Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari - političke teme

   

Miša Đurković

FARSA

 

Nedavna dvodelna sapunica koju smo imali prilike da gledamo na televiziji B-92 mnogo je manje zanimljiva kao navodno sedočanstvo o prvim postoktobarskim godinama, a mnog više kao školski primer za izučavanje funkcije medija, transformacije metoda i načina delovanja medija u tranziciono doba, te posebno kao frapantna potvrda činjenice koliko smisao i zanačenje jednog medijskog čina zavise od konteksta.

Pođimo od ovog poslednjeg. Ono što je pozicioniralo značaj prvog i drugog nastavka jeste upravo ukupni društveni i politički kontekst u kome je emisija plasirana.

Situacija 1 : Od početka godine traje strahovit politički i medijski pritisak na Vladu: razni akteri se naprosto utrkuju da ispljuju njen rad, da pokažu kako vrlo malo radi, „a i to što uradi jeste prava propast“. Mere Vlade SAD koje se po treću godinu primenjuju na isti način, predstavljaju se javnosti kao sankcije gotovo identične onima iz 92, i kao uvod u još strožija zatezanja koja se navodno najavljuju sa Zapada. Nove sankcije su navodno krunski dokaz da Koštunica vodi zemlju u izolaciju jer neće da sarađuje sa međunarodnom zajednicom (kao da je Hag jedini oblik međunarodne zajednice). Gura se savršeno razrađen obrazac: Koštunica=Milošević, izolacija, anti-evropejstvo, klero-nacionalizam, zaštita kriminala, siromaštvo, povratak starih snaga... Medijska halabuka koju dižu pripadnici DS-a i članovi „nezavisnih aktera“ iz civilnog sektora osim na zastrašivanje naroda, posebno se usmerava na G17. Nakon što je propao pokušaj da se Vlada sruši preko SPO-a, Labus je ostao poslednja nada da se stvar prelomi. Medijske poruke koje im se šalju su tačno dozirane da ih s jedne strane zaplaše demonstrirajući da bi svaki ostanak u takvoj vladi značio izdaju svojih principa, a s druge strane da ih ipak ne otera previše već da im se naznači kako bi u novoj raspodeli karata oni bili prihvaćeni u okrilje demokratskog bloka kao važan činilac (treba pogledati Koraksove karikature koje i dalje najplastičnije izražavaju poziciju ovih snaga – one sa još uvek dosta simpatija govore Labusu kao zabludelom sinu da je vreme da se dozove pameti i vrati kući).

Sve u svemu udari su strašni, i u čitavoj toj atmosferi prvi deo je vrlo lepo plasiran na početak nedelje u kojoj dolazi Oli Ren i u kojoj je G17 najavio rok za izlazak (27.1): u čitavoj toj konstelaciji i talasu koji se zahuktava pomenuti intervju deluje kao totalna kulminacija, kao potpuna savršeno ozbiljna politička bomba, nakon koje naprosto više nista nemože da bude isto. Sve to dramatično pripovedanje i „razotkrivanje istine“ mora da dovede do toga da Koštunica naprosto može samo da podnese ostavku, mada će pre toga Labus svakako morati da sruši vladu. Čitava zemlja bruji, mediji iz dana u dan reprodukuju teze i reakcije, dok istovremeno nastavljaju da tuku po Vladi iz svih drugih oružja. Zabrinuti narod ćuti, i iako je protiv Haga možda poneko počinje da se pita nije li možda ipak bolje...

Situacija 2 . U trenutku kad pritisak dostiže vrhunac i postaje fizički neizdržljiv, kada tenzija naprosto može da se opipa, u petak 28-og, istog dana kada Danas donosi naslov da su propali pregovori sa Lazarevićem i Lukićem, što prenosi i B-92, kao stvarna bomba je odjeknula informacija i slika iz Koštuničinog kabineta, sa Lazarevićem koji je obznanio svoju dobrovoljnu predaju Hagu. Isto kao što se osećalo kako se tenzija naduva i valja, isto tako se već popodne osećalo u Srbiji kako se jedan ogroman balon izduvao i kako je ljudima naprosto laknulo. Koliko god nam Hag bio mrzak, ipak nam ni alternativa zatvaranja i nove izolacije takođe ne odgovara. Konačno se pokazalo da strategija dobrovoljne predaje ma kako teška i zahtevna bila jedina može da zadovolji stvarna osećanja i potrebe većine ljudi. To se videlo i po reakciji stranaka – SPS   je zadovoljan, Radikali, koji bi do pre par godina ovakav potez opisali kao izdaju, vrlo blago, prosto zbog očuvanja imidža, izdaju saopštenje da to ničemu neće pomoći. De fakto, svim dobronamernima u zemlji je laknulo.

Problemi nastaju za one druge koji su već videli Koštunici leđa i nove izbore koji bi trebalo na vlast da vrate „reformske snage“ i sva ona dobra (materijalna) koja vlast nosi. Nastaje potpuna panika što se vidi po reakcijama u petak i tokom vikenda. Verglanje se nastavlja iako je sada očigledno da je u prazno – sadržina je naprosto iscurila. U takvoj, sasvim novoj sitauciji, drugi deo Bebinog intervjua u ponedeljak se od najavljivanog i iščekivanog razrešenja, konačnog strašnog suda, pretvara u strahovito komičnu farsu. Daleko smirenija, opuštenija i rasterećenija Srbija seda da drugim, racionalnijim očima pogleda nešto što sada izgleda strahovito nepovezano, konfuzno, ispremetano. To više   nije ozbiljno političko svedočenje već priča iz Kurira (kad je neozbiljan) i to sa srednih stranica, tamo gde je Estrada. To niko više ne može da uzme za ozbiljno jer je upravo nestao kontekst u kome je ta priča trebala da deluje na emocije, da plaši, zbunjuje i „razotkriva“. Sada ljudi već mogu da pitaju otkud on priča o tim stvarima o kojima ne bi trebalo ništa da zna, zašto pljuje jedne a druge štedi (na primer neke tajkune), kao i mnoge druge stvari kojima su   bar neki mediji počeli da se bave. Naprosto se ispostavlja da   je sve ispalo kao jedan pompezan pucanj u prazno, jedno od običnih čuda kakve nam tabloidi svakodnevno serviraju iz naše ne baš svetle skorije prošlosti.

Besmislenost čitave priče sledećih dana potvrđuje čitava serija likova koje su prvi pravi regularni izbori poslali tamo gde im je i mesto – u zaborav. Intervju je poslužio kao povod da čitav jedan niz likova ponovo zadobije medijsku pažnju i da simulira svoju važnost i bitnost u javnim poslovima zahtevajući nešto i iznoseći neke sudove – od onog što je dobio 40 000 glasova na republičkim izborima do onog čija je lista na lokalnim izborima u Beogradu dobila 200 glasova. Kako Vučić primeti insajderi postaju oni što su već postali politički autsajderi. Održavaju se okrugli stolovi, velike konferencije za štampu, iznose se snažni i odlučni stavovi, „sporovodi se odlučna akcija civilnog sektora“, odnosno onih pet NVO- a koji misle da imaju monopol na čitavu ideju građanskog društva, B92 reprizira delove i ceo intervju, inicira forume rasprava; svi zapravo ž ele pre svega malo pažnje, da se neko bavi njima i da ljudi shvate koliko su oni navodno važni.... Džaba. Uzaludno. Nakon nedelju dana niko se toga više neće ni sećati baš kao ni nedavne izjave Ace Stefanovića o tome kako je kupovao poslanike. Konačno stigla je i nova tabloidna tema: Suzana Mančić je vrlo brzo istisnula narečenog gospodina sa naslovnih strana.

Vrlo je zanimljiva činjenica da B92 prihvata potpuno tabloidni način rada. Televizija koja je uz razne NVO krugove najviše napadala sve domaće tabloide i sam proces tabloidizacije domaće štampe (katkad sa dosta utemeljenosti) na kraju je završila sa emisijom koja je ispod ranga najgorih tabloida. Naravno, oni misle da je to nemoguće jer su kao „urbana“ televizija valjda apriori oslobodjeni svake optužbe za neprofesionalizam, tabloidnost i sl. A pomenuti intervju je klasičan obrt u tom pravcu: gomila nepotkrepljenih optužbi bez ikakvog dokaza, jedna beslovesna pljuvačina po svojim političkim neistomišljenicima, napadanje na njihovu porodicu, serviranje monstruoznih teorija zavere kakve nismo čuli još od vremena Milje Vujanović... Sve to je jedan još radikalniji korak ove televizije u pravcu prihvatanja tržišnih mehanizama i to izgleda najhrabriji dosad. Prelazak od elitističko-prosvetiteljskog modela, koji je njihov ideološki milje, ka tržišnoj transformaciji za njih je najveći problem jer treba naći načina da se priđe publici. Nakon prilično nesupešnih pokušaja sa tok-šouima i sportom, ostalo je izgleda još samo krajnje sredstvo: pljuvačina i tabloidizacija. Za Seku Aleksić još nemaju hrabrosti, mada ko zna šta nosi budućnost.

Najtragičnije u svemu je što se iste te nedelje u Skupštini Srbije vodila rasprava o izmenama Zakona o radu, čemu mediji gotovo nikakvu pažnju nisu posvetili. A radi se bukvalno o jednom od najvažnijih pitanja u jednoj državi, o pitanju prava i obaveza radnika, te odnosa poslodavca i radnika. Ali koga briga za to kad ima političku estradu.

Autor je saradnik Instituta za evropske studije



 

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM