Igor Ivanović

Zločin i kazna

Kada Srbin poželi da bude objektivan, on jednostavno pređe na drugu stranu-zapisao je svojevremeno Stevan Sremac. I tada učini duhovni harakiri- dodao je Mića Danojlić, gotovo vek kasnije. Valjda zato što ta druga strana uvek dobro plaća.

Kroz ovo anegdotsko ogledalo kao da se prelomila naša stvarnost oko poslednjih događaja vezanih za Srebrenicu. Komesari nevladinog sektora (u liku jastrebova) tražili su ultimativno usvajanje izdvojene deklaracije o zločinima u Srebrenici pozivajući se na univerzalni humanizam, dok su njihovi partneri iz pojedinih stranaka „demokratskog bloka“ (u liku golubova) takav čin pravdali kako tajnim pritiskom koji trpe od pojedinih zapadnih diplomata, tako i sopstvenim „opredeljenjem za budućnost“. Bilo kako bilo, svojom histeričnom i netaktičnom akcijom, postigli su suprotne efekte: umesto da napoje Srbiju žednu istine, oni su je preplavili i potopili. A kad se poplava povuče, kao što znamo, za njom ostaju blato i mulj.

Ali Srbija je u svojoj svežoj istoriji pokazala spremnost da se u većoj meri suoči sa prošlošću i prizna zločine. Na to ukazuju kako saopštenja Predsednika SCG Marovića i Srbije Tadića (uz najavu kontraverzne posete Srebrenici na godišnjicu zločina), tako i opšta klima u javnosti kojom se nedvosmisleno osuđuje masakr. Da ne govorimo o dokumentu Republike Srpske vezanom za događanja u Srebrenici. Srpski narod nije držao glavu u pesku poput noja, problem je nastao što mu je takva pozicija davala za pravo da otvori tajne svojih stradališta i neznanih grobova. Na takvo pitanje uvek bi stizao isti podmukli odgovor: sve se to ne bi dogodilo da niste prvi počeli rat u bivšoj Jugoslaviji?!

Ovo neuko i površno istorijsko tumačenje koje u sebi nosi isključivost svojstvenu komunističkoj propagandi, poduprele su namontirane optužbe protiv srpskog naroda (pijaca Markale, ulica Vase Miskina i Račak), sa jasnim ciljem da se stvori medijska hajka u političke svrhe. Srećom po istinu, vrlo brzo su padale u vodu takve interpretacije, zahvaljujući slobodnom istraživačkom duhu pojedinih zapadnih intelektualaca. Sličan munjevit moralni krah je doživela i Miloševićeva totalitarna propaganda. Po ko zna koji put se pokazalo da traganje za identitetom istine podrazumeva sveobuhvatno sagledavanje činjenica (kako povoljnih, tako i nepovoljnih!) u celovitom istorijskom kontekstu. Pošto je očigledno da se nekom strašno žuri sa donošenjem izdvojene rezolucije o Srebrenici (a ne o svim zločinima na svim stranama!), javlja se opravdana sumnja da li se ljuljaju temelji zvanične verzije srebreničkog masakra nakon poslednjih istraživanja koja dolaze od pomenute zapadne intiligencije (prof. Ed Harmen, prof. Majkl Mendel, Džordž Bogdanović i dr) i koja pomažu razbijanju medijske predrasude o Srbiji. Ono što je nesporno je da je zločin u Srebrenici učinjen od strane srpske ruke i da je za svaku osudu. Nije sporno ni to da ovo nije bio jedini zločin koji su Srbi počinili u prethodnim ratovima. Ali nije sporno ni da je Srbija za svoje zločine drakonski kažnjavana: sankcije koje su uništile privredu, najveći broj izbeglica na prostoru ex-Yu, etničko čišćenje u Hrvatskoj, vazdušni napadi i oduzimanje teritorija na Kosovu, protektorat u Republici Srpskoj, veliki odliv mozgova i drastično povećana smrtnost kao posledica stresa i bombardovanja, samo se neki od pokazatelja nacionalnog poraza. Iznošenjem svih relevantnih podataka o zločinu u Srebrenici ne udara se na njegovu iskonsku suštinu i ne traži se eventualni alibi, nego se samo upotpunjuje mozaik činjenica da bi se raskrinkale neke predrasude i ogolile neke laži, koje se ponovo histerično plasiraju u političke svrhe.

Grozno je licitirati brojem pobijenih u Srebrenici, ali brojka od 7-8 hiljada jednostavno ne stoji. Posle pet godina iskopavanja pronađeno je oko dve hiljade leševa. Tu su uključeni i svi ljudi tokom tri godine pre pada Srebrenice, od kojih su mnogi bili pripadnici 28. muslimanske divizije. Pre rata Srebrenica je zvanično imala 37000 stanovnika, od kojih se posle rata oko 35000 registrovalo kao preživeli kod Svetske zdravstvene organizacije. Patolog dr Zoran Stanković, nesumnjivo osoba od ugleda i morala, kategorički je izneo podatak od 1800 žrtava, nakon istraživanja tog događaja. Slično tvrde i vojni analitičar pukovnik Džon Srej i novinar BBC-a Džonatan Ruper. Nije tačno ni da je prioritetni cilj Srba u Srebrenici bio genocid, jer su ostavljeni široki sigurnosni prolazi od Potočara do muslimanskih teritorija pored Tuzle. Slične prolaze nisu imali nastradali Srbi u koloni u Zapadnoj Slavoniji koja je bežala prema Savi. Iako to nije opravdanje za počinjen masakr, neophodno je u kontinuitetu sagledati ono što je prehodilo i što takođe predstavlja težak zločin. A to su masakri koje su počinile jedinice Nasera Orića tokom 1992 u srpskim selima oko Srebrenice, i čije snimke su videli novinari Bil Šilder iz „Toronto stara“ i Džon Pomfret iz „Vašington posta“. Pobijeno je oko 1500 nedužnih civila u Kravici, Konjević Polju, Bratuncu, Sikirici, Glogovi, Orliću, Milici, Kamenici, Biljači, Zaležju, Fakovićima i sva ova podrinjska sela su spaljena. Lično je rukovodstvo u Sarajevu ohrabrilo Orića na ove pokolje nad Srbima. Postoji detaljan izveštaj o ovim nedelima sačinjen od strane Jugoslovenske državne komisije za ratne zločine iz 1993 g. koji su UN prihvatile kao zvanični dokument, jer je zasnovan na autopsijama međunarodno priznatih forenzičara. Svaki pokušaj da se predloži rezolucija o muslimanskim zločinima direktno je opstruiran od strane Medlin Olbrajt uz pretnju veta. Očigledno da je postojala koordinirana vojno-politička akcija, svedočenje muslimanskog gen. Halilovića potvrđuje da je primao naređenja za masakr nad srpskim selima od strane Alije Izetbegovića, koji je nameravao da ustupi Srebrenicu za Vogošću, ali uz što skuplju ljudsku cenu, da bi tako primorao NATO na intervenciju. Tako dolazimo do suštinske krivice onog najmoćnijeg dela međunarodne zajednice, koji ne samo da nije sprečio masakr u Srebrenici, nego je nasuprot tome tajno pisao scenarija za mnoge zakulisne radnje iz kojih su proizašli zločini.

Zato floskula da je „Srebrenica najveći zločin posle Drugog svetskog rata na ovim prostorima“ mora biti preformulisana u „jedan od najvećih“, jer je mnogo bliža istini. Direktor za obaveštajne poslove u NATO Čarls Bojd je podvukao da ono što se desilo Srbima u Zapadnoj Slavoniji može da se poredi sa onim što se desilo muslimanima u Srebrenici. I strani i domaći istoričari su jednoglasni u oceni da je operacija „Oluja“ odnela oko 2000 nevinih srpskih žrtava. A daleko najveći zločin koji dogodio na ovim prostorima učinile su na Zelengori partizanske jedinice 13. maja 1945. (4 dana nakon završetka rata!) razoružanoj srpskoj vojsci, odnosno nad zarobljenim mladićima Ravnogorcima! O ovom masakru komesari nevladinog sektora nikako ne govore, možda i zato što su počinioci mahom bili njihovi krvni i ideloški preci!

Ali ovaj primer selektivnog „suočavanja sa prošlošću“, odnosno fokusiranje samo na poslednjim ratovima, nije jedini primer nedoslednosti nevladinog sektora. Pozivaju se na univerzalni humanizam, a kada im se predloži istraga o zločinima nad Srbima, onda kažu kako mi moramo sami da se suočimo sa našim zločinima, a ostali narodi sa njihovim. Dakle više nisu kosmopolite, već „brižne“ patriote. Pokušavaju da se predstave kao „nezavisni intelektualci“, a kao glavni argument navode političko pravo jačeg. Ovo obožavanje sile i nužni prateći poltronski ritual kod nevladinog sektora, čini se da nikad nisu bili izraženiji, nego u ove dane. Da li im je možda Vlada umerene desnice poslednjim potezima (Studija o izvodljivosti i Status najpovlašćenije nacije za trgovinu sa SAD) sasekla granu na kojoj sede ili je ovoga puta količina novca u NDž-o opticaju mnogo veća nego ranije?

U isto vreme njihovi tihi saveznici iz redova nekih stranaka nužnost donošenja rezolucije pravdaju tajnim diplomatskim pritiskom koji se vrši na njih, dakle na osnovu utisaka koji nose sa tih konspirativnih sastanaka i njihove subjektivne procene. Nedovoljno i neozbiljno da bi jedna država donela krucijalnu političku odluku. Kroz medije plasiraju prazne i površne parole kako su oni „ljudi budućnosti“, ne udubljujući se u istoriju i ne poznavajući njenu duboku filosofsku suštinu. Biti „čovek budućnosti“ znači planirati tu „budućnost“, a to je nemoguće bez sistematskog i kauzalnog izučavanja prošlosti.

Srbija mora postepeno, mudro i neostrašćeno da nastavi proces suočavanja sa zločinima koje su pojedinci počinili u njeno ime. Takođe mora, pošto zločin ne zastareva, da otvori „arhive smrti“ Bozovih komesara. Ali mora, na isti način, da nastavi da traga za svojim žrtvama i da se moli za njihov nebeski spas. Jednom smo u našoj istoriji sami zakopavali jame u koje su nam gurnuli pretke i stideli se da govorimo o tome u ime nekih „viših ciljeva“. Zato se posle nekoliko decenija dogodio Slobodan Milošević!

(07. 07. 05.)