Saša Hrnjez

Evropske kontroverze i srpski put u Evropu

Žan Mone, jedan od glavnih arhitekata evropskog ujedinjenja i prvi predsedavajući Evropske zajednice za ugalj i čelik, pred kraj života je izjavio da je Evropu trebalo više integrisati po kulturnim linijama. Možda pravi smisao ove konstatacije dolazi do svog osvedočenja tek danas, kada proces ratifikacije evropskog ustava uvodi Evropsku uniju u jedan oblik krize. Kao primarno ekonomski projekat, Evropa danas udara u svoje granice, te zahteva nova rešenja, političku inspiraciju i inovaciju. Kriza sa kojom se suočava Evropska unija, a čiji uzroci zasigurno sežu dalje od francuskog ne, može se osvetliti kao problem u prelasku jednog funkcionalnog modela integracije na politički nivo integracije. Evropsko ujedinjenje je od svojih početaka bilo inspirisano vizijom zajednice naroda koji žive u mir u i prosperitetu. Put ka ovoj idealnoj Evropi krenuo je od ekonomije. Prema Kantu trgovački duh vodi ujedinjenju naroda, jer novac predstavlja snažan podsticaj narodima da potpomažu plemeniti mir. Međutim ono što vodi, i što pokreće nije jednako onome čemu se ide, i sa kojim svrhama. Mnogi ističu da Evropa danas zna kako , ali joj u mnogo čemu nedostaje zašto vlastite integracije. Mi možemo pitati: ako ne znamo zašto i kuda, da li onda zaista znamo i kako? Čitav proces se zadržava na finansijsko-monetarnoj liniji, lišen inicijative koja bi građanima ponudila jedan osmišljen evropski prostor, sa kojim bi se oni identifikovali. Zajednički poduhvat kao da je zanemario ideale sa kojima se krenulo. Administracijska samodovoljnost i otuđenost ne može biti garant evropske političke kreacije. Zato se čini kao da velikoj i usložnjenoj Evropi nedostaje snage da nađe sebe. A najveća opasnost za Evropu jeste umor, tvrdio je Edmund Huserl, nemački filozof.

Projekat ujedinjene Evrope: tok i smisao

Pri analazi sadašnjeg političkog stanja u EU, trebamo imati u vidu da ovo nije prvi krizni momenat njene istorije. Sigurno nije ni poslednji, imajući u vidu otvorenosti procesa evropske integracije. Indikativno bi bilo podsetiti se 1965. godine, kada je Francuska tzv. politikom prazne stolice bojkotovala rad Evropske ekonomske zajednice, izražavajući svoje protivljenje prelasku na odlučivanje sistemom većinskog glasanja. Ova prva kriza Evropske zajednice prekinuta je Luksemburškim kompromisom kojim je utvrđeno da država-članica može upotrebiti veto ako smatra da su njeni vitalni interesi ugroženi. Nacionalna suverenost je donekle održala svoju relevantnost. Istorija evropske integracije daje nam još jedan primer od koristi za razumevanje sadašnje situacije. 1952. godine predstavnici tadašnje ''šestorice'' potpisali su Ugovor o stvaranju evropske odbrambene zajednice kojim se predviđala jedinstvena evropska vojska kao i funkcija evropskog ministra odbrane. Pored već ustrojene Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZU Č ) težilo se i političkom jedinstvu što na scenu izvodi projekat Evropske političke zajednice. 1953. dolazi nacrt prvog ustava, koji bi bio osnova zamišljene Evropske političke zajednice (EPZ). EPZ je trebala da bude okvir u kojem će se nastaviti integrativni proces. Međutim, pregovori o stepenu odustajanja od nacionalnog suvereniteta nisu urodili plodom te Skupština EZUČ-a jednoglasno odbija Nacrt ugovora o osnivanju Evropske političke zajednice. Francuska skupština zatim ne prihvata Ugovor o osnivanju evropske odbrambene zajednice čime propada čitav politički projekat. Ono što je sledilo je povratak na model integracije po privrednim sektorima koji je važio tokom svih decenija evropske integracije. Opisani slučaj iz davnih 50-tih nije ugrozio tek započeto evropsko ujedinjenje, koliko je pokazao problematiku konstituisanja jedne nadnacionalne političke zajednice. Funkcionalni koncept integracije, istorijski gledano, krenuo je od zajednice za ugalj i čelik, nastavio svoju primenu u vidu ekonomske zajednice, zajednice za atomsku energiju, carinske unije, zajedničkog tržišta sve do ekonomske i monetarne unije. Uverenje je provoditelja ovog modela da integracija po delovima prirodno vodi izgradnji jedne političke celine (tzv. spill-over) . Međutim zbir delova neće izgraditi celinu, ukoliko ona već nije definisana i oživljena u vidu zajedničkih kulturnih vrednosti. Možemo s dosta razloga reći da se u teorijskoj osnovi važećeg koncepta integracije nalazi jedno nerazumevanje društveno-političke stvarnosti, koja se shvata kao nekakav dominijum, kao bezduhov na kompozicij a pogodna za kontrolu i upravljanje . Provođenje ovakvog shvatanja vodi formiranju tehno-birkoratske elite i koncentraciji velike moći u njenim rukama. Traži se uniformnost, prilagodljivost i pokornost hijerarhiji jer su to uslovi celishodnog društvenog menadžmenta. Građanski subjektivitet se mahom ignoriše kao podređeni i otežavajući faktor. Argumentujući potrebu donošenja evropskog ustava, kreatori čitavog procesa su govorili da je sistem postao suviše komplikovan, glomazan i nejasan, te da ga je potrebno racionalizovati i učiniti delotvornijim. Ustav tako dobija ulogu jednog sredstva u službi principa efikasnosti, dok logika samog sistema ostaje neupitna. Štaviše, ona se upravo nastoji održati. Zato umesto otvorene rasprave o finalitetu, glavna tema ostaje očuvanje funkcionisanja EU usled proširenja.

Mišel Fuše je u svojoj knjizi Evropska republika ispravno konstatovao da su se evropski političari i administratori stavili u ulogu časovničara . Moć upravljanja kolektivnim vremenom Evrope ogleda se u postavljanju rokova, dugoročnih planova itd. Evrop a tako postaje delo ''bezuslovne vladavine računskog uma''. U bezuslovnom izračunavanju i organizovanju gube se ciljevi i pustoše perspektive. Na kraju krajeva napušta se i sama Evropa. Nastoji se isključivo obezbediti poredak moći. Sve u svemu od Evropskog ekonomsko-političkog sistema dobijamo ''apsolutno savršenu i neizmerno modernu mašinu'' koja po priznanju Vaclava Havela izaziva divljenje, ali je zbog nedostatka duhovne i moralne dimenzije nespos o bna da dotakne ljudsku dušu. Stvar je u tome da se Evropa ne može izračunavati i naručivati, već se mora projektovati i osmišljavati prema duhovnim vrednostima koje leže u njenim temeljima. Ne postoji dobitna formula za uspešnu Evropu. Antinomije evropskog procesa onemogućavaju jednostrane pristupe i upravo zbog toga zahtevaju umnost. Ključno je pitanje evropskog identiteta, odnosno zajedničkog imenitelja raznolikih evropskih tvorevina. Bogatstvo i dinamičnost evropskog habitusa kao da evropsku ideju čini neuhvatljivom. U tome se krije i najdublji paradoks: kako dati konačnu (političku) formu onome čija je suština označena u neprestanoj težnji ka prekoračenju granica? Samo jedan pogled na evropsku istoriju može pokolebati nadu u evropsko ujedinjenje; ratovi, sukobi, podele. Međutim, polazište evropskog ujedinjena i leži u trudu da postojeće razlike ne postanu faktori međusobnog istrebljenja. Put mirenja razlika nije njihovo potiranje. Jedinstvo se ne sme pretvoriti u unifikaciju. Jer različitost, višejezičnost, bogatstvo tradicija i temperamenata jeste ono što sačinjava Evropu. To je prostor koji poziva na susret sa drugim i sa samim sobom, kako je govorio Gadamer. Prednost Evrope je u mogućnosti života sa Drugim i drugačijim. Evropa stoga treba da ostane raznolika ili neće biti Evropa. Evropejstvo već boravi u svakom posebnom kulturnom identitetu (nemačkom, francuskom, španskom itd.) kao njegova vrednosna i civilizacijska komponenta. Celina je već u svom delu, pa Evropa nije apstraktni zbir svojih delova, već njihov unutrašnji život. Onoliko koliko je svaki deo (dakle svaka nacija) svestan te unutrašnjosti, toliko je i Evropa samosvesnija. A samo samosvesna Evropa ima perspektivu. To je ona Evropa neprestanog dijaloga o kojoj je govorio Edgar Moren. Evropa je živa dok god postoji želja za Evropom. Predlozi, napetosti, sumnje održavaju ``avanturu duha`` zvanu Evropa. Birokratski konsenzusi je umrtvljuju.

Imajući sve ovo u vidu možemo reći da ishod održanih referenduma vraća Evropu njoj samoj i njenoj suštini - kritičnosti, sumnji i preispitivanju. Negativno izjašnjavanje francuskog i holandskog naroda odgovor je na prazninu u idejama, nedostatak dubljih perspektiva i otuđenost moći od principa. Slučaj nikako ne treba tumačiti kao negaciju samog evropskog ujedinjenja, koliko kao apel za njegovo istinsko ostvarenje. Za razliku od prethodnih kriznih momenata EU, ovaj aktuelni je utoliko specifičniji što je potekao `od dole`, kao reč naroda. Nacija ostaje osnovni demokratski okvir identifikacije građana. Evropska politika neće zapadati u probleme nelegitimnosti ako se evropsko uspešno poveže sa nacionalnim, buduće sa sadašnjim i prošlim. Stvarnost evropskog moguća je samo ako jedinstveni evropski javni prostor ne bude konstruisan kao zamena ili alternativa nacionalnom, već samo kao njegova komplementarna dopuna. Jedinstvo u razlikama, načelo je koje najbolje izražava evropski identitet, izražavajući njegov filozofski koren.

Mitologizacija i realnost evropske perspektive Srbije

Domaći komentari aktuelnih političkih dešavanja u EU uglavnom se odvijaju na empirijskom terenu političkog realizma. Glavno je pitanje, da li će turbulencije u samoj EU dovesti u pitanje proces pridruživanja Srbije i Crne Gore. Drugim rečima, kako će se naša zemlja uklopiti u eventualne promene planova i izmenjene rokove? Neosporavajući značaj ovog tipa analiza pokušaćemo da na tragu onoga što je već rečeno temu postavimo na jedan drugi plan, kritički osvetljavajući sam odnos prema Evropi i značenja evropskog opredeljenja u srpskoj javnosti.

Moć, koju nosi ime Evrope, pogodna je za eksploataciju u svrhu legitimisanja raznih političkih ciljeva. U retoričkom pojmovniku gotovo svih relevantnih političkih partija reč evropsko zauzima visoko mesto. Stoga nominalna `pobeda` Evrope može lako da prevari i zamaskira istinu o evropskim principima koji su u Srbiji još uvek na gubitku. U takvoj situaciji moćno ime `Evropa` postaje ništa drugo do jedna politička mantra. Evropa, čiji je duh stvoren u raskidu sa mitološkom svešću, iz stanja oslobođene upitnosti, ovde je, nasuprot tome, prihvaćena kao interes dogmatskog mišljenja i kvazimodernističkih političkih obrazaca, koji su od Evrope i evropske priče stvorili jednu novu političku formulu, pogodnu za instrumentalizaciju i demagoško pokrivanje real-političkih namera. Mitologizacija Evrope kao i svaki politički mit uključuje banalizaciju, stereotipe, emocionalnu ispunjenost, nekritički potencijal, izdvajanje strogo razdeljenih kategorijalnih parova (npr. mi/oni, patriote/izdajnici, reformisti/legalisti). U konkretnoj upotrebi političke formule, Evropa se predstavlja fatalistički, kao krajnje utočište srpske istorije u kojoj će biti uspokojene sve njene nade i strepnje i očišćeni svi grehovi i stranputice. Pseudoutopistička upućenost na Evropu kao svojevrsni transpolitički beatitudo otvara prostor za mnogobrojne manipulacije, prvenstveno sa ljudskim frustracijama, nadama i prirodnom i razumljivom željom za boljim životom. Pridruženju naše zemlje Uniji daje se značenje eshatološkog događaja. U tom kontekstu drama naših života i celokupna tranziciona situacija svoj smisao dobijaju tek u apsolutnom usmerenju ka evropskom 'carstvu mira, pravde i slobode'. Stoga se sve muke i nedaće političke sadašnjosti pravdaju budućim ispunjenjem i blagostanjem. Konačni cilj ulaska u tu pravednu zajednicu postaje vrhovni kriterijum u interpretaciji i normiranju društvenog života. Tada sintagma ''evropski standardi'' postaje dovoljan i neupitni argument, a poruke iz Brisela bezpogovorno se uzimaju kao živa reč demokratskog duha. Interes je opisane političko-ideološke prakse da se održi prazna apstrakcija konačnog cilja, kako bi se održao privid inovativne, reformske dinamike i sačuvala lažna potreba za nelegitimnim rezovima i potezima, naravno sve u službi ulaska u evropsku zajednicu 'izabranih' i 'posvećenih'. Jer što je cilj dalji, što se više menja da bi se što manje promenilo, to na snazi ostaje etablirani raspored moći i privilegija. Na ovaj se način u stvari odvraća pažnja od realnih mogućnosti i racionalnog izbora političkih metoda. Manipulacija zamenjuje edukaciju. Ako se sve ono što je u demokratskim uređenjima nedozvoljeno uzima kao nužnost i opravdani način izgradnje istog takvog demokratskog uređenja, onda ulazimo u pogubnu relativizaciju u čijoj osnovi je u stvari goli politički voluntarizam. Istorija nam govori da je ona politika koja je tražila i nalazila viša opravdanja za zla i deformacije bila sama politika zla. Sa druge strane, politička priča o ulasku u Evropsku uniju vrlo često podseća na detinju želju da se ulaskom u `društvo odraslih` i `klub moćnih` pribavi osećaj značajnosti i samopoštovanja. Na toj psihološko-moralnoj osnovi mobilisao se čitav sloj mediokriteta i malograđana koji se trude da budu subjekti procesa koji ne razumeju i kojem nisu dorasli. Sve ovo govori koliko je naše društvo izgubilo orijentire i kako u potrazi za njima zapada u već oprobanu zamku autoritarne političke svesti zbog čega i dalje ostajemo daleko od jasne demokratizacije i emancipacije.

Kad se Evropa u jednoj stereotipnoj, crno-beloj slici predstavi kao sve ono što naša država i kultura nije, kao imaginarni topos u koji se smeštaju sve naše težnje i neostvarenosti, mogu se proizvesti dva suprotna raspoloženja. U nacionalno narcisoidnoj recepciji Evropa se onda doživljava sa indignacijom i odbijanjem. Pošto se na nju gleda kao na pretnju nacionalnoj autentičnosti glavno je sačuvati Srbiju od te dijabolične i tuđe Evrope. Sa druge strane, kada se Evropa prihvata onda se prihvata nekritički, doktrinarno i iracionalno. Udaljenost željenog evropskog pribežišta u političkom senzibilitetu naših 'evropejaca' lebdi kao neodređeno obećanje boljeg sveta, ali i kao stroga opomena za nesrećnu pripadnost orijentalnoj divljini, što kod njih izaziva osećaje inferiornosti, stida, samoprezira. Konformizam, poltronstvo i nekritičko prisvajanje obrazaca, proizvoda i nusproizvoda koji nam se pojavljuju na zapadnom horizontu, postaju noseće odlike te orijentacije. Stoga što su oba stava izraz autoritarnog političkog vaspitanja i kulture, nacionalistički izolacionizam kao i idolpokloničko prepuštanje zapadnom modernizmu onemogućavaju otvoren i slobodan odnos prema Evropi. Iz tog razloga i nema prave rasprave o evropskoj perspektivi Srbije. Upravo ova rasprava, otvorena, demokratska, javna, bila bi pravi izraz evropskog raspoloženja.

Što zemlja bude postizala više konkretnih rezultata na planu evropske integracije (Studija izvodljivosti ili budući Ugovor o stabilizaciji i asocijaciji) to će mitološka priča da nalazi sve manje uporište. Tok stvari će zahtevati realniju i trezveniju politiku. Tada će se i nametnuti priznanje da evropska modernizacija nije stvar samoproklamovane elite eksperata i 'evropejaca' koji bi projekt Evrope da implementiraju 'od gore', uvereni da čistota samog koncepta obezbeđuje nesumnjivi legitimitet i istorijsku misiju. Međutim, sa postepenim približavanjem zemlje Evropskoj Uniji pozitivan odnos građana prema Evropi će sve više da jenjava, a društvo će se suočiti sa realnim teškoćama i protivurečnostima evropskog procesa. Tada bi moglo doći i do osvete posejanih mistifikacija, te postoji opasnost da se klatno sa afiniteta prema Evropi pomeri na suprotan pol evrofobije, i neurotičnog odbijanja evropejstva. Zato naša politička elita treba da prestane da maše iluzijama i himerama i da zrelo prihvati izazov evropske modernizacije.

Naša politička elita ne shvata da je Evropa proces, otvoren i umnogome protivurečan. Iako priključenje bilo koje države EU podrazumeva usvajanje svih njenih važećih pravnih propisa i prilagođavanje domaćeg zakonodavstva tekovinama zajednice (acquis communautaire), Evropa nije ništa dato, gotovo i uobličeno. Evropu bi trebalo da shvatimo kao zadatak koji će naše društvo permanento da poziva na emancipaciju. Kada Evropa prestane da figurira kao spoljni autoritet kome se priklanjamo iz straha od izolacije ili pomodnog ukusa, odnosno, kada ona postane svestan izbor koji proističe iz doživljenih i osveštenih evropskih vrednosti (individualizam, ljudska prava, građanske slobode, vladavina prava, tržišna ekonomija itd.) to će označiti i pravu konsolidaciju evropejstva u Srbiji. Tada će i fraza: ulazak u EU, biti to što i jeste, fraza formalnog ispunjenja određenih uslova. A težište će biti pomereno na realniji i značajniji imperativ evropeizacije Srbije. ''Pounutrašnjivanje Evrope'' bio bi pravi put Srbije u Evropu.

Jun 2005.