpska strana u ratu i koji po njima nije potrebno ni dokazivati. Indikativno je da najtvrdokornije priče o genocidu danas možete pre sresti u nekim krugovima u Beogradu, nego u Vašingtonu, Parizu ili Berlinu. Ako se kao genocid prihvati planirani pokušaj uništavanja jedne cele etničke ili verske zajednice onda priča o Srebrenici to ne može biti ni pod jednim merilom. Ovo je lokalni događaj i nije uperen protiv cele zajednice, a potom, u njemu su žene i deca pušteni autobusima, i treće, veliki deo muslimana uvrštenih u žrtve je stradao u proboju u okviru vojnih jedinica (iako civilno odeveni). No, kao što na spisku srpskih žrtava ima dosta onih koji su poginuli u borbi, tako je i na drugoj strani veliki broj onih koji su poginuli s oružjem u rukama. Koji je broj jednih i drugih, to je danas zaista teško utvrditi, pogotovo zato što ne postoji poverenje u tuđe "spiskove" jer spiskovima manipulišu svi. Zaista je žalosno licitirati brojem žrtava u Srebrenici, ma koje nacionalnosti bile, ali mnogi relevantni izvori govore kako je cifra od 8.000 muslimanskih žrtava daleko do istine.

To potvrđuje i general Mekenzi, prvi komandant mirovnih snaga u Bosni . On je u kanadskom "Gloub end majl", koji je preneo “Blic”, napisao: " Bio sam tamo, znam šta se dešavalo i želeo sam da pokažem da slika nije crno-bela, da 'loši' nisu odjednom došli i poubijali 'dobre'. Situacija je mnogo kompleksnija« - kaže u razgovoru za „Blic“ general Mekenzi koji u svom tekstu tvrdi da ni približno 8.000 muslimana nije ubijeno u Srebrenici, kao i da su snage pod komandom Nasera Orića ubile nekoliko hiljada srpskih civila. On je napisao da su „muslimanski muškarci i stariji dečaci odvojeni, a starci, žene i deca su prebacivani u pravcu Tuzle na bezbedno. To je strašno, ali isto tako treba reći da ako neko želi da izvrši genocid, on neće dozvoliti ženama da odu, jer su one ključne za održanje jedne grupe koju pokušavate da eliminišete". Čovek koji je napisao tekst "Nije bilo genocida u Srebrenici" ne bi mogao da nastupi sa takvom pričom u domaćim medijima, a kamoli na tribinama civilnog sektora, jer bi bio od dežurnih "haških humanista" etiketiran kao fašista i »srpski plaćenik« (što su za njih sinonimi). Dežurni medijski inkvizitori bi možda tražili da se "procesuira" jer negira potvrđenu istorijsku činjenicu koju nepogrešivi Hag izriče ex catedra.

Naš problem nije samo to što sami nismo sakupili dovoljno činjenica sa terena jer nemamo instituciju koja se time bavi, već i što ignorišemo strane izvore koji daju uravnoteženiju sliku onoga što se dešavalo u Bosni tokom devedesetih, pa tako i u Srebrenici. Ko recimo kod nas zna za pisanje jednog portugalskog ( Carlos Martins Branco, tekst "Was Srebrenica a Hoax?" ) oficira koji je bio vojni posmatrač međunarodnih mirovnih snaga? On je opisao kako je muslimanski vrh iz Sarajeva svesno provocirao srpske snage zločinačkim ispadima paravojnih trupa Nasera Orića iz zaštićene zone da uđu u Srebrenicu i da svetu pošalju lažnu sliku o genocidu. Izvlačenja Nasera Orića, slabljenje odbrane i sl. trebali su da podstaknu srpsku stranu da uđe u grad. On je rekao da je velika greška Srba što su ušli u Srebrenicu, ali da to nije genocid. On je naveo da su istine o Srebrenici prikrivali mnogi, a tu uključuje i prikrivanje izveštaja posmatrača UN na terenu.

Ko još zna da su Ujedinjene nacije objavile na 132 strane izveštaj pod nazivom "Memorandum o ratnim zločinima i zločinu genocida u istočnoj Bosni (Bratunac, Skelani i Srebrenica) počinjeni nad srpskom populacijom od aprila 1992. do aprila 1993"? Ovde su poimence navedene brojne srpske žrtve, ali i muslimanski počinioci zločina. Nismo iznenađeni činjenicom da je ovaj dokument, kao i drugi izvori i analize, nepoznat našoj javnosti. Naravno, zvanični izveštaj UN je sačinjen na osnovu srpskih izvora, ali ga do sada niko na Zapadu ili u Sarajevu nije osporio. Ako su spiskovi preko tri hiljade stradalih Srba u okolini Srebrenice »sumnjivi« Sonji Biserko – kandidatu za Nobela, onda bi barem zvanični dokument UN trebalo da uliva neko poverenje. Ove činjenice su prihvatile birokrate UN-a za razliku od beogradskih "humanista" koji su na priči o "srpskom genocidu" napravili jednu od retkih profitabilnih delatnosti u tranzicijskoj Srbiji. Stoga ne čudi da oni koji porede Omarsku sa Aušvicem u svojim knjigama promovišu u "nove pisce" (Saša Ilić) i da im se smeše i prestižne nagrade.

Zašto je priča o navodnom genocidu u Srebrenici izuzetno bitna za Srbiju. Osim strašnog istorijskog bremena, ova osuda (koja ne mora biti i formalizovana u sudu) nosi mnogobrojne potencijalne kazne: genocidni narod ne zaslužuje da ima državu, ili barem gubi pravo na neke teritorije. Osim toga, sve ono što je stvoreno u ratu u kome je počinjen genocid može biti osporeno. To je pozicija koju zastupaju određeni krugovi na Zapadu i u Sarajevu kada se zalažu za ukidanje Republike Srpske "kao genocidne tvorevine". Na taj način se osporava i sam Dejton. Slično tome, Srbija kao "izvršilac" ili "inspirator" genocida nema prava na Kosovo. Aleksa Đilas govori da priča o Srebrenici igra ulogu na Kosovu koju je Aušvic igrao u proterivanju Nemaca iz mnogih država posle Drugog svetskog rata. Niko nije rekao Nemcima da su proterani zbog Aušvica, ali su ostali bez ljudskih i etničkih prava.

Da bi se prihvatila lažna i pogubna paralela Nacisti – Srbi, Aušvic – Srebrenica, očigledno je potrebno da se slomi volja za istinom i pravdom u našem društvu. Agresivna i ekstremistička kampanja je imala za cilj da »proizvodnjom pristanka« (Čomski) promeni svest našeg društva u željenom pravcu. No oni pri svemu tome nisu računali na jednu potcenjenu osobinu našeg karaktera – inat nepravdi i laži. Ova kontrareakcija javnosti u vezi isfabrikovane ekstremističke kampanje civilnog sektora povodom desetogodišnjice Srebrenice pokazuje da otpora novom jednoumlju, doduše rasutog i spontanog, još ima u Srbiji. To nam u ovom vremenu globalnog trijumfa nihilizma daje nadu da je otpor ipak moguć.

(19.07.05)

Prvi put je njegov tekst objavljen na internet diskusionoj grupi zvanoj T-Watch koja se bavila i dešavanjima na našim prostorima. Danas se ovaj tekst može naći na sajtu Emperors New Clothes. http://emperors-clothes.com/sreb/branco-1.htm

Dokument je poznat kao " Memorandum on War Crimes and Crimes of Genocide in Eastern Bosnia communes of Bratunac, Skelani and Srebrenica) committed against the Serbian population from April 1992 to April 1993." Zaveden je u UN pod brojem A/46/171 i S/25635, datiran je 2.6.1995. Može se naći u celini i na

http://emperor.vwh.net/sreb/un-intro.pdf

http://emperor.vwh.net/sreb/un-victims.pdf

http://emperor.vwh.net/sreb/un-massacred.pdf

http://emperor.vwh.net/sreb/un-perpetrators.pdf

http://emperor.vwh.net/sreb/un-statements-1.pdf

http://emperor.vwh.net/sreb/un-statements-2.pdf

 
     
     
 
Copyright by NSPM