Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Vasilije Mišković

RADIKALE NA MADAGASKAR

Taman kada nam se učinilo da je u Srbiji prevaziđen politički raskol na "demokratski blok" i "patriotske snage", kad eto nam opet, povodom Srebrenice, ponovne podele na "dve Srbije". Izgledalo je da su ovakve medijsko-političke histerije nepovratno iza nas, pokušano je ponovo (iako to više nije moguće u ranijem obimu) kao na prošlogodišnjim predsedničkim izborima mobilisati urbano stanovništvo antiradikalskom kampanjom, a u prilog postizanja „rezolucijskog pokajanja“ svih Srba za ratne zločine.

Da radikali nisu „bauk koji kruži Srbijom“ pokazali su još lokalni izbori na kojima su oni ostvarili svoje dosada najbolje rezultate, i to upravo u velikim gradovima, što ruši crno-belu predstavu o "urbanim demokratama" i "zatucanoj radikalskoj provinciji". Pored svog medijskog napora da se oblate nacionalisti, jasno je da sva dešavanja oko Srebrenice, pa i Kosova, zapravo slabe pozicije umerenih patriota, a proširuju radikalsku biračku bazu. Ovakva ekstremistička kampanja povodom Srebrenice i napadi na Radikale im daje oreol "boraca za nacionalnu stvar" i jača im rejting. Ako ih je prošle godine žestoka kampanja suzbila u uzletu ka vrhu vlasti, ove godine za to ima manje šanse, pošto je socijalno i nacionalno nezadovoljstvo stanovništva poraslo. I kao poslednje govor mržnje kao politički stil je uvek kratkog daha, jer posle nekog vremena prestaje da deluje.

Šta su to Radikali strašno zgrešili da ih reformski jastrebovi sa takvom strašću napadaju? To svakako nije pripadnost "bivšem režimu" jer su mnogi drugi bili mnogo značajniji u tom režimu pa ih zbog toga niko ne dira (SPS, Čović, Dušan Mihajlović). Da budemo načisto - radikale bi žestoko napadali da nisu ni jedan dan delili vlast sa Miloševićem. Radi se o tome da svojim postojanjem i osnovnim idejama otvoreno negiraju postojeću paradigmu „mračne prošlosti i svetle budućnosti“ koju je utemeljio DOS. Oni osporavaju dominantnu percepciju onoga što se dešavalo tokom devedesetih "na ovim prostorima". Bez obzira koliko je njihova pozicija utemeljena u realnosti, oni predstavljaju jedinog ozbiljnog protivnika dominantnog pogleda na svet. Netrpeljivost prema njima dolazi iz uverenja da su oni glavna prepreka u "proizvodnji pristanka" (N. Čomski) javnosti i prihvatanja ideologizovane percepcije realnosti.

Borba za kontrolu uma

Borba za oblikovanje dominantne percepcije realnosti jednog društva je fundamentalna ravan vođenja politike. Kada je u pitanju "temeljna definicija" nema milosti i tolerancije. Sve što ozbiljno štrči van standarda lojalnosti ideološkom mainstreamu biva proglašeno za primitivno, fašističko ili na neki drugi način diskvalifikovano. Najveći je greh narušiti definisane pravce i granice medijske rasprave o bitnim društvenim temama. Prihvatanje određene matrice o prošlosti uslovljava političke poteze u sadašnjosti i određuje buduće političke planove. Zato je u savremenoj politici neizmerno važno zavladati ne samo državnim institucijama, već pre svega umovima građana i njihovim doživljajem društvene realnosti. Veći deo prošlosti ionako najčešće pripadne zaboravu, dok je ostatke potrebno upodobiti željenoj paradigmi. Odatle pa do „uslovljavanja u pravcu željene budućnosti“ ima samo jedan korak.

Danas se "poseban tretman" javnosti najbolje vidi na primeru "mita o Srebrenici" gde se na sve načine pokušava nametnuti jednostrana priča i izbeći izbalansiran i realan pristup ovoj važnoj i bolnoj temi. Dijalog se projektuje tako da se kreće u okvirima radikalnijeg ili "umerenijeg" prihvatanja gotovo isključivo srpske odgovornosti za rat i ratne zločine, pa čak i za zločine genocida na tlu Bosne.

„Projektovani“ spor je trebao da se vodi između onih koji govore da je Srbija odgovorna za genocid nad muslimanima i onih koji u tom događaju vide „samo“ težak masakr za koji snosi odgovornost naša zemlja. Jastrebovi govore i o nametanju nekog vida ratnih reparacija sopstvenoj zemlji, a golubovi da je to uslov svih uslova za "ulazak u integracije", nojevski ignorišući rizik od ratne odštete, koja bi nam uništila budućnost. Takav okvir ograničava dijalog na „ekstreme“ onih koji govore o planiranom genocidu, i na "umerene" koji bi im se mlako suprotstavljali "argumentom" da će nas takvo priznanje "osloboditi kolektivne odgovornosti". „Ekstremi“ insistiraju na genocidu i denacifikaciji Srbije kao putu pokajničkog očišćenja koji je uslov za ulazak "među civilizovane narode", dok bi im se ovi drugi "suprotstavili" stavovima da je to krivica "prošlog režima" ili pak "psihopatskih pojedinaca". U oba slučaja se pristaje na jednostranu priču u kojoj nema mesta za sve žrtve, za šire prostorno-vremensko sagledavanje tragičnih dešavanja. Izbegavalo se proširivanje priče i van Srebrenice iz 1995, a genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu je postao tabu. Neki su ignorisali pitanje celovite istine stavom "da se tako mora". Tako je veštom kampanjom cela zemlja postavljena u poziciju haškog optuženika koji, radi manje kazne, priznaje i ono što nije činio. Ako se nekako može razumeti (ali ne i opravdati) kako je Miloševićev režim ignorisao zločine koje su počinile srpske snage, teško je shvatiti iracionalno samooptuživanje sopstvenog naroda i države - što je trebao biti zajednički imenitelj aktuelne društvene debate.

Isprva je sve izgledalo kao da će agresivna kampanja započeta prikazivanjem snimka zločina srpske paravojske nametnuti nepisana pravila debate o ovom pitanju. Potonjom optužbom za zločin u Antinu je izgledalo da će biti neutralisani Nikolić i Radikali, kao i svi oni koji bi mogli da ospore nametnutu temu i pristup istoj. Ako se zna da je uz ovo išao i pritisak Zapada, očekivala se marginalizacija svih koji se ne uklapaju u ovako postavljeni okvir moralističke priče o "zločinu i kazni".

Na samoj ivici ovako postavljene "politički korektne" priče su stavovi npr. Šutanovca po kome naše jednostrano priznanje odgovornosti za zločine prema muslimanima uslov "i da naše žrtve budu ispoštovane". Ovo lepo zvuči, ali i sam Šutanovac, kao verovatno najozbiljniji Tadićev čovek, zna da od ovog nema ništa. Treba se samo prisetiti kako su Bosna i Hrvatska sa podsmehom reagovale na našu molbu da i oni povuku svoje tužbe pošto smo mi to jednostrano uradili. To je ponavljanje mazohističkog poniženja jer je jasno da će pre Bin Laden postati hrišćanin nego što će muslimanska vlada u Sarajevu učiniti gest iole sličan onom koji će učiniti Tadić.

U početku je rasprava ostajala u predviđenim okvirima. Na stidljive primedbe nekih da su u Srebrenici osim muslimanskih vojnika i muškaraca, stradali i srpski vojnici i civili, da osim Srebrenice postoji i Bratunac, Mostar, Sarajevo i desetine drugih gradova i opština gde su Srbi pobijeni ili proterani, a da o "Oluji" i ne govorimo, cinično se odgovaralo da je sada tema Srebrenica i da drugi zločini nisu bitni. Ko još npr. govori o civilnim žrtvama u hrvatsko-muslimanskom sukobu? Po njima, svako drugo spominjanje zločina bi pomutilo mit o Srebrenici kao simbolu stradanja samo jednog i krivice drugog naroda za to. Jer, eto, kažu - dokle bi nas to dovelo ako bi smo počeli da navodimo sve zločine, bez obzira ko je bio žrtva a ko dželat? Neka kažu Jevrejima da je nemoralno prebrojavanje žrtve zločina. Selektivnost prema žrtvama i čupanje iz istorijskog konteksta jednog jedinog tragičnog događaja nije samo pogrešno već i nepravedno. Moralni imperativ je da se sve žrtve popišu i poštuju, a normalno je da ljudi više žale svoje nego tuđe mrtve.

Sva ta agresivna kampanja bi imala nekog uspeha da se u skladu sa onom da smo "narod krajnosti" mazohističkom posipanju pepelom po glavi nije preterivalo. Tako su "jastrebovi denacifikacije" izazvali kontrareakciju u vidu otpora javnosti nametanju "istine o srpskom genocidu". Potcenjeni srpski inat dvostrukim aršinima pokrenuo je mnoge da javno napadnu nametnuti okvir rasprave o zločinima. Posle nekog vremena su ovo shvatili i radikali, pa su ogorčeni optužbama na račun Nikolića, krenuli u kontraofanzivu protiv ponižavajućeg samooptuživanja. Iako su radikali u početku bili u defanzivni, brzo su se konsolidovali i kapitalizovali ovo, u velikoj meri opravdano ogorčenje javnosti. Iskoristili su istrčavanje protivnika i u "borbi za kontrolu uma" i profitirali kod neodlučnih i razočaranih DSS-ovskih glasača.

Kada se to uzme u obzir postaju jasne nervozne reakcije liberalnih „jastrebova“. Pošto je Nataša Kandić optužila Tomu Nikolića za učešće u zločinima, Biljana Kovačević-Vučo je pozvala državne organe da reaguju tako što bi "procesuirali" sve one koji javno osporavaju istorijsku presudu Srbiji kao odgovornoj za genocid. Čak se i neustrašivi ratni reporter Lazanski, koji je bio sa njom oči u oči u „Klopci“ "prepao" od mogućeg hapšenja, iako je njegova priča daleko od radikalske. Čovek koji se u planinama Avganistana nije prepao ni mudžahedina, ni talibana, ustuknuo je pred ekstremizmom naših reformskih talibana. Njegov jedini „greh“ je to što je par puta stidljivo iskoračio izvan dozvoljenog okvira u medijskoj debati. Kada bi poslušali gospođu Kovačević-Vučo, morali bi pohapsiti pola Srbije.

„Konačno rešenje“ za radikale

Domaći demokratski establišment se pita šta da radi sa radikalima koji predstavljaju prepreku "suočavanju sa prošlošću", koje je uslov željenih "integracija"? Na sadašnjoj političkoj sceni Srbije imamo, s jedne strane, „euroskeptike“-radikale kao daleko najjaču partiju u Srbiji, a sa druge one koji se "kunu da sa evropskoga puta neće skrenuti". Setimo se kako je posle Petog oktobra i u vreme „Sablje“ bilo predloga da se radikali zabrane i pohapse, pa da se potom bezbrižno krene ka Evropi. Na njihovu žalost, hapšenje je suviše gruba i demodirana metoda borbe protiv političkih protivnika, a zabrane su, kako iskustvo pokazuje, najčešće kontraproduktivne.

Međutim, kako naša "misionarska inteligencija" sve manje veruje u prosvećivanje ove "balkanske krčme", a kamoli u agitpropovsko prevaspitavanje radikalskih glasača – šta joj preostaje? Srbija kao da nema izlaz iz pat pozicije, zaglavljena između mase radikalskih glasača i proklamovanog evropejskog konsenzusa domaće elite.

Snage "demokratskog bloka" bi želele da se nekako reše radikalske opasnosti, ali ne znaju kako. Radikali nisu više bauk u široj javnosti, mada je još izuzetno jak otpor unutar establišmenta prema samoj pomisli da oni dođu na vlast. No nemoguće je dugo vreme na margini političkog života, i van vlasti, držati najjaču stranku i deo društva koji ona reprezentuje. Po reformistima, pravo rešenje bilo da se radikali ili detaljno promene ili nestanu. Željeni rezultat je isti. Ako se radikali suštinski promene i postanu "politički korektni", onda oni više neće biti ono što jesu (ma šta da je to).

Kada se sve sabere i oduzme, ispada da je jedino rešenje za Srbiju da se radikali deportuju na Madagaskar ili negde još dalje. O proterivanju nepoželjnih na ovo daleko ostrvo je pred Drugi svetski rat razmišljao i Hitler koji nije znao šta da radi sa politički obespravljenim građanima koje je optuživao za sva zla ovog sveta – sa Jevrejima. Oni su za njega bili "neprijatelji vrednosti nemačke i evropske kulture" i kao takvi nisu imali mesta u nemačkom društvu. Onda je Hitler došao na ideju da "prebaci" Jevreje na Madagaskar, i tako Nemačku oslobodi "neprijatelja nemačkog blagostanja". Izbijanje svetskog sukoba je paradoksalno omelo izvršenje tog „uvrnutog“ plana čime bi holokaust bio izbegnut. Tako su i radikali od nekih centara moći predstavljeni kao "neprijatelji reformi" i "evropskih vrednosti". Sa te pozicije bolje je Radikale poslati na neko egzotično ostrvo, nego ih medijskom harangom i političkom izolacijom pretvarati u opasnu i gnevnu političku snagu koja će uzvratiti.

Poučno je setiti se da je 1940. u momentu trijumfa nad Francuskom ("Denkerk"), Hitler umesto da dovrši svoj naum iskrcavanjem na nezaštićenu Britaniju, bio opsednut "konačnim rešenjem" jevrejskog pitanja na Madagaskaru. Ovo je lepa ilustracija kako ideološke himere vode ljude i narode u poraze. Tako su naši refomski jastrebovi su propustili priliku za istorijsku pobedu jer ih je opasno opseo strah od "radikalskog bauka", sa teškim posledicama po celo društvo.

(10.07.05.)

 
     
     
 
Copyright by NSPM