Jovo Vukelić

Zločin i kazna

Posle nekoliko vekova koliko toliko podnošljivog življenja dva naroda, Srba i Albanaca, jednih pored drugih na Kosovu i Metohiji i   vođenja uglavnom paralelnih života (nekad i zajedničkog života) u istim selima, varošima i gradovima sa povremenim međusobnim napetostima i sukobima - početkom 80-tih godina prošlog veka došlo je do velikog pogoršanja etničkih odnosa dva naroda, koje traje i danas. Poslednje decenije komunističke vladavine Broza i decenija vladavine Miloševića donele su snažna etnička nezadovoljstva i Srba i Albanaca njihovim položajem.

Ugroženi i Albanci i Srbi

U početku nezadovoljstva su se, tih 80-tih, manifestovala protestima i demonstracijama kako Srba tako i Albanaca. A do fizičkih i oružanih sukoba Albanaca sa predstavnicima vlasti i policije SFRJ (kasnije SRJ), međusobnih sukoba Srba i Albanaca masovnije i u kontinuitetu dolazi tek kasnije, početkom 90-tih. Tada dolazi do sve češćih napada kosmetskih Albanaca i Srba jednih na druge pretežno iz mržnje, osvete i netrpeljivosti.

To se iskazuje pljačkom, paljenjem i uništavanjem susedove imovine, kuća, crkava, a sve više i grubim fizičkim nasiljem, batinjanima, silovanjima i ubijanjima uglavnom zato što je onaj napadnuti pripadnik drugog naroda. U tome su, po raspoloživim dokumentima, prednjačili Albanci, jer su se smatrali ugnjetanim, neravnopravnim i potlačenim od Srba.

S druge strane Srbi su se takođe osećali neravnopravnim, jer su kao manjina bili prostorno potiskivani od kosmetskih Albanaca   – masovnim doseljavanjem Albanaca iz Albanije i sopstvenim iseljavanjem iz straha u Srbiju i druge krajeve.

Do eskalacije tako loših odnosa u otvorene sukobe između Srba i Albanaca, posebno Albanaca i policije, u kojima se masovno koristi vatreno oružje, dolazi krajem 90-tih kada počinju gerilske borbe, oružani prepadi koji kulminiraju osnivanjem ilegalnih terorističkih grupa kosmetskih Albanaca   i njihovim osvajanjem delova teritorije Kosmeta.

Tada dolazi i do masovnijeg etničkog čišćenja delova teritorije Kosmeta i od Albanaca i od Srba. Od tada nema sigurnosti za bilo čiji život na Kosmetu, sloboda kretanja ne postoji, imovina građana je ugrožena, ljudska prava su suspendovana....

Jednom rečju na Kosmetu vlada strah za sopstveni život i sve osnovne vrednosti jednog uređenog društva i sva prava građana su ugrožena, suspendovana – tačnije – ona ne postoje. Početkom 1999. u etničkom čišćenju Albanaca prednjače srpske policijske snage.

Posle NATO bombardovanja SRJ u martu 1999, a potom i ulaska snaga KFOR-a na Kosmet i povlačenja organa vlasti, policije i vojske SRJ u poslednjih šest godina situacija se utoliko popravila što više nema masovnih etničkih sukoba Srba i Albanaca, etničkih čišćenja (doduše, i to se dogodilo marta 2004. u bujici pogroma Albanaca protiv svega što je srpsko) nema oružanih borbi kao krajem 90-tih.

Na Kosmetu danas, međutim, i dalje ima pljački, paljenja i uništavanja srpske imovine, imanja, kuća, čak i grobalja i sakralnih objekata (crkava i manastira) uglavnom od strane Albanaca. Ima i ubijanja iz etničkih razloga. Ima straha, mržnje i nepoverenja između Srba i Albanaca, Ima i dalje želje za osvetom! U to nas uverava svakodnevna praksa, vesti koje stižu sa Kosmeta to kazuju.

Na Kosmetu danas nema slobode kretanja, nema lične sigurnosti, nema bezbednosti za imovinu, ugroženo je svako putovanje u drugi deo pokrajine, posete grobljima i svetim mestima su krajnje opasne, posebno odlazak u sredinu gde   žive pripadnici drugog naroda. To je opasno čak i u pratnji snaga KFOR-a! Stanje je kao da su sukobi juče završeni, a ne pre šest godina!

Bila bi vrlo korisno obaviti istraživanje koje bi utvrdilo ko je ovakvoj atmosferi svojim činjenjem (i nečinjenem) doprineo, počev od medija preko lokalnih zvaničnika do predstavnika nevladinih organizacija, mirovnih pokreta i najviših međunarodnih zvaničnika.

Karakteristično je da ni posle šest godina od preuzimanja vlasti na Kosmetu UNMIK nije uspeo (ni OEBS, Savet Evrope i druge važne institucije sa svim nevladinim organizacijama) da Albancima objasni da će morati da žive zajedno sa Srbima, da je dijalog neophodan, da nema napretka i normalnog života bez ustupaka i da razumevanja i da oprosta mora biti.  

Kao posledica vekovne zatvorenosti i loše komunikacije i bez ikakve demokratske tradicije imamo situaciju da Albanci sa Kosmeta i danas odbijaju direktne razgovore sa Srbima bilo sa Kosmeta bilo iz Srbije o ključnim pitanjima pokrajine, njenog statusa i njene budućnosti.

Oni kao zatvoreno društvo žele da stignu do države i nezavisnosti bez dijaloga, bez demokratske procedure, bez ozbiljnih diplomatskih razgovora čak i bez međunarodne konferencije na kojoj se jedino donose odluke o tako važnim pitanjima. Stvoriti novu državu, čak i tako što bi se povlačile nove   međudržavne granice po starim administrativnim linijama ne može biti uspešno bez razgovora sa onima koji ostaju s druge strane te granice.

          Najveću zamerku međunarodnim institucijama upućujem zbog odsustva želje i volje da na Kosmet vrati oko 200 hiljada srpskih izgnanika. Ni šest godina posle njihovog iseljavanja nema jasnog, konkretnog i finansijski podržanog plana o njihovom povratku na Kosmet. Time se posredno aminuje, odobrava progon i etničko čišćenje.

Zašto UN, EU, OEBS, Savet Evrope i najveće međunarodne humanitarne organizacije nisu omogućile dostojanstven povratak Srba, Crnogoraca, Roma, Aškalija, Goranaca i ostalih u njihove domove? Da li je u pitanju možda nedostatak novca?

Zašto se ni sada ne sprema energična akcija i plan povratka svih raseljenih, iseljenih, prognanih na Kosmet? Zar to ne bi bilo humano? Zar to ne bi popravilo atmosferu na Kosmetu? Zar to ne bi svim ekstremistima pokazalo da svet, Evropa i Amerika i sve međunarodone institucije računaju na zajednički život Srba i Albanaca na Kosmetu? Zar povratak svakog izgnanog građanina nije ostvarivanje njegovih osnovih ljudskih prava? Zar se neobezbeđivanjem povrataka raseljenih (Srba i ostalih naroda) sve ove godine ne šalje jasna poruka najgorim ekstremistima i teroristima da se u svetu ozbiljno ne računa na njihov povratak i da se ne planira multietnnički Kosmet?

Možda se u odgovoru na pitanje zašto u ovih pet godina nema nikakvih razgovora između Srba i Albanaca sa Kosmeta o rešavanju postojećih problema krije jedan od važnih razloga dugotrajne krize i loših odnosa. Na tom planu - početka dijaloga između Srba i Albanaca svi su mnogo podbacili, jednostavno nije dovoljno učinjeno od međunarodne zajednice, UN i Unmika, da do dijaloga dođe. A kad nema dijaloga ne može se doći ni do kakvog kompromisa!

Zamislimo da ni pet godina posle završetka II svetskog rata nije došlo do dijaloga između Nemaca s jedne strane, i Rusa, Francuza, Britanaca i ostalih s druge strane. Šta bi se dešavalo u samoj Nemačkoj i šire u Evropi i kakve bi bile posledice?

Da li su učinjeni zločini od strane Srba nad Albancima, i Albanaca nad Srbima toliko veliki, strašni, masovni da neki i danas misle da pomirenja i oproštaja, čak ni razgovora, dijaloga između ova dva naroda više ne može biti?

Ko misli da više nema nade da Srbi i Albanci mogu da zajednički žive to treba da kaže otvoreno i da za to navede ubedljive argumente. Da li su gresi jednih i drugih toliko veliki, ili samo gresi Srba, ili Albanaca, da multietničkog života ne može više nikada biti na Kosmetu? Ako je počinjeni zločin toliko velik, ogroman da je postao VEČAN, neoprostiv onda po toj logici proizilazi da treba učiniti sve da se Srbi i Albanci zauvek razdvoje, da ne žive više zajedno, već odvojeno, da ne budu više u dodiru kako jedni drugima ne bi više nanosili štete, patnje, bol, jad i smrt.

Mislim da je ceo svet procenio da ni Hitlerova Nemačka i njegov režim sa svim koncetracionim logorima nije učinio toliko grehova da bi Nemci decenijama potom ispaštali posledice takve pogibeljne politike Firera. Da nije tako procenjeno Nemačka i Nemci ne bi dobili šansu i obilnu materijalnu pomoć u specijalnim planovima u prvim godinama posle II svetskog rata da se brzo oporave i dokažu svoju kontruktivnost, vrednoću, talenat...

O pravu na osvetu

Ko god tvrdi da zajedničkog života Srba i Albanaca ( ili života jednih pored drugih) na Kosmetu više ne može biti zbog učinjenih zala moraće da dokaže da je snaga zločina jača od pomirenja, od ljudskog oproštaja, da je zlo jače od dobra. Ne bi bilo, doduše, prvi put u istoriji da neko dokazuje ovakvu tezu, ali bi bilo prvi put da u tome uspe!

Ni najstrašniji zločini počinjeni do sada u istoriji ljudskog roda nikada nisu ublažavani osvetom, niti su ti zločini umanjivani i potirani odmazdom, tj. činjenjem novih zločina   - ovog puta prema zločincima. Bilo je pokušaja, ali svi su bili neuspešni. Krivca (kad god je to moguće) treba adekvatno sudski kazniti. Pravda se oduvek zadovoljavala na taj način u civilizovanim društvima. A podgrevati već pet godina (ali i danas) pravo na osvetu Albanaca nad Srbima (prvi je to učinio na žalost bivši predsednik SAD Bil Klinton «razumevanjem albanske osvete») i pod pretpostavkom da su Srbi nesporno krivi   - je novi zločin sa teškim posledicama.

Da li su Srbi genocidan narod - pitanje je koje zbog takvih ličnosti traži ozbiljan odgovor!

Postavlja se i ovo pitanje: Ako su Srbi načinili tako masovne i teške zločine nad Albancima da su zaslužili   gubitak pokrajine šta učiniti sa hiljadama preostalih Srba kad se Kosmetu pruži nezavisnost? Da li je plan da se oni etničkim čišćenjem uglavnom isele, a preostali da pomru?

Da li Srbe sa Kosova i Metohije čeka sudbina Srba iz Srpske krajine u Hrvatskoj?

Treba pitati tvorce ovih predloga da li će ovim delima pravda biti zadovoljena i da li će biti postignut bilo kakav dugotrajniji mir i stabilnost regiona?

Da li se na ovaj način rešavaju etnički konflikti i sukobi u 21. veku?

Ali, kako je naš zadatak da odgovorimo na pitanje šta sa Kosmetom u ovom trenutku, dok je pod upravom UN, isti č em sledeće:

Potrebno je omogućiti otvoren i stalan dijalog između Srba i Albanaca o rešavanju problema koji postoje. Tim razgovorima treba da prisustvuju   predstavnici međunarodnih institucija, posebno UN, jer je albanskoj i srpskoj strani potrebna pomoć u ovim razgovorima budući da nemaju dovoljno iskustva i znanja u demokratskom pregovaranju i postizanju kompromisa.

Kroz ove razgovore nalaziće se način da se dogovore:

•  Stvaranje uslova za brzi povratak preostalih prognanih stanovnika Kosmeta bilo koje nacije u svoje domove;

•  pronalaženje i dovodjenje pred sud svih okrivljenih za počinjene zločine;

•  pronalaženje ubijenih i nestalih građana Kosmeta;

•  povratak (ili nadoknada) lične i privatne imovine koja je oduzeta ili uništena i stvaranje mehanizama zaštite imovine svih građana;

•  pokretanje privrede i proizvodnje u postojećim i posebno novim malim i srednjim preduzećima;

•  prvi demokratski i fer izbori;

•  nova vlada dogovoriće sa međunarodnim predstavicima (UN, ili EU, Kontakt grupa) mehanizme vojne i policijske bezbednosti na prostoru Kosmeta.

Konačno, treba voditi najvažnije i ključne razgovore sa predstavnicima međunarodne zajednice o položaju pokrajine i ustavnom i državnom rešenju Kosmeta.

Ako se želi trajnije i stabilno rešenje nije dobro da o sudbini Kosmeta ne odlučuju i Srbi i Albanci, da se o tome ne pitaju, da se odluka donosi na drugom mestu, van ovog prostora.

Tako je bilo ponekad u istoriji kad se odlučivala sudbina naroda sa ovih prostora i videli smo i vidimo i danas tragične posledice takvih loših rešenja velikih sila: Balkan je bio i dalje je potencijalno bure baruta!

Ako i ovog puta rešenje za Kosmet velike sile donesu bez aktivnog učešća Srba i Albanaca i bez vođenja računa o njihovim interesima i bez traženja kompromisa mislim da rešenje neće biti ni dobro ni dugotrajno.

Dok se ne postignu ključni dogovori o budućnosti pokrajine normalno bi bilo da se sadašnji položaj Kosmeta bitnije ne menja (da ostane pod zaštitom UN ili EU).

Nema potrebe za nikakvom žurbom u traženju ovog važnog rešenja. U donošenju odluke o budućem statusu Kosmeta besmisleno je unapred utvrđivati rokove, pominjati mesece...

Međutim, treba učiniti sve da se pitanje uređenja Kosmeta što pre reši, da bi se znala budućnost, da bi svaki građanin Kosmeta imao perspektivu za život, da se izbegne politička i ekonomska neizvesnost koja stvara nervozu na sve strane... Ali, konačnu odluku nikako ne treba doneti na brzinu i bez odlučujućeg uzimanja u obzir nacionalnih interesa Srba i Albanaca.

Mislim da i Srbi i Albanci, i posle svega što se desilo, imaju pravo i to podjednako pravo da žive na Kosmetu, ravnopravni i slobodni!

Kosmet nije samo ni srpski ni albanski.

Kosmet je zajednička otadžbina oba naroda i svih ostalih naroda koji žive na ovom prostoru.

Ako je ovo tačno da li je onda od Kosmeta potrebno praviti novu državu i zašto? Šta se njom dobija?

Ako je budućnost Kosmeta kao regije, pokrajine, autonomije, ili autonomije sa specijalnim statusom u Evropi kako njegov položaj može biti ugrožen na bilo koji način u sadašnjosti i budućnosti?  

Kako može biti ugrožen interes Kosmeta i Albanaca ili Srba u njemu kad o njima već pet godina vodi računa ceo svet, a vodi i vodiće ubuduće i Evropska Unija?

Ako se rešenje bude tražilo u duhu Rezolucije SB UN 1244, koja eksplicitno potvrđuje privrženost svih članica UN teritorijalnom integritetu SRJ i Helsinškoj povelji o nemenjanju granica onda nijedna relevantna međunarodna institucija neće predlagati stvaranje nove države od Kosmeta, već će se rešenje tražiti u širokoj autonomiji i suštinskoj samoupravi Kosmeta. Samo takvo rešenje doneće i decentraclizaciju i demokratizaciju ovog konfliktnog područja.

         Ako međunarodna zajednica i UN i EU, koje su preuzele odgovornost za rešenje problema Kosmeta, u narednom periodu učine više na postizanju ovakvog kompromisnog rešenja i aktivnije se angažuju   - uspeh u donošenju pravične odluke o sudbini Kosmeta je moguć   i u to hoću da verujem.

Mislim da UN, EU i zemlje članice Kontakt grupe, kao i mnoge nevladine organizacije, uz neophodno aktivno učešće Srba i Albanaca, imaju zajedno dovoljno volje i znanja da ovo i učine.

(Autor je profesor filozofije, urednik Pogleda u listu «Politika». Tekst pripremljen za Skup "Šta sa Kosovom i Metohijom" u organizaciji   Novosadske novinarske škole i podršku Konrad Adenauer Fondacije, Novi Sad, 20. april 2005.)