Vasilije Mišković

Čedizam u teoriji i praksi

Bratstvo u krvi

U knjižici Moj sukob sa prošlošću Čedomir Jovanović preispituje događaje iz naše bliske prošlosti, naročito ono što se dešavalo 5. oktobra i posle rušenja Miloševićevog režima. Ova moderno pisana knjiga jeste mešavina pamfleta i političkog trilera u kome, očekivano, glavnu pozitivnu ulogu igra Đinđić (i, naravno, Čeda), a glavni negativac je, pogađate, Koštunica. Moj sukob sa prošlošću, dakako, nije validan istorijski izvor, jer njegov autor i dalje predano gaji ideološke strasti i političke ambicije (za razliku od Isakova, koji je u svojoj knjizi stoga mnogo objektivniji). Jovanović piše da bi opravdao sebe i napao druge. No i pored toga, u knjizi ima dosta interesantnih stvari. Pre svega, ona prilično verno skenira stanje duhova u taboru jastrebova "reformizma" koji danas, iako bez političke težine, imaju uporište u urbanoj eliti.

Kada je prošle godine u tekstu "Povratak komesara Čede", a posle i u "Reformskoj inkviziciji" (www.nspm.org.yu ), pisano o komesarima DOS-a koji su bili spremni na sve da bi "reforme" uspele i da bi se održali na vlasti, nismo mogli ni slutili da će oni sami to otvoreno potvrditi. U prologu pod nazivom "Bratstvo u krvi" Čeda navodi reči "grubog starca": "Puno ste pogrešili… Srbija vekovima nije pružila šansu kao vama. Prilika se neće ponoviti. U vašim životima je bio zapisan samo jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke. Zbog toga je Zoran gubitnik. I ti sa njim. Da ste ubili 50, 100, 500 ili 5.000 ljudi i naterali Koštunicu da ubija sa vama, danas ti ne bi bio na kolenima, a Zoran pod zemljom. To bratstvo u krvi bilo bi jedini čuvar vaših života jer su veze zločina neraskidive. Koalicije se prave i napuštaju. Osim onih koje počivaju na smrti..." Postavlja se pitanje zašto oni nisu išli tim putem. Možda ih je Koštunica sprečio da u revolucionarnom nagonu "puste krv" ili su, pak, verovali da će sve odraditi i bez ubijanja "50, 100, 500 ili 5.000 ljudi"? Da li bi oni, kad bi "sa ovom pameću" ponovo bili vraćeni u 5. oktobar, imali sposobnosti da organizuju "revolucionarno čistilište"? No to je ipak tema za pisce "paralelne istorije", u duhu one narodske "Šta bi bilo kad bi bilo".

Ovom knjigom Čeda je dao najbolju potvrdu teze o dvostrukoj prirodi domaćih jakobinaca "reformskog opredeljenja". Kada je reč o političkim sredstvima, oni su surovi pragmatici (eufemizam za makijaveliste), a kada su posredi "ciljevi revolucije", demonstriraju jeftin sentimentalizam (kako kaže M. Vološin u zbirci Apoteoza sna, str. 278). Čeda je i jedno i drugo savršeno sažeo na samom kraju knjige: "Moja vizija je slika one srećnije budućnosti. Budućnosti na koju svako ima pravo. Čak i ako je ne razume i ništa ne čini za sebe. Čak i ako joj se suprotstavlja. Vidimo tako puno posla. Tek će mi biti prljave ruke. A savest čista." Dakle, ovo obećanje (ili pretnja) govori da je svetla budućnost, radi koje će Čeda (ili neko drugi) morati opet da "prlja ruke", namenjena svima, čak i "onima koji joj se suprotstavljaju"!

Ko je meta?

Milošević je, naravno, prikazan kao negativan lik, ali kako od njega ne preti opasnost, Čeda mu je podario i malo dirljive humanosti. Iako je očekivani arhineprijatelj reformi Koštunica, u ovoj knjžici našli smo još interesantnih političkih "targeta". Pre svega, reč je o predsedniku Tadiću (i Šutanovcu), ali i o Dinkiću i glavnom inspektoru MUP-a Božoviću. Jasno je da kritikovanje Tadića ("šuruje sa Vojskom") ima za cilj da pridobije radikalnije članstvo i biračko telo DS-a, jer Čeda pokušava da napravi svoju partiju. Na ovaj prepad na sopstveno biračko telo Demokratska stranka odgovara "kontrolom štete", u koju spada i sužavanje medijskog prostora za pojavljivanje Čedomira Jovanovića. Iako kaže da je u DS-u " trijumfovalo jednoumlje", Čeda blago napada Tadića (osim kad govori o Šutanovcu ili tandemu Šaper-Đilas, koje naziva "Miloševićevim propagandistima"), jer on nastoji da se posredno "uklini" u biračko telo Demokratske stranke, a i računa na neku buduću saradnju sa njom.

Sa druge stane, Jovanović ne bira reči kada se obrušava na Dinkića. Kaže da je 1999. "nekontrolisano ambiciozni Dinkić razbio našu strategiju protesta protiv Miloševića", da ga je "opsesivni egoizam izolovao", pa je posle 5. oktobra "rešio da promeni svoju poziciju tako što će uništiti sve oko sebe ne birajući sredstva" (str. 17), a prvo, naravno, Demokratsku stranku i Đinđića. Animozitet prema Dinkiću i Labusu, koji Čeda deli sa radikalima, nazivajući lidere G17 "antiekspertima", potiče iz perioda posle 5. oktobra, kada su, pod pristiskom Zapada, celokupne finansije predate u ruke eksperata, da bi se u pogodnom momentu eksperti okrenuli od DS i torpedovali je.

Koštunica, po Čedinim rečima, nije bio sporan kandidat jer je kao demokrata-i-nacionalista predstavljao ono što je tada bila Srbija. No to nikako nije kompliment jer je Srbija, smatra Čeda, leglo primitivizma i nacionalizma, koji on hoće da eliminiše. Da se u Srbiji politika već skoro dva veka shvata kao borba dobra i zla, potvrđuje i Đinđić: "Ako znamo da smo za druge demoni zbog toga što smo bili u svakom problemu, ako znamo da smo paradigma svakog zla u Srbiji, onda treba da shvatimo da nas čekaju kako bi nas uništili u prvom trenutku naše slabosti" (str. 155).

Pogubno je to što se ovako i dalje razmišlja sa obe strane "barikada". Manihejska optika često služi da se mnoge stvari prikriju i opravdaju. Govoreći o "paktu sa đavolom" da bi se srušio Milošević, Jovanović prećutkuje da je taj pakt nastavio da funkcioniše i posle revolucije. Ako je podrugljiv odnos prema "legalizmu" imao nekog opravdanja u toku prevrata, to nikako ne važi za period posle prevrata, naročito ne godinu-dve pošto je Milošević svrgnut. Đinđić i Čeda su premošćavanje krizne situacije pretvorili u trajnu voluntartističku politiku. Da bi održao romantičnu sliku revolucionarnog "događanja naroda", Čeda upadljivo izbegava da govori o ulozi stranog faktora i domaćeg političko-kriminalnog podzemlja u zbivanjima od 5. oktobra. Stoga ova knjiga nije relevantan "istorijski izvor", već više scenario za politički triler u kome odmah znamo ko su "dobri", a ko "loši momci". Ona možda najbolje dokumentuje stepen nezrelosti postmiloševićevske političke elite koja velika stremljenja pretvara u istorijske poraze.

Čeda je cool, kao i jul

Osim što podsećaju na jakobince i boljševike, komesari iz Đinđićevog okruženja mogu se uporediti sa još jednom opasnom revolucionarnom organizacijom – JUL-om. Tu su takođe postojali ljude iz senke, koji na izborima nisu mogli da dobiju ni jedan procenat glasova, a koji su postepeno, ne birajući sredstva, preuzimali ključne funkcije u državi. Na ideološkom planu takođe postoji sličnost – pomodni globalizam i antiradicionalizam, a u praksi tamni tokovi novca. Tu su na jednom mestu ideološki čistunci i palanački filozofi sa ljudima iz bezbednosno-kriminalnog podzemlja. Sama priča o "frakciji" deluje nekako retrogradno, komunistički i julovski. Takvi ljudi funkcionišu kao klan ili tajno društvo koje parazitira na demokratskom poretku jer je blisko vrhu vlasti za koji obavlja sve, pa i najprljavije poslove. Destruktivan uticaj Mire Marković i julovskih komesara doveo je do dekadencije i urušavanja Miloševićevog režima, a nešto slično se desilo sa Đinđićem i njegovim jastrebovima.

Ova knjiga pokazuje kako su za propast reformi i političke raskole u zemlji bili najodgovorniji oni koji su okruživali "reformatora spasioca". Ako su želeli da nas vode bolnim putem tranzicije (za šta su bili nekompetentni), to nikako nisu mogli izbacivanjem najpopularnijeg političara i njegove stranke sa svih nivoa vlasti. Time se samo otvorila Pandorina kutija kriza i sukoba u kojima su profitirali tajkuni i ljudi iz senke. Tvrditi danas da je izbacivanje DSS-a iz skupštine "politički potrebno i moralno opravdano" predstavlja vrhunac cinizma. Prirodna posledica toga što se 90 odsto energije trošilo na sukobe sa Koštunicom (str. 155) jeste neuspeh reformi i nastavak socijalnog sunovrata, kao i to da se radikali, na čiju vodenicu vodu teraju upravo čedistički ekstremi, vraćaju na političku scenu u velikom stilu.

Srbija između "kandila i kompjutera"

Naša zemlja ne može krenuti normalnim putem dok god u javnom životu mnogi dele Čedine ekstremne stavove, poput onog da su za sve krivi "monstrumi iz Akademije, Crkve, vojske, policije i srpske politike" (str. 113). Kako komentarisati zahtev da se u "Hag isporuče svi ratni zločinci" (str. 113), čime se prejudicira krivica – kako pojedinačna tako i kolektivna. Ili pak nebuloze da su iz "škola izbačeni računari i engleski" (str. 113), ili tvrdnju da "Kurir, Nacional, Dan, NIN, RTS ubijaju nadu u Srbiji" (str. 113-114). Sve se to završava tripom u kome Jovanović nabraja sve Đinđićeve ubice: "Ubili su ga oni koji se plaše kompjutera, pa deci nude kandilo i mastiljavu olovku" (str. 172). Da ne bude nedoumice, podsećamo da je Čeda na TV BK u emisiji Dragana Bujoševića rekao da Srbija bira između njega i Koštunice, a to je izbor između "kompjutera i kandila". Šta reći o ovom stripovski crno-belom shvatanju politike?

Svaki realista bi ocenio da čovek sa ovako ekstremnim i iracionalnim stavovima nema nikakvu političku budućnost. Naravno da Jovanović nikada neće imati priliku da bude ono što je bio posle 5. oktobra. Međutim, iako njegove ekstremne stavove trenutno ne deli više od dva procenta stanovništva, treba imati na umu da su njegove pristalice mahom mlađi obrazovani ljudi. Mlađoj radikalnijoj populaciji Čeda je cool. Njemu je potrebno "samo da štrpne" toliko do biračkog tela DS da bi, sam ili sa nekim poput Čanka, prešao cenzus i "vratio se u igru". On nije lider, ali je "propovednik" u krugovima tih minornih političkih snaga. Pored toga, na pragu je formiranja jedne organizacije koja će natkriljivati razne grupe iz civilnog (i alternativnog) sektora, a to nikako nije za potcenjivanje. I srpski građanski intelektualci su pred Drugi svetski rat potcenjivački govorili o mladim komunističkim desperadosima, pa su ovi došli na vlast na ruskim tenkovima 1944. Kako je Srbija i dalje politički trusno područje, prilikom nekog velikog tumbanja mogu isplivati ljudi "opasnih namera". A Čeda bi, kao vrlo inteligentan i agilan političar koji ima iskustva u "specijalnim operacijama", tada potražio svoju novu šansu.

(27.07.05)